среда, 11. децембар 2013.

Сасвим лична прича: Глупости наших подела


Не знам како некима да спочитам у лице чињенице: Други светски рат је завршен 1945; једнопартијски систем у Србији је "пао" 1990; комунизам нешто раније.

Искрено, пуца ми прслук и за четнике и за партизане, и за Тита и за Дражу и за Недића и за Љотића, и за правоверне и за Голооточане... У држави у којој су срушене све вредности; у којој нико од институција или "вођа" не ужива поштовање; у којој народ што је насељава не види будућност, већ тражи начина да се исели; у којој од просечне плате, ако је уопште има, не може да се преживи; у којој је незапослених, пензионера и издржаваних много више него оних који стварају вредност; у којој, упркос деценијским уплатама у фонд здравства, нема новца за лечење деце; у којој свака "власт" кад заседне, најпре позапошљава своје најближе, а онда покраде државу и народ... расправљати о стварима од пре 70 или 80 година, или правити изборе међу људима и идејама који су одавно покопани и неупотребљиви, као да ће нам то помоћи или одредити будућност, у најмању руку је недотупаво.

Испричаћу вам једну причу, у нади да ћете ме боље схватити.

У животу су ме многи људи нечиме инспирисали, за неке гајим велико поштовање, али сам увек имао само два идола.

Први идол је мој отац. Милорад Б. Вучинић (1938.-1995.).
Његовог оца, а мог деду Блажа, борца од првих дана устанка, 1941. су стрељали окупатори. Одвели су пред зору њега и још једног ухваћеног устаника, на неку ливаду код Чекања, натерали их да себи ископају гроб, убили их и затрпали без белега. То је случајно видео неки пастир, па је вест о "гробу" после неколико месеци дошла до моје бабе. Поново тајно, током ноћи, Блажове жена и сестра су голим рукама ископавале слеђену земљу, не би ли га покопали на гробљу, као човека. Ливада на којој се може напасати стока је у кршевитим крајевима вреднија од злата, па ипак, и дан данас ту рупу нико не равна, из поштовања према онима који су ту лежали.
Мој отац је имао два стрица. И они су били првоборци. И они су погинули у рату. Млађи је народни херој. У покушају да уништи окупаторски тенк, бацио се са "молотовљевим коктелом" на њега.
И тако је мој Милорад, 1945, са 7 година, био најстарије мушко у породици. Нећу да кажем, глава куће. Јер куће није било. Спалили је ови што су стрељали деду. Баба је, са четворогодишњим Милорадом и бебом у стомаку, ту зиму после мужевљевог стрељања, провела под једним чаршавом закаченим за камени остатак куће.
Мој отац је, ипак, савладао препреке. Одвојен од куће и породице, по интернатима и студентским домовима, принуђен и да товари угаљ на железничкој станици и да се "гребе" за оброк код "Два костура", догурао је до магистратуре српског језика и књижевности. Можда је баш тај физички недостатак оца, и фактички недостатак породице као такве, утицао на њега да буде отац какав је био, и да породицу коју је створио држи као мало воде на длану.
Завршио је, дакле, школе и запослио се. И почео да гради име - име чију сам величину у правом смислу спознао тек на његовој сахрани. Мој војвода.
Онда је, давне 1965, упознао једну београдску госпођицу. Моју мајку, Даницу.

Даничин отац, Милосав П. Радојевић (1909.-1984.) мој је други идол.
Мој дека био је краљев официр. Дете из угледне официрске породице,  где је још један син био официр, а други адвокат. У априлском рату пружао је отпор док није постало бесмислено, а онда преживео голготу повлачења под борбом, против подивљалих шиптарских хорди. Лично је стрељао неке Шиптаре, који су похарали војно складиште. Али му је, зато, други Шиптар практично спасио живот. За коња, униформу, опрему, чак и сабљу заузврат.
Са породицом избеглом из Београда сусрео се у централној Србији, где се моја мајка родила. И где су његовог таста, бакиног оца, стрељали Немци у Краљеву због "сарадње са бандитима".
Са две породице "на леђима", покушавао је да остане по страни од рата. Али, рат није остајао по страни њега. Најпре је ишамарао неког четника, али не "југословенског војника у отаџбини" већ једног од оних четника кољача, јер је масни брадоња био безобразан према баки ми. Онда су се ти четници њега дочепали, држали га два месеца у неком подруму, и нико никад није сазнао шта се тад дешавало.
Кад су кренуле борбе за ослобођење Србије, мобилисала га је НОВЈ-ПОЈ. Београд. Ту стреља Руса, којег је ухватио да силује једну жену у околини Београда. За казну, Сремски фронт. Па Хрватска. Скроз до Трста. Ту бива тешко рањен. На понуду да остане у новој војсци нове државе одговорио је са: "Заклетву сам дао Краљу и Отаџбини. Борио сам се за Отаџбину. Али сада нећу да допустим да ми један поручник буде надређен само зато што је политкомесар". И наравно, тад је почео и прогон... Преживео га је и ипак постигао да ужива у унуцима. Мада му је фиксација била "Само да онај скот (Тито) липше пре мене". И то је доживео, мој ђенерал.

