Kako je umrlo srpsko novinarstvo

Sećam se svojih novinarskih početaka u - nazvaću tako - ozbiljnom novinarstvu. Te 1988, u SR Srbiji, ako koristimo sad popularnu terminologiju, vlada "medijski mrak": dnevni listovi su "Večernje Novosti", "Politika", "Politika Ekspres" i "Borba". Na TV - dva "državna" kanala. (Za mnoge koji ne pamte, ostali TV kanali i dnevne novine pojavljuju se posle 1989.) Reklo bi se - ni traga medijskom pluralizmu.

U to vreme, kao i pre toga - o čemu su mi pričali novinarski mentori i učitelji - kruna novinarstva bila je karijera spoljnopolitičkog novinara. Odatle su regrutovani dopisnici u inostranstvu, odatle se "stizalo" u glavnouredničke kabinete... Sećam se, kao mlad novinar, imao sam ozbiljnu "prpu" da prođem kroz redakciju pored "bloka" u kome su sedeli novinari spoljne rubrike "Novosti", pravi vukovi u profesiji, koji sve znaju, sve vide - posebno greške, i ne ustručavaju se da ti sve kažu.(Za one koji ne znaju, "pojam" spoljne u to vreme bila je spoljna "Politike")

Alternativa tom "prolazu" bio je deo između DESK-a i fotoreportera: podjednako opasan tesnac, jer je s jedne strane sedeo neprikosnoveni šef DESK-a Mića Bogdanović, prototip "kako mi deca zamišljamo strogog urednika", s novinarstvom u malom prstu leve noge, a s druge, "svevideće oko" Branko Bosić, urednik fotografije, legenda međ majstorima objektiva. Tu, ako te Mića ne nagrdi, sačeka te Branko, i obrnuto. (Za početnike u profesiji: tadašnji moj urednik imao je običaj da prvu brljotinu svog novinara okači na tablu, podvuče greške i precrta potpis; drugu brljotinu bi takođe okačio na tablu, podvukao greške, ali i zaokružio potpis, da ga učini vidljivijim)

E, sad. Ovo nije omaž ovim ljudima, koji su to svakako zaslužili, već formiranje slike potrebne za bolje razumevanje onoga šta ću u nastavku pisati.

Novinari su u to vreme imali mnoge kočnice, ali one bi sve mogle da se svedu u jedno: ne udaraj na Tita (jedan glodur Novosti, iz plejade velikih, smenjen je što je skratio govor voljenog maršala), partiju, revoluciju i socijalizam. Sve ostalo - može. Novinara nije bilo previše, ali, i tada se pravila razlika između novinara i "novinara", pa su s indignacijom i prezirom posmatrani delatnici raznih informativnih službi i fabričkih glasila, koji su sebe nazivali novinarima.

S početkom 90-ih, ratom i raspadom "velike" države i aktivnim Miloševićevim režimom, neke stvari su se promenile: moglo se po Miloševiću (da, da! ne onoliko koliko bi neki želeli, ne koliko je trebalo, svakako ne ravnopravno, ali, ja još čuvam isečke svojih tekstova kao dokaz), pisalo se o svim partijama (doduše, sa malo više muka oko ubacivanja "opozicionog" teksta, i sa vrlo različitim aršinima u pogledu dužine, ali - da, moglo se), revoluciju niko nije pominjao (mediji su se tad već brukali izveštavanjem o građanskom ratu; i moje "Novosti" imale su gaf, objavljujući sliku Uroša Predića kao aktuelni dokaz ustaškog zločina te 1991.), a socijalizam je već dobrano ustupio mesto drpizmu i anarhiji. Medija je bilo koliko ti duša želi: zafalilo je novinara, pa su regrutovani pisci sa "ispravnim" ("prodemokratskim") političkim stavom, bez obzira na zanatsko, esnafsko znanje (koje je najčešće bilo nikakvo ili minimalno) i opštu kulturu i pismenost (takođe).

