OH, EVROPO, ŽELIŠ LI NAS? (I želimo li mi tebe?)

Iako je i detetu jasno da je Srbija svetlosnim godinama daleko od Evropske unije, naši političari uporno "teše" narod kako novih uslova za prijem Srbije u EU nema i kako pregovori samo što nisu počeli.

Naravno, dovoljno je pogledati izjave zvaničnika EU, da čoveku bude sasvim jasno kako stvari stoje, i da su "obećanja" Tadića i njegove ekipe - intelektualnog, moralnog i realnog ranga onih Dinkićevih obećanja o 1.000 evra po glavi od akcija.

Pitanje ulaska u Evropsku uniju, naravno, kudikamo je komplikovanije od prostog ispunjavanja uslova. Da je presudan faktor politička volja "nadnacionalnog bića" u Briselu, dokazuju prijemi Grčke, Portugalije, Rumunije i Bugarske.

Da je mahanje Evropom samo za domaću upotrebu, tek politikanstvo "neintelektualnog bića" u Nemanjinoj, dokazuju uporno i postupci i izjave ničimizazvane vlade u Beogradu, koji ih prate.

Koliko bolna je istina? Kada će neko smoći snage da pita jednostavno, a svima jasno: "Da li Evropska unija ZAISTA ŽELI Srbiju"? I kada će neko smoći snage da postavi ključno pitanje: "ŽELI LI Srbija Evropsku uniju pod ovim uslovima"?

Evropska unija se u praksi definisala prema Srbiji: Srbija će MOŽDA ući u EU, AKO se odrekne dela svoje suverene teritorije i ispuni druge uslove, na čiji spisak nije stavljena tačka. I nema osnovane verovatnoće da će tačka uskoro biti stavljena.

Kada će se Srbija definisati prema Evropskoj uniji, a da to nisu predizborna ispipavanja tipa onog nedavnog, koje je u jednom intervjuu učinio Onaj-kome-treba-zabraniti-da-se-slika-bez-jabuke-u-ustima?

Da li je dovoljan znak opštenarodne "volje za Evropom" jednostavno glasanje za stranke "proevropskog bloka" na izborima? Rekao bih - nije.

• Najpre, prednosti i mane ulaska u EU nisu NIKADA temeljno i jasno objašnjene. Informacije o tome daju se retko, selektivno i po pravilu samo afirmativno. Pitanje Evrope se usto najčešće koristi samo da bi se nagrdili i denuncirali politički protivnici.

• Potom, za većinu Srbalja je do skoro ključni proevropski argument bilo, u stvari besmisleno, ukidanje viza. Naši tanki novčanici neće moći još dugo da podržavaju zadovoljstvo konačnog izlaska iz kaveza. Ne treba zanemariti ni činjenicu da od "belog šengena" Evropa nema štetu, a ima golemu korist: ilegalce će nam lako vratiti uz pretnju da će nam ukinuti bezvizni režim, a od ovih legalnih posetilaca Evropa ima samo finansijsku korist.

• Nadalje, "evropski put" je samo jedan deo političkog programa, i ne treba zanemariti verovatnoću da je kod izbora za kog glasati, u običnog birača prevladao neki drugi argument.

• Konačno, i verovatno najvažnije: od 27 zemalja članica EU, njih 22 su priznale nezavisno Kosovo. Zaista apsurd. Mi bi da uđemo u partnerstvo sa asocijacijom država koje su u velikom procentu direktno poništile naš suverenitet i teritorijalni integritet. Mi smo partneri, ali nas partneri cepkaju, uslovljavaju, ponižavaju? Nema tu partnerstva. Nema očigledno ni iskrene želje da do partnerstva i dođe.

E, sad. Šta bi barem sa strane Srbije moglo biti rešenje?

Referendum o tome da li većina stanovništva uopšte želi Srbiju u EU.
Preduslov za to je jasno definisanje uslova, šta se od Srbije zauzvrat traži, i, ako je cena - nezavisnost Kosova - to onda otvoreno treba reći. Od Evrope treba zatražiti jasan, konkretan i konačan spisak svih uslova, i veoma temeljno, dalekosežno i nezavisno proceniti da li je EU zaista interes Srbije, ili je "dara skuplja nego mera".
Referendum je vrlo legitimno i demokratsko sredstvo utvrđivanja volje stanovništva s pravom glasa. U slučaju kada se od jedne države očekuje da se odrekne dela svoje suverenosti u korist naddržavne organizacije, dakle, da suspenduje deo svog Ustava, čini se da je zahtev za referendumom vrlo razuman.