Елем, у неком моменту спојила су се два света. Син сељака и партизанског борца оженио је ћерку краљевог официра из Београда. Производ тога је овај носоња који пише блогове.
И без обзира на ту различитост. Можда због тога што није имао оца, можда због тога што је Милосав појавом наводио да мораш да га поштујеш, тек, мој је отац свог таста волео као сопственог родитеља. (Наравно, то се не може рећи за ташту, јер, ипак, таште су казна за мушкарце због оног Адамовог греха, зар не?). А, можда због тога што је имао само једно дете, женско, које је обожавао, или због тога што је мој отац био ауторитет, трезван и способан човек, и мој деда је волео Милорада.

Зашто ово причам? Па, због оних "избора" с почетка текста. Нико не може да ме натера да бирам између оца и мајке. Понајпре зато, што је то бесмислено. И што ти избори никако не могу побољшати квалитет живота. Ни мог, ни моје Катарине, ни било ког  другог мени блиског.
На једном зиду у мом стану су пожутеле фотографије породице моје мајке. Насупрот њему, исте такве фотографије породице мог оца.

Дакле: баталите и Равне Горе и Беле Цркве; и постхумне осуде дотад уздизаних, и постхумне рехабилитације дотад унижаваних. Од тога чак ни њихове породице неће имати ништа, а држава и народ - још мање. Нека њихове заблуде и промашаји послуже да учимо, да извучемо поуке из својих подела и глупости. Јер, гледајући у прошлост, само ћемо равнати рачуне, а никад ништа нећемо урадити у будућности.


петак, 29. новембар 2013.

Једна хајка, једно писмо и једна професија


Отворено писмо Душана Машића, упућено новинарки „Кур(в)ира“, која је почела хајку на родитеље Тијане Огњановић – постало је парадигма стања не само у српским медијима, већ у целом друштву.

Писмо би остало само још једна у мору критика професије, која је поодавно запловила (неповратним?) водама таблоидизације и примитивизма, да није убрзо по објављивању у рубрици „Мој угао“ сајта Б92, скинуто „одлуком менаџмента“. Готово у истом моменту, писмо је укинуо и сајт Мондо (власник „Телеком“), а онда су попут домина почели да нестају „шерови“ са сајтова других медија.

Машић је потврдио да он није повукао писмо, већ да је само обавештен о одлуци менаџмента Б92, РТВ станице чије је темеље управо овај новинар градио. Сама Б92 није се огласила тим поводом. Одлуке других кућа нису ни посредно ни директно образлагане.

Тако је то наоко бенигно писмо новинара, али и родитеља који је преживео судбину брачног пара Огњановић, непобитно постало доказ две поражавајуће чињенице. Прва је - да српском медијском сценом владају политичари и тајкуни, кадри да примитивном цензуром, моделирају јавно мнење грђе него у зла Милошевићева времена. Друга – да таква заштита „Кур(в)ира“ представља крунски доказ ко и с каквим циљевима урушава медијску сцену у Србији.

Хајде да се позабавимо неким елементима целе приче.

Најпре, „урадак“ Душана Машића није новински текст, већ – писмо. Као такво, оно има мању тежину с медијске тачке гледишта, а и не подлеже неким стриктним правилима професије.

Писмо је на моменте грубо, чак увредљиво, и тај тон је - без обзира што делим Машићеву "емоцију" спрам појава типа "Кур(в)ира" у нашем медијском простору - једино што ми смета. Искрено, увек сам веровао да су фине речи убитачније, иако и сам, под старе дане, затечен стањем ствари у области о којој пишем, знам да посегнем за грубостима по систему "са барабом - барапски", јер сумњам да би се другачије разумели. У конкретном случају, ипак, мислим да би мирнији тон био ефектнији. Но, то је "паковање". А суштина?

Речено писмо госпођи (или госпођици, не познајем је) Илић јесте лично, али се у сваком свом сегменту дотиче струке. Најпре, њеног материјалног положаја. Многи су, наиме, у лошим платама и великој конкуренцији радне снаге у новинарском свету налазили „оправдање“ за кршење правила професије. Ризиковати да изгубиш и бедњикавих, несигурних, 300 евра плате, и ко зна кад и ако добијеш други посао у струци, ако одбијеш наређење власника и уредника; или, одбити да срозаш себе и професију па по цену отказа? Хамлетовска дилема, признајем, мада, ја дилеме не бих имао: јер ако спустим сопствени професионални стандард једном, он ће задуго, можда и заувек, остати на тој нижој степеници.

Као професионалац, разумем и Машићев мотив да неке ставове поткрепи мишљењима колега из фирме у којој сад ради (Би-Би-Си), да не даје само своје оцене. Иако се то суштински не би разликовало: реч је о најобичнијим правилима професије. Било је читалаца по друштвеним мрежама који су оспоравали управо то, тврдећи да је Би-Би-Си иста та правила занемаривао у ранијим периодима, када је, рецимо, ваљало оправдати неке војне интервенције, па и на СР Југославију. Опет ћу рећи: то су само (неспорна) правила професије, уче се и на овдашњим факултетима и „новинарским школама“, сваки ће добар уредник инсистирати на њима. Па и ја. То што се није увек држао правила, није проблем правила, већ Би-Би-Си-ја.

Та правила (рецимо, „чути и другу страну“, „проверити из два независна извора“ и сл.) имају двоструку корисност, а њено дефинисање наликује изреци Марка Миљанова о чојству и јунаштву. Дакле: правила штите актере приче од медија, и медије од актера приче.

То су правила којих се данас мало која медијска кућа, и „медијска кућа“ у Србији придржава. Уосталом, у држави у којој свака шуша и грмуша може да оснује новине, ТВ или интернет сајт, али је рецимо новинским кућама с одређеним процентом присуства на тржишту, забрањено да имају радио станице због „концентрације“, тешко је обезбедити поштовање правила струке. „Кур(в)ир“ је ситан детаљ: проблем медија мора да се решава системски. И свим политичарима су тога пуна уста, али се веома тешко, да не кажем – никако, одричу задовољства да имају „свој“ медиј, којим могу да бију личне битке.

Да, сјајно је што смо сазнали да је угашени „Прес“ био Ђиласов, али, чије су друге новине, радио и ТВ станице и интернет сајтови? То је први услов слободног новинарства: јасно и транспарентно власништво до последње инстанце. Други је – јавност власништва и спречавање концентрације у продајним мрежама и адвертајзинг фирмама. Трећи је – уређење етра и интернет тржишта. Четврти - образовани, заштићени и добро плаћени новинари.

Баш у том сегменту лако је уочити сву проблематику медија. Интернет сајт може да оснује свако, чак и без регистрације предузећа. Може да га оснује и странац, па и странац оног типа који сад модерно називамо „контроверзни бизнисмен“. Ради се најчешће „на дивље“, без пријаве, пореза и осигурања, запошљавају новинари (са тршишта које је све богатије радном снагом и сиромашније радним местима), али и „новинари“, који раде све шта се каже за кудикамо мање пара и са кудикамо мање других захтева... а тржиште, делиријумски дресирано на живљење туђих живота, посматрање делова тела или сексуалних чинидби, иовако „гута“ све. Бедне плате, мобинг, пијани уредници, уцене... а све зарад бесомучног копирања туђих дела, без икаквог ауторског доприноса.

Где је ово друштво скренуло? Док је постојао један Рака Ишингер, смејали смо му се као негативном изузетку. Сад је већина постала „Рака Ишингер“, само уз „фенси“ називе типа „Курир“ или „Пинк“, а друштво се смеје позитивним изузецима.

Но, да се вратим на отворено писмо Сањи Илић.

Машићево писмо не суди и не пресуђује у случају Огњановић. Много је људи који и данас као главни контра-аргумент Машићевом писму постављају питање што вишак новца са рачуна Огњановића није пребачен... Али, ТО није спорно, и као такво, није ни тема писма. И ТО, и суштина Машићевог писма, се не искључују. Машић и сам инсистира на томе да је интерес јавности, дакле и функција и обавеза медија, да се цела прича око новца расчисти. Медији имају тај задатак, свестан је и Машић. Он, међутим, говори о приступу. О основама новинарства. О новинарској етици. О људскости.

Ех, та људскост. Машић је имао несрећу да прође кроза шта су прошли и Огњановићи. Ја не могу ни да замислим шта би било са мном, да се мом детету нешто догоди. У ствари, и не могу да замишљам како бих се ја понашао, шта бих и како радио, јер би претпоставка била да замислим да се њој нешто догоди. А то не могу ни са замислим, јер бих „на кеца“ дао живот за њу. Зашто ово говорим? И „обичан свет“, и „новинари“, а на жалост све чешће и новинари (без наводника) заборављају на људскост када о нечему пишу или коментаришу.

Управо због тога, писмо написано Сањи Илић, новинарки „Курира“, иако на моменте грубо и нетолерантно према њеном учинку, није превасходно писмо Сањи Илић. Једна „изгубљена новинарска душа“, мање-више, па шта? Многи су посрнули пре ње, многи ће страдати после ње. Новинарство једе своје посленике, били они одани професији или не. Није ни писмо „Кур(в)иру“. Свима је одавно јасно какве су те „новине“ и да ту нема много места за наду да ће бити боље. То је писмо професији, које сјајно лоцира мане и проблеме, и позива да се вратимо новинарству.

Говорећи о професији, писмо је постало и сјајан пример за П.Р. струку. Негативан, додуше. Али, на грешкама се најбоље учи. Да је остало на сајтовима, дан, два или неколико дана би заокупљало пажњу јавности, а потом би отишло у заборав, као и све критике рада појединих „медија“ и „медијских посленика“. Овако, што у знак солидарности са Машићем, што као доказ да се деле исти ставови, што као начелни бунт – писмо је копирало и поставило на десетине људи на друштвеним мрежама и постало је видљиво многоструко већој публици него "оригинал". Ја сам то учинио раније, јер имам блог на коме преузимам текстове других аутора ако оценим да нечим обележавају или објашњавају моменат живота. Тако је писмо постало медијски хит у региону, а на леђа Б92, понајпре, сручио се сав „хејт“ због цензуре. Чак су реаговали и ини новинари самог Б92, препознајући атак на слободу мисли и слободу медија.

Солидарност су, додуше много касније, исказала и новинарска удружења. То кашњење је такође симптоматично, и још једном доказује тромост и суштинску неспособност наших цеховских организација оваквих какве су, да се обрачунају са нарастајућим злом у редовима струке.

Још је нешто интересантно: стичем утисак да се на ружне појаве у и око струке реагује селективно. Не само из редова струковних удружења, и саме колеге често затаје. Зашто оваква реакција, на пример, није била код писма једне новинарке „Пинка“ због неисплаћених плата? Зашто се није жешће реаговало на Ђиласов испад према новинару „Политике“? И тако редом...
На брисање Машићевог писма се можда не би ни реаговало овако жестоко, да није устала онлајн „кука и мотика“, твитераши и блогери. Има ту још питања, које новинари и медијска удружења треба сами себи да поставе и дају што пре одговоре на њих, како би се у процес оздрављења струке ушло што пре.

У сваком случају, иако вероватно ни сам није слутио колики ће домет имати писмо, Душан Машић је у ствари написао "упутство" ранга оног Тијанићевог, студентима ФПН. А то значи: изазвао је контроверзе, још дуго ће се укрштати мишљења, политичари ће бар на неко време бити под притиском да нешто промене набоље, а само од струке зависи да ли ће се вратити добрим старим правилима професије. Или ће, по "куриру", отићи у место рођења светског медијског ђубрета.

среда, 09. октобар 2013.

Небојшин програм за излазак из кризе


Реално, не разумем се много у економију. Односно, разумем се само толико да знам да уштедим, и да се не пружам преко губера.
То је разлог што не умем да оценим економске мере Владе са економског гледишта, па их оцењујем као обичан грађанин, неука странка, мали миш из чијег се бедног "дохотка" (како смо то звали у социјализму) одваја делић за буџет.

И ево моје оцене економских мера:

Џаба додатно опорезивање високих плата и џаба повећање ПДВ-а. Оно прво је чист популизам, а ово друго кап у мору.
Ало, бре! Разни Ђинђићи, Коштунице, Тадићи, Дачићи, Вучићи... ко год! Натрпали сте најмање 700.000 директних потрошача (јавна управа) на државну сису, а држава вам укупно има десетак пута више становника. А томе броју на буџетским јаслама додајте пензионере, децу, ђаке, радно неспособне...