Prave stege nastupile su u doba bombardovanja (vojna cenzura) i nekoliko godina pred kraj Miloševićevog režima, kada su njegovi satrapi delovali kao muve bez glave, i zaista medije doveli u fazu divljačkog iživljavanja nad osnovnim postulatima profesije. Profesionalci se dele na "demokratske" i "nedemokratske", formira se i "slobodno" udruženje novinara naspram onog "režimskog".

Onda dolaze oktobarske promene. U Srbiji "procvat" medija: teško je i pobrojati novootvorene TV stanice i pokrenute dnevne i periodične novine. "Demokratski" novinari uživaju u pobedi revolucije i svom doprinosu tome, verujući da je mnogo veći nego što je realno bio. Kraće odstranjivanje onih "režimskih", dok se ne snađu i dodvore novom režimu; sećam se samog 5. oktobra, kada smo upali u redakciju nas nekolicina, a oni koji su, od marta 2000. do tad, otvoreno služili režimu i pravili tadašnje, okupirane "Novosti" dočekali nas sa "srećna nam sloboda!".

No, dobro. Čovek bi pomislio da je s demokratijom došla i sloboda novinarskog stvaranja. Ali, ne leži vraže. Već sa "abolicijom" promiloševićevskih kameleona, i dopuštanjem grobarima srpske kulture, oličenim u TV Pink i TV Košava, da nastave rad, kreće pravi profesionalni sunovrat.  Tome doprinosi i uporno nastojanje svih "oslobodilačkih" političkih garnitura da stave medije pod kontrolu, nejasna medijska strategija i nerasčišćeni vlasnički odnosi.

Ekonomska kriza samo udara glogov kolac u srce profesije. Uprkos dva udruženja i jednom sindikatu, novinari su žrtve pretnji i ucena, često i fizičkih povreda, a na kraju i ubistava. Ucene moćnika utiču na moral. Političari laki na telefonu, diktiraju glavnim urednicima mnogo više nego što su to činili oni iz Brozovih "diktaturskih" vremena. "Bizmizmeni" i "tajkuni" daju pare za medije dok im to odgovara: tako zapuše usta u vreme kad otimaju društvenu imovinu. Višak radne snage i manjak radnih mesta, kao u svakoj privrednoj grani, dovodi do obaranja cene rada. I cene čoveka.

Država ne pomaže. Razne vlade se utrkuju u debilnim i neživotnim rešenjima za medije. Tako je, na primer, nekoj novinskoj kući sa određenim tiražom zabranjeno da ima, recimo, radio stanicu, da bi se izbegla koncentracija medijske moći, ali zato radio stanicu može da osnuje kasapin ili obućar, koji veze nema sa profesijom, niti ima ikakvu obavezu da se pridržava esnafskih pravila. Mediji se ubrzano tabloidiziraju, pa recimo "Novosti" (da, da; ja najpre polazim od svog dvorišta), kojima su 80-ih kačili epitet "tabloid" sada postaju super-ozbiljne novine naspram gomile đubreta koje se pored njih nađe na kiosku. Opšta besparica (plus politika, nerasčišćeni vlasnički odnosi, izostanak sponzorstva iz privrede...) gasi iole normalne medije; uporno se osnivaju tabloidčići kratkog veka trajanja, malih troškova i malih redakcija, ili "kablovske" TV stanice čiji program niko ne kontroliše. U ovim potonjim "novinama" i na TV stanicama, sadržaj je, u najmanju ruku, zakonski diskutabilan. Ne štiti se maloletnik, ne štiti se identitet... Pristojnosti nema, pa se prečesto i prelako nađu polni organi u tekstu, ne čuva se jezik, pa se piše slengom... Traje trka ko će pre staviti "ekskluzivno", "skandalozno", "tragično"... ispred naslova teksta ili priloga o kakvoj bizarnosti, za koju se obično na kraju čitanja/gledanja ispostavi da takav epitet ne zaslužuje...

Voditi računa o pravilima pisanja ili etici, gdegod, postalo je "out". Obaška što su svi zaboravili onu drugu, veoma bitnu, osobinu javnog informisanja: obrazovnu. S jedne strane izostaju sadržaji koji treba da nauče nekog nečemu, s druge, i sami mediji manifestuju toliki nivo neobrazovanja, nekulture i nepismenosti, da ja - priznajem - kad vidim prvu glupost tog tipa u "Novostima" iste momentalno gužvam i šaljem u kantu. I da, iskreno, mislim da su ostali - još gori. Njih i ne pokušavam da čitam.