PRAVO SILE ILI SILOVANJE PRAVA?

Kad pravo sile nadjača silu prava... Sećate se te floskule, inače retko uspele konstrukcije srpskih političara, iz vremena bombardovanja SR Jugoslavije?

U to vreme, sila je zaista nadjačala pravo: do bombardovanja SRJ (tačnije, Srbije; u Crnoj Gori gađano je tek nekoliko lokacija na kojima je bivala zajednička vojska) došlo je bez odluke jedinog međunarodnog tela koje je tu odluku moglo da donese: Saveta bezbednosti UN.

Čemu ovo podsećanje? Upravo zbog bombardovanja Libije. Doduše, direktnu paralelu ne možemo povući, jer je do intervencije "međunarodne koalicije" došlo uz saglasnost SB.
Ipak, nekoliko činjenica mora da se podcrta.

Najpre, teško je osporiti činjenicu da Moamer el Gadafi nije demokratski lider, u zapadnom značenju reči "demokratija". On nije demokratski izabran, nije prolazio reizbore, ostao je na vlasti duže nego što to predviđa i jedan demokratski uzus... Dakle, Gadafi se može smatrati demokratskim vladarom samo ukoliko veoma uslovno i škrto primenimo antičku definiciju demokratije, koja ovaj institut ograničava samo na pripadnike "naroda", ne i na vojnike ili robove, na primer. Uostalom, Gadafi i nema formalnu državničku titulu.
Svejedno, ceo svet, pa i OUN i države koje sada bombarduju Libiju, Gadafija priznaju kao legitimnog šefa libijske države i sa njime održavaju odnose. Uostalom, postoji nešto šta se naziva "održaj": Gadafi je faktički bio šef države 42 godine, vršio vlast i imao priznanje sveta, iako nema formalnu funkciju.

(Da povučemo paralelu: Ni Slobodan Milošević se nije odlikovao demokratičnošću, pa ipak, biran je na slobodnim višestranačkim izborima. Takođe, ceo svet ga je priznavao za legitimnog šefa države i čak, u određenim momentima, i kao faktor mira i stabilnosti na Balkanu.)

(*I da naglasimo: zapadno poimanje demokratije isključuje varijacije i ne priznaje mogućnost da se "istočnim vrednostima" ne mogu nametnuti "zapadne", bar ne "tek tako"; slično je u odnosu na istoriju, tradiciju, kulturu istoka, na primer; Otuda nikad ni jedan američki vojnik u Iraku nije osuđen za uništavanje dragocenih spomenika drevne Mesopotamije; Oni to, prosto, nisu nikad razumeli, a i kako bi, kada jedan kamen tamo ima istoriju bogatiju od istorije cele Severne Amerike)

Takođe, teško je osporiti činjenicu da su "u ime i za račun" Gadafija vršeni zločini. Na pobunu jednog dela stanovništva je reagovao žestoko (primenom neprimerene sile), iz te reakcije se rodila (ili je samo na nju i čekala?) oružana pobuna, konačno, to je rezultiralo klasičnim građanskim ratom i de facto podelom države.

(Paralela i ovde: i pod Miloševićem, izvršeni su zločini na teritoriji bivše SFRJ. Raspad te države teško se može porediti sa situacijom u Libiji, dilema ko je prvi počeo i zašto - liči na raspravu "šta je starije - kokoška ili jaje", ali jedan deo priče, kosovskometohijski, svakako liči).

(*Ovde je zanimljivo, da je pod nekim sličnim uslovima, ipak izostala reakcija kod zločina Izraela nad Palestincima, ili kod zločina Turaka nad Kurdima; dvostruki aršin u međunarodnim odnosima je veoma opasno balansiranje sa dalekosežnim posledicama.)

E sad, konstatacija ovih činjenica pomaže nam da bolje shvatimo otvaranje nekih pitanja.

Za početak, ko je, kako i zašto omogućio da se obim "libijske rezolucije" prekorači? Međunarodna organizacija manifestuje svoju faličnost još od kraha blokovske podele sveta, od kada se preglasavanje vrši pod veoma nepovoljnim uslovima za jednu stranu. Ipak, pravo je valjda pravo, bez obzira ko ga primenjuje, a u pravu se izuzeci po pravilu tumače usko. A Rezolucijom je predviđena uspostava "zone zabranjenog leta", i ništa više.