А фирме сте продали будзашто, ништа нисте учинили годинама да привреду дигнете на ноге.
Па шта сте очекивали? Од чега да се пуни буџет? Докле сте мислили да можете да се зајмите, а да не враћате зајам?

Шта је решење?
1. Отпустити гомилу дебелогузана, лезилебовића, земљака, пријатеља, кумова, комшија, швалерки, швалера, кумових малих, шурњајиних девера... Оставите САМО оне који знају посао, а таквих је мало. Па онда смањите плате веће од 60.000, али и пензије веће од 60.000...
2. Поједноставити СВЕ процедуре до минимума, чиме би се избегла непотребна бирократија, папирологија, губљење радних сати по шалтерима и наравно потреба да се запошљавају (упошљавају) лица поменута у т.1.
3. Укините да се сваки мамлаз вози службеним аутомобилом, блебеће службеним мобилним, користи канцеларију, секретарицу, интернет...

А онда:
1. Побољшајте финансијску дисциплину. Наплатите порезе, али и комуналне трошкове и струју, најпре великим фирмама. Па наниже. Грађане које сте вашим "генијалним" економским потезима довели до просјачког штапа, оставите за крај.
2. Предузмите мере за запошљавање грађана. У то не убрајам само стране инвестиције. С обзиром да још нисмо члан ЕУ, нема разлога да држава не покрене неке инвестиције (уместо плаћања странцима да отварају радна места), а не треба бежати ни од јавних радова. Дајте повољне кредите, али и идеје и потребе, за покретање бизниса.
3. Реформишите ПИО фонд.
4. Вратите СДК или нешто шта на то личи.
5. Дефинишите власништво, али и обавезе власника. Од највећих до најмањих предузећа и радњи.

Ето, нисам завршио Јејл, већ Правни факултет у Београду, где ме 5 пута врли Мирољуб Лабус обарао на Политичкој економији, јер нисам желео да учим глупости под именом "политичка економија социјализма". Али ипак нешто знам, јер сам "у Слобино време" научио да преживим под санкцијама и беди, а докторирао сам после 2000. године захваљујући "генијалном" вођењу економије силних "експерата" из иностранства и остале барабе која је покупила ово мало сиротиње и стрпала у своје џепове.

Отуд се надам да сам квалификован да вам понудим ових неколико идеја за извлачење државе из кризе.


уторак, 10. септембар 2013.

Не дао ти Бог америчку милост...



Док год Сједињене Америчке Државе одлучују о војном нападу на неку суверену државу, а не Уједињене Нације, па шта год да је разлог, ја ћу о САД мислити исто што и о нацистичкој Немачкој, а о оправданости америчке интервенције гдегод - исто што и оправданости, рецимо, немачког напада на Пољску 1939.

Да будем сасвим јасан: тако бих третирао (и третирам!) СВАКУ државу која се на исти начин, и са истом дозом безобразлука и дрскости заснованој на војној, економској и политичкој премоћи, понаша према "остатку света" доживљајући га као своју интересну сферу различитог степена "употребљивости". Сједињене Државе се истичу по својој разметљивости, витлању најмодернијим наоружањем, честим генерисањем кризе на истом месту одакле се касније "породи" решење. Сједињене Државе "суде и пресуђују" по целом свету, али то не аболира мање државе. Мале, као оне које су од некад великих колонијалних сила постале искомплексирани сплеткарошки испрдак на рубу политике, попут Британије, и оне заиста географски мале чији људождер на власти освајањем неке још мање државе скреће пажњу свог народа са крупних проблема и продужава свој век. И те друге државе, копирајући амтрицу насилништва, на исти начин, али са мањим ентузијазмом "тумача и чувара светског мира", раде ствари потпуно исте логичке основе, само "у комшилуку".


Елем, уопште не улазећи у разлоге зашто (не)долази до неке војне интервенције, подсећам да је суверенитет и територијални интегритет држава једна од основа функционисања модерног света, и да било какво нарушавање тог базичног стуба треба да буде изузетак у (правном терминологијом) крајњој нужди, о коме искључиво, и то на основу валидних доказа и права нападнуте државе на одбрану и изношење контра-доказа, одлучују Уједињене нације.
У том смислу снаге које интервенишу морају да буду мултинационалне, под командом и једином ингеренцијом УН, са циљем да употребом минимално потребне силе спрече даље догаађје у држави у којој се - утврђено - угрожава или руши неки други базични стуб функционисања модерног друштва.