Internet, moćno medijsko sredstvo i velika profesionalna šansa, koju na žalost mediji u Srbiji nisu znali da iskoriste i još je ne koriste - postaje ubica tradicionalnih pravila struke.

Umesto da izlaze na teren - jer, što bi Mića Bog s početka ovog mog eseja rekao "događaji nisu u redakciji, već napolju" - mladi novinari se stimulišu da sede za računarom i o svemu saznaju sa "gugla", "vikipedije" i saopštenja razmnoženih PR službi i agencija... Izvori informacija postaju neproverene vesti, blogovi, komentari... Mladi novinari gube osećaj za priču i za "meso".

U zakonski neregulisanoj sferi internet izdaštva (mada, iskreno, ni u ovoj koja je zakonima regulisana ne vidim preveliku korist od zakona koji se ne primenjuju) - svako osniva veb sajtove, portale, s različitim temama, i suštinski jedinstvenim ciljem: da što pre i što lakše zgrne pare. Novinari tako dolaze do svog dna: postaju sredstvo za činjenje atraktivnim prostora za koji gazda portala treba da proda reklamni prostor ("baner").

Ukratko: umesto "psa čuvara demokratije" postali smo "psi čuvari onih koji imaju moć i novac". Prodali smo i profesiju i sebe za kilo mesa. Koje ćemo već danas pojesti.

Kaubojska zemlja Srbija

Živimo u čudnoj državi, u kojoj pripadnici oficijelne, državne, naoružane formacije ubiju premijera, posle nekoliko neuspešnih pokušaja, na koje očigledno nikad nije niko obratio potrebnu pažnju, a onda se cela zavera i jedan čak i za naivne jasno dugo i temeljno, na drugom mestu, smišljan plan - svedu na nekoliko dugogodišnjih zatvorskih kazni za neposredne izvršioce.
Onda, nekoliko godina kasnije u toj istoj čudnoj zemlji, službeni džip visokog oficira druge državne naoružane formacije par puta ispreseca strogo štićeni eskort šefa države, to se medijski digne na rang pokušaja atentata, i odjedanput - sve "legne" kao da se nikad ništa nije desilo.
Ako na sve to dodamo dugačku istorijsku tradiciju vojnih udara u Srbiji, negde mi se čini sasvim logičnim insistiranje zaplašene javnosti da se i ubistvo Đinđića (sa sve neuspešnim pokušajima) i pokušaj atentata (prvi?) na Nikolića rasvetle do kraja, rasčiste sve nedoumice, učesnici, inspiratori i pomagači smeste iza brave. Da se daju odgovori na sva pitanja i reše zbunjujući momenti. Da se javnost uveri da nije baš tako lako ubiti visokog državnog funkcionera, i da pritom, taj isti funkcioner ne šuruje sa mafijom.

Mene zaista zanima zašto još Đinđićevo obezbeđenje onomad nije reagovalo po pravilima službe - jer, štićena osoba na visokom državnom položaju tu se mnogo ne pita - kao što me zanima i zašto, ako su se stvari dešavale onako kako je predstavljeno putem medija, Nikolićevo obezbeđenje nije reagovalo kako knjige nalažu? Ne želim da nagađam - ni da li je jedno plod izdatih mafijaških interesa, ni da li je drugo nevešti pokušaj da se iskonstruiše čistka kako bi se policija oslobodila neželjenih, a partneri u vladajućoj koaliciji doveli u nepovoljniji položaj.

Na primeru zaštite šefa države ili vlade "lomi" se i zaštita običnog građanina. A tu, u istoj zemlji Srbiji, običan građanin odavno nije zaštićen.
Na poslu mobing, u porodici nasilje. Ekonomska beda dovodi građanina da mora da trpi neistrpivo, da bi zadržao kakav-takav posao i koliku-toliku, najčešće neredovnu platu. Sileždije na drumu, siledžije na ulici. Tučnjava oko saobraćajnog prekršaja, poteže se oružje zbog prekog pogleda u pekari.
Policija nekad reaguje, češće ne reaguje. A i kad odreaguje, bogat i moćan je u boljoj poziciji. Pa čak i kad ne bude tako, sud najčešće pokvari sav dotadašnji trud policije - rastezanjem postupka, oslobađajućim ili uvredljivo blagim kaznama.