Doduše, i ta "zona" je na svoj način direktno mešanje u unutrašnje stvari Libije i direktna pomoć jednoj od suprotstavljenih strana, koja, usto, ima i ružan predznak "pobune". To, dakle, otvara pitanje mera koje OUN mogu da primene u sličnim situacijama, a da se time ne narušavaju suverenitet i integritet nezavisne države, da se time ne utiče na unutrašnje stvari i da se ne protežira jedna opcija.

(I SAD, i Francuska, i Britanija sasvim sigurno bi brutalno ugušile pobunu na delu svoje teritorije, i sasvim sigurno ne bi zbog toga bile bombardovane.)

Nadalje, na osnovu kog pravnog akta se, prilikom intervencije, bombarduju civilni ciljevi, i, posebno, na osnovu čega se bombarduje sedište legitimnog šefa države?
To nije okvir Rezolucije, to se u pravu zove - pokušaj ubistva. Nadalje, time se krši još jedan bazični princip UN, jer se nasilno menja volja većine, a atribut "demokratski" kači se manjinskoj grupaciji, čija uloga, ideja, pa i nacionalni sastav (da li su svi Libijci) takođe nikome nisu jasni. Obaška što se inauguriše teorija "prihvatljivih" i "neprihvatljivih" žrtava, u zavisnosti od subjektivnog tumačenja pod zaštitom jake vojne mašinerije.

(Pokušali su da ubiju i Miloševića, sećate se? Sada na mestu zgrade koju su gađali 1999. Amerika pravi novu ambasadu u Beogradu.)

(*Neminovno se sad u priču ponovo uvlači "slučaj Irak". Ta zemlja je bombardovana i uvučena u višedecenijsku životnu nestabilnost, na osnovu lažnih, iskonstruisanih podataka! Podaci su konstruisani i u slučaju Srbije. Konačno, i Hitler je napao Poljsku tako što je grupu nemačkih vojnika preobukao u uniforme poljske vojske i udario "sam na sebe".)

Dalja pitanja se kreću obima ovlašćenja Saveta bezbednosti. Da li, i pod kojim uslovima, OUN i njeno izvršno telo mogu da stanu na stanovište nasilne promene društvenog sistema u nekoj državi i da tu promenu sprovedu druge članice OUN, golom silom? Gde je granica do koje se i OUN mogu mešati u unutrašnje stvari neke države i njen suverenitet? Ne zaboravimo da je suverenitet na državama, ne na svetskoj ili bilo kojoj nadnacionalnoj organizaciji ili grupi. Koja je, zaista, funkcija OUN danas, i da li su nam Ujedinjene nacije, ovakve kakve su, uopšte potrebne?

Dominantna crta u američkoj spoljnoj politici posle Drugog svetskog rata je nasilništvo, sada se uz njih šlepa još nekoliko država koje su odavno izgubile i stvarnu moć i autoritet, ali, ne treba zaboraviti da je baš zbog nemoći i tolerisanja sličnog nasilništva u realizaciji Hitlerove Nemačke, prestalo da postoji tadašnje Društvo naroda.

OUN se sada često pojavljuje kao tek puki davalac legitimiteta američkim nasilničkim ciljevima, a ne treba zaboraviti da je upravo Amerika i najveći dužnik Ujedinjenim nacijama! Da li će to nasilništvo tehnički izvesti Britanija ili Francuska - prva, bedni ostatak nekadašnje kolonijalne imperije, koji bi mnogo voleo da je sila, a nema ni "s" od sile; druga, država koja je izgubila identitet, kompas, suštinu, i koja nije Francuska od pre jednog veka - sasvim je nebitno. Iza svake te priče suštinski stoje Sjedinjene Države, u alavim nastojanjima da, kontrolišući manje i slabije, kontrolišu protok kapitala i finalno sebi omoguće zaradu.

Kako male i slabe države mogu da odgovore na nasilništvo - vojno, političko, ekonomsko ili tajno (špijunsko)? Teško je na to pitanje dati jednostavan odgovor, ali, svakako da rapidni porast terorizma ne treba da nas čudi. O tome, detaljnije, ipak u nekom narednom pisanju.