Све друго је, по мом мишљењу, најобичнији освајачки рат, бандитско-пиратски  или акт истинског државног тероризма, којим се - коришћењем војне, политичке и економске премоћи - остварују појединачни интересу неке државе у другој држави или региону. А такву врсту сукоба забрањује и Повеља УН.

Знам, чак и најоправданију акцију је могуће блокирати директно или посредно у Уједињеним нацијама, где се преламају различити интереси различитих сила, а сви су, као по правилу, себични у односу на државу која је "на тапету" и њен народ. Али, то само значи да ваља проналазити адекватније механизме за одлучивање и реаговање, а не лаконски их и прећутно препуштати у руке једној (или другој, зависно од распореда интересних зона) супер-сили. А чињеница је да у тој сфери директног "дељења правде" Сједињене Државе после Другог светског рата убедљиво предњаче, а посебно после распада СССР, САД су и једини "светски жандар, судија и џелат у исто време".

Најцрње од свега, у случају многих америчких "милосрдних интервенција" до сад, показало се да су докази изнети у прилог - фалсификовани, недовољно добри или осмишљени и намештени да би се остварио неки други, а не хумани, циљ. Модерном свету заиста није потребно да се 10, 20 или 30 година после неке америчке акције, испостави да су "чињенице" исфабриковане зарад нечијег (или државног) пословног интереса, да је интервенција са становишта међународног права била нелегална и нелегитимна, а са позиција  хуманости непотребна уопште или непотребна у таквом обиму. На примере не бих подсећао, али ни у једном случају утврђених фалсификата није дошло до "повратка у пређашње стање", нанета је огромна штета држави и народу где је интервенисано, што само по себи доказује неопходност да се међународне интервенције спроводе искључиво на начин на који сам описао у другом пасусу.

Овим нипошто не тврдим да неки режим од оних које у последњих 60 година Вашингтон спорадично прозива - није онакав какав Бела кућа и Пентагон тврде да је. Само тврдим да ни једна држава нема право да сама утврђује чињенице, суди, пресуђује и извршава пресуду над другом државом, и да на нивоу држава, баш и као када су појединци у питању, морају да важе правна правила: да нико није крив док се у законом прописаном поступку не утврди супротно и да је боље ослободити 100 злочинаца, него осудити једног невиног.

Да ипак не заборавимо да је узимање правде у руке једне државе, довело до краха Друштва народа и потом до погрома по броју жртава и посредним последицама досад незабележеног у историји.

понедељак, 09. септембар 2013.

Новинари, уредници, и српски медијски свињац



И тако, ја се повремено (изнова и изнова) изненадим какав се све талог и шљам наскупљао у српском (србијанском) новинарству.  Иако сам тога реално свестан већ дуже,  ваљда је то оно људско - потиснем у подсвест и верујем да је боље него што је заиста, док се не догоди нешто минорно, али довољно да ме врати у реалност.

Добро, постоји ту и неколико рационалних објашњења - на пример, сад сваки тајкун који је опљачкао народ, или неки тајкун "из увоза" (бивше југословенске републике, нпр.), или кафеџија, аутолимар, продавац сапуна... може да буде власник медија; медија је у моменту све више, јер је бар интернет неограничени ресурс у који је улагање минимално; да би се ти медији попунили, потребно је новинара, али они су скупи, траже нормалне плате за своје знање, па се посеже за "новинарима": три разреда основне школе и научене команде Ctrl-C и Ctrl-V сасвим довољно за то "новинарство"; понуде медија, упркос томе, није довољно, јер се гаси више него што се оснива: зато новинара и "новинара" има на кило на тржишту, јер суштински, најчешће раде посао који може да ради и Жика Обретковић; свесни да је данас лако ући у новинарство, ухлебљење траже и налазе и они који су пропали у другим професијама; одржавање медија скупо, колико год да је, одржавање "новинара" јефтино: па је то оборило и цену новинара; упркос што имају два удружења и неколико синдиката, новинаре у пракси нико не штити, а синдикати више не купују ни полутке...

Особито ме фасцинира какви се све облици називају "главним и одговорним уредницима". Заиста ми је тешко схватљиво да власник медија (ко год био и одакле год му паре за газдовање) ангажује за глиодгура облик полуписмен, опште необразован, диваљ и бахат. Очекујеш профит, а њега треба да ти донесе "звезда" каквог риалити шоу програма, изазивач ексцеса на спортским догађајима, ког запослени не поштују јер редовно урла на њих? Очекујеш профит од вечито пијаног лика са очигледним комплексом ниже вредности, који гађа запослене разним предметима, опет без икаквог поштовања у колективу? Очекујеш профит од комплексаша, који кризу средњих година ублажава дрпањем колегиница по редакцији, и поново - ког нико не поштује? И тако редом.

Главни уредник треба да је ауторитет, новинарски и људски. Апсолутни ауторитет, рекао бих, који изазива и дозу страхопоштовања. Господин од главе до пете, и у сваком смислу. Неко ко "све зна" и "за све има решење", чак и кад није тако (а не може да буде, јер нико није такав) - зато што има сараднике који то "покривају". Главни уредник мора да има циљ, визију, јасан пут. Да не решава ствари ад-хок и не прави експерименте на основу сна претходне ноћи. Главни уредник мора да има на реалности заснован углед у заједници и поштовање запослених...

И тако, маштао сам довољно. Можете и ви са мном. Пробудићемо се кад-тад, свеједно је,и опет ћемо бити у смрдљивом медијском свињцу званом Србија.

субота, 20. јул 2013.

Вози, Мишко!


Не осуђујем никог унапред, (само) зато што је нечији син.
Полиција и суд треба да утврде шта се догодило, и да се донесе праведна одлука, без обзира на то ко је шта и ко је чије дете.

Али осуђујем родитеље.
Пустити младића (20) са недавно положеним возачким испитом самог за волан није само противно новом Закону. То је противно свакој родитељској логици и разумној бризи.
Дати младићу са недавно положеним испитом велики, моћан, брз, аутомобил - није противно само родитељској логици и разумној бризи. То је свесно давање недовољно обученој и недовољно зрелој особи у руке опасног оруђа, којим може да убије, или да се убије.
Са друге стране, можда ово моје питање неће бити популарно, али јесте родитељско - шта ће дете од 17 лета на улици само у поноћ?

То што су (неки) медији дигли дреку, и што је главна вест да је "син Ж.М. убио" није ништа друго до примитивна борба за читаност (данашње прегледе на нету и сутрашњи тираж), слушаност и гледаност. На жалост, какви смо људи постали, и какви смо као нација - кад у трагичној ситуацији више ликујемо што је убица син Ж.М. него што жалимо јер је страдало дете од 17 година - такви су нам и медији.

Баталимо медије. Медији људима дају оно шта осете да им је потребно. Осећај за добро и зло, за правду и неправду - он је у нама. Како се ми постављамо према стварима - тако ће и медији третирати те ствари.

Медији ће нама давати крв, док год је тражимо. Док год је неки Ж.Л. диван, леп човек, велики глумац, а не обични брутални убица са дебелом историјом бахатог понашања, медији ће нам давати "истину" о њему као праведнику који је са такође наоружаним братом убио два и ранио трећег ненаоружаног дечака, јер су као дивљи Црногорци то заслужили. Док год "све знамо о свакоме" и пуштамо да нас предрасуде носе, возачи разних Р.Љ, С.Л, Д.В... биће аболирани за дело извршено "по наредби", јер наша глупост, примиртивност, хипокризија и страх су најплодније тле да се бахатост и дивљаштво провуку, па и да буду окарактерисани као часне и племените особине.

Пустимо, дакле, медије. Много је битније како ће се полиција и правосуђе поставити према овом случају. Као и у сваком другом, бар убудуће, ако смо до сад допуштали да наша глупост, незаинтересованост и погрешна или примитивна перцепција буду "рупа у закону", због које нисмо реаговали када се одради лоша истрага (јер је, можда, неко неком тутнуо паре, понудио другачију награду или запретио) или тек тихо мјаукали када се донесе лоша, неправедна, нелогична, на закону и чињеницама незаснована пресуда.

Усмеримо погледе на полицију и суд. Нека знају да народ и у овом, као и у свим другим случајевима, од њих тражи да се часно, потпуно и игноришући притиске било чије и било које врсте, баве својим послом. Да се све радње у процесу обаве како треба и потпуно, да се све чињенице појаве пред судијом, да вештаци професионално и без спољних утицаја одраде посао, и да судија пресуди на основу тога, а не на основу било чијег сродства са било ким, не на основу дебело плаћених најбољих адвоката који судијама утерују страх у кости, не на основу медијске кампање и антикампање... Сходно томе треба да буде утврђена и казна: адекватна делу, правична по чињеницама и закону, јер никаква казна не може да врати оног кога нема, али (казна је) и адекватна опомена за друге и за будућност.

Јер, извините господо из полиције и правосуђа, али само слеп и луд човек не зна да се у Београду викендом вози "рулет", само глув човек не чује шкрипу гума и кочница од разних дивљања после 22 сата, само крајње лицемеран и безобразан човек могао би да каже да је овај догађај с врха Устаничке неки изоловани инцидент.

Људи, и што је још горе - деца, нам гину по друмовима као муве. У Србији није ништа чудно да се седне пијан за волан. Ствар "мушкости" да се "дода гас" или пројури кроз жуто или црвено. Култура у саобраћају је нула, и возачка и пешачка.

Са свог прозора сваког другог дана видим "добрану" саобраћајку на раскрсници испод. На тој раскрсници је погинуло дете прелазећи улицу баш у време када смо се ми досељавали. Иако је на преостале три стране раскрснице било пешаког прелаза, ту, из необјашњивих разлога, није, упркос чињеници (и логици) да ту широка саобраћајница дели два међусобно упућена стамбено-пословна блока. Сад прелаз постоји. Као и букет цвећа за то сирото дете, сваке године у исто време. Само детета нема. На тој раскрсници остао је инвалид дечко који је пијан прелетео целу дијагоналу и закуцао се у ограду (тада) градилишта. На тој раскрсници годинама касније погинуо је онај моториста што је славио рођење детета. На тој раскрсници...

А колико таквих раскрсница у Србији има? Колико правих деоница, "душу далих" за велике брзине? Колико кафана испред којих се неће урадити алко-тест оног момента кад се излазећи лати за браву возачких врата?

Мислите о томе да и ви и ваши најближи имате децу, којој сутра може да се догоди нешто ружно, и радите веома озбиљно на томе да закон не буде само хрпа слова на папиру којим су и политичари и судије и полицајци опрали савест (јер, ето, постоји!) већ га примењујте и контролишите у оно време када знате да се највише крши.

субота, 06. април 2013.

Бомбардовање, 72 године после




На данашњи дан, пре 72 године, нацистичка Немачка злочиначки је сравнила са земљом отворени, безмало небрањени град, Београд. После тога је окупирала и раскомадала читаву државу и планским суровим ликвидацијама и одмаздама, ратним злочинима извршеним над српским народом уписала га међу првих пет који су имали највише цивилних жртава у Другом светском рату.

До тог масакра дошло је када је Енглеска (не Британија или УК; под тим именима Енглеска држи окупиране Ирску, Шкотску и Велс), преко својих шпијуна, испровоцирала демонстрације и директно извела државни удар, којим је тадашњу Југославију (у пракси: Србију и Србе) себично ставила под нож Немаца, како би са себе скинула ратни притисак. Енглези ни у наставку рата нису били пријатељски и благонаклони, упркос блиским породичним везама две владајуће куће, па је Југославија (и Србија) препуштена комунистичкој диктатури.

Ступању комуниста на власт значајно су допринеле Сједињене Америчке Државе, које су, затварајући злочиначки круг, на захтев Тита поново бомбардовале Београд, изазвавши у њему - сиц! - и већи број жртава и већу штету, него нацистичка Немачка. Иако су циљеви, наводно, били војни, регистровано је да је убијено само 18 Немаца! Број српских цивилних жртава мери се хиљадама.

Те исте три државе провоцирале су, подржале и у много чему организовале крвави грађански рат на тлу бивше СФРЈ, а потом помагале и помогле шиптарској националној мањини да терористичком оружаном побуном отцепи део суверене територије Србије.

Те исте три државе бомбардовале су Београд и Србију и 1999, убиле око 3.000 цивила, разориле привреду и инфраструктуру, и сада не поштују ни споразум које су саме иницирале, за повлачење српске војске са Космета. Признавањем "независног Косова" те три државе јавно су - још једном - манифестовале до које мере не поштују Србију, њен територијални интегритет и суверенитет. Експлоатацијом природних ресурса на Космету показали су праву природу своје "хуманитарне интервенције". И да им је стало да Србија у ЕУ уђе једино као распарчана, привредно тешко зависна, морално и национално обезглављена и неспособна да се супротстави било каквом даљњем цепању и експлоатацији.

Ја рекох. Душу нисам спасио. А ви мислите о томе.