Moralni okvir, i moralni sudovi građana, posebna su priča. Ne moram daleko u prošlost: koliki procenat srpske javnosti je opravdavao Lauševićev zločin samo zato što su žrtve bile Crnogorci, za koje se "pretpostavlja" i "zna" da su barabe i bitange, a ubica je, jelte, poznati glumac, koji je, usto, i lep? Činjenicama celog slučaja malo ko se bavio, kao i osnovnim: Ž.L. i njegov brat su potegli oružje na jednog nenaoružanog mladića i ubili ga, onda su ubili i drugog koji je u međuvremenu došao na mesto zločina, pa ranili i trećeg koji je tridesetak sekundi posle drugog ušao u kafić... Šlag na tortu stavila je kriminogena ekipa Tadić-Homen, iskoristivši takvo raspoloženje dela javnosti za prikupljanje jeftinih predizbornih poena.

Najnoviji slučaj - "momak" je maltretirao devojku, i na kraju je ubio, u Novom Sadu - samo potvrđuje tezu o potpunoj moralnoj izopačenosti primitivnih organizama koji bivstvuju na tlu Srbije. Ne, ne zaključujem o nekom po fizičkom izgledu, pa neću govoriti o izrazu lica, očiglednom mentalnom sklopu i obrazovnom profilu koji "izviru" iz fejsbuk stranice ili "jakuza stajl" tetovažama ubice. Ne, ne povodim se čak ni za primarnom logikom koja nalaže pitanje jednog oca - a šta je normalna, dobra devojka tražila sa nekim takvim, što ne pobeže, dete? Ne, neću čak ni pitati gde su sve vreme bili porodica, prijatelji, policija, društvo kao takvo...
D.M. je zverski tukao i mučio svoju devojku V.Č. i na kraju je ubio. To je prva činjenica. Druga je - činio je to i ranije, samo smrtni ishod nije usledio. I to je jedino bitno.

Onda kreće manifestacija nacionalnog moralnog sunovrata. D.M. najavljuje samoubistvo. Psihijatri kažu: onaj ko priča o samoubistvu, želi pažnju, želi da ga neko od toga odvrati, želi neki efekat za koji je ipak bitan preduslov - da ostane živ. Odmah se pojavljuje "zainteresovana" javnost, koja se deli na dve podjednako odurne grupe: jedna unekoliko "opravdava" ubicu sažaljevajući ga, ubeđujući ga da se ne ubija i neretko sugerišući da se suoči sa pravdom, a druga kreće u osudu žrtve, tumačeći ceo čin po sistemu "sama je tražila": htela je pare i luksuz, a ko će to da joj u današnje vreme da, osim "kontroverzni biznismen". Naravno, što je "kontroverzni biznismen" više na mafijaškoj lestvici, njegove "starlete", "manekenke i fotomodeli" su bliže imidžu i standardu Marijane Mateus. Ova sirotica je očigledno tek zakoračila pogrešnim putem potrage za boljim životom, pa ništa bolje nije ni mogla da nađe od izopačenog krimi-pilićara.

Elem: šta je to što može da opravda ubistvo, sem ako neko ubistvom ne odbija istovremeni protivpravni i intenzitetom i oruđem slični nasrtaj na sebe ili svog bližnjeg? Da li to što pristaneš da budeš sa nekim "sa one strane" znači i da pristaješ da te ubije onda kad mu se ćefne? Da li to što u životu napraviš neki pogrešan izbor znači da neko za to svakako nepozvan može da te nesrazmerno visoko kazni? Da li tvoj niži društveni (nacionalni, verski...) položaj automatski znači da neko na boljem ili višem položaju može da ti naudi?

Na žalost, izgleda da veoma veliki broj ljudi u zemlji Srbiji na ova i slična pitanja odgovara sa - DA.