Дрон, крпа, казна, порука

И сад, у склопу свеопште кукњаве како се зли и надасве мрски (западни) свет у форми традиционално непријатељске УЕФА још једном грдно огрешио о вазда безгрешне Србе (чија би репрезентација после јуначких 0:0 са Албанијом до 40. минута сигурно победила бар 10:0 да није било дрона), да и ја кажем неку реч.

Србија је победила пар-форфе, 3:0, зато што су играчи Албаније одбили да се врате на терен и одиграју утакмицу до краја, упркос захтеву УЕФА. Значи, УЕФА је казнила Албанију што није испоштовала њен захтев. Ништа више од тога.

Србија је кажњена одузимањем три бода, јер није осигурала безбедно одвијање утакмице. Мање због бакљи, више због лоше организације утакмице високог ризика, а највише због упада криминалца Ивана Богданова, већ осуђеног за насиље на спортским приредбама, и групе његових истомишљеника на терен, и физичког напада на фудбалере противничке репрезентације.

У пракси, и Србија и Албанија као да су дисквалификоване, јер спортски гледано, шансе да оду у други круг такмичења сада су смањене драматично.

Где може да се у овој "пресуди" нађе огрешење УЕФА? Најпре, у чињеници да није довољно ценила провокативни елеменат дрона са крпом "велике Албаније" на њему и последице те технологије на будуће спортске догађаје.  А можда још више у чињеници да су албански фудбалери први напали на играча Србије, који је крпу (намерно кажем крпу: то НИЈЕ застава Албаније, па да се каже да су Албанци потрчали да заштите државни симбол) склонио.

Те две ситуације јесу окидач, и да је на томе остало, Србија би имала три бода више, а Албанија дрона. Али, није остало на томе. Пуцале су столице по грбинама албанских играча. А то не сме на такмичењима под заставом УЕФА, па колико год се неко мрзео са неким.

Ко је крив? Српска полиција. За долазак албанских навијача мимо договора, за уношење "кореографије", што је стална пракса на домаћим утакмицама, за улазак навијача на терен - што нико на свету, нигде, не толерише. Српска служба безбедности, за доношење и активирање дрона. Српско правосуђе, за могућност да монголоиди типа Богданов уопште присуствују било каквом догађају и уопште буду виђени међу људима, а да нису држани у кавезу.

УЕФА очигледно није желела ни за промил да некога награди у хаосу који је настао. То што је суштински и Србију и Албанију одрезала подједнако, доказ је да нико више неће да се бави идиотлуцима дивљих балканских племена, анализама, доказивањима, позивањима на историју. То што некога није казнила мало више, а требало је, не мења суштину и величину самог греха..

И можемо ми сад калимеровски да плачуњамо "то је неправда". Можда јесте. И то само у смислу да је Албанија могла да добије "још" од казне, јер Србија није добила ништа незаслужено. Мени, пак, та одлука УЕФА личи на став родитеља, који неће да се баве појединачним доприносом своје двоје деце тучњави, већ обома оплави доњи део леђа са поруком - "не занима ме ко је почео, овако ћете проћи и убудуће, па ко год да започне".

Можда је боље да за промену, после четврт века понашања по истој формули, које нам се потпуно исто ломи о леђа, ставимо прст на чело и покушамо да спознамо где то ми, генетски безгрешни, грдно грешимо?

Дипломатија гаф(ов)а

Дипломатија је, у суштини, врло конзервативна вештина, заснована на строгим правилима, иако су је неки њени посленици, од Медлин Олбрајт наовамо, прилично банализовали и срозали.

Посету високог достојанственика неке земље другој, брижљиво, месецима унапред, припремају службеници два министарства иностраних послова. Ту  се пажљиво мере интереси и домаћина и госта, и места за импровизације нема: чак се и фамозне "листе жеља" (а то су мање-више жеље за неким сусретима, темама, посетама....) усклађују са нивоом билатералних односа.

У пракси - што су односи лошији и сусрети ређи, организацији посете приступа се "пипавије".
Не, није немогуће да једна страна испостави неку нереалну жељу, али, мало је теже поверовати у могућност да неком жељом унапред изминира могућност сусрета, износећи захтев који је по својој суштини (мерено нивоом и развојем досадашњих односа) за државу домаћина не само неприхватљив, већ и понижавајући. Јер се тиме обесмишљава и дипломатија, и сама потреба за сусретањем.

Такав би био наводни захтев албанског премијера Едија Раме, да добије кључеве Београда током предстојеће посете. Не само нереалан и понижавајући, већ, усудио бих се рећи - мерено садашњим околностима, увредљив попут оног аустријског ултиматума Србији, 1914. Зато и не верујем да је он то тражио.

Раму сам упознао 2002. или 2003, док је био градоначелник Тиране. Провели смо непун сат у разговору. У том року, о човеку се не може закључити превише. Али, утисак који сам стекао је - да је лукав и прагматичан. Ето још једног момента зашто сумњам у "жељу за кључевима": ни једна од те две особине не би му допустила овакав гаф, јер на првом месту размишља о добробити своје државе и народа.

Тај "захтев" нико, додуше, није званично потврдио. Судимо о њему само на основу медијске буке која се дигла око тога и новинарских "сазнања" у медијима блиским српској владајућој странци. Наводно, постоји и некакав ЈуТјуб снимак те жеље. Нисам га видео. Нити сам видео неки документ, допис МИП-у,  који то доказује. Уверен сам, да увредљиви захтев постоји, наш МИП би га објавио, са јасном поруком: "ето шта Албанци траже од нас, како нас понижавају, а ми ћемо се упркос томе сусрети са њима". Без уручивања кључева, дакако. А да расчистимо и ово: да такав захтев ипак постоји, кључеви су у њему најмања жеља.

Уручивање госту кључева града је посебна част, која се чини за значајан допринос који је неко дао том граду, народу или држави. Не Рама, већ ни један албански политичар, после Есад паше, ту част није заслужио. И обрнуто: ни један нововремени српски политичар није заслужио да добије кључеве града Тиране. Не кажем да не бих волео да је другачије, али није. Деценијама се гледамо преко нишана, деца расту у уверењу да немамо грђег непријатеља од оних других, проблем Космета то је само запечатио. Мука да се српско-албански односи "попеглају" таман толико да можемо да се трпимо, по логици мора да траје троструко дуже од "муке" да се међусобно набијамо на колац.

А неко ко има намеру да у ту крхку грађевину угради бар циглу стабилности, не креће у изградњу понижавајући колегу с друге стране. И дајући захтев за кога је сигуран да друга страна не може да испуни, и да чак да до посете дође - такав безобразни захтев не може да допринесе да се успостави бар минимум неопходног поверења.

На то, уосталом, ни Европа не би благонаклоно погледала. Дефиниција једног вулгарног инцидента (са "дроном") као "шале", можда може да прође у Бриселу, али још једна "шала", грђа и баналнија од претходне, ни код бриселских бирократа најненаклоњенијих Београду, не може да се оправда.

Укратко: сумњам да би неко, испоруком "жеље", која је у датим околностима (с обзиром на стање српско-албанских односа, инцидент на фудбалској утакмици, ситуацију око Космета...) увредљива и понижавајућа за домаћина, унапред себе осудио на епитет "минера" напора да се нешто коначно покрене с мртве тачке.

С ове тачке гледишта, чак ми то пре личи на "мину" лансирану у Београду, да се врати "мило за драго" за поменути "дрон".


Додуше, када је Балкан и односи народа на њему у питању - ни у шта не могу да будем стопроцентно сигуран.

Људославија

                                                                                          Latinica


Предуго су овим несрећним просторима балканским владали медиокритети.
Изазивавши хаос, несрећу и мржњу, или користивши оно што су направили моћнији мешетари од њих, устоличавали су себе као "месије" и "вође", а одржававши фобију да те "комшија највише мрзи", одржавали се као једини који могу да заштите од надолазећег "зла" из суседне авлије.

Ти и такви, међутим, никако нису могли да се снађу у несрећи и злу које нису сами, планирано или зарад користи, изазвали или искористили.
У несрећи која је задесила Србију, Босну и Херцеговину и Хрватску - најбоље су се снашли обични људи. Они које несрећа погађа, и они који знају како то изгледа. Они који не арче ТВ минуте, не носе скупа одела и лаковане ципеле, не шаљу децу у прескупе стране школе... Они који муку муче да саставе први са првим, који се ломе да ли да иду код лекара или купе храну, који раде послове испод части да би децу могли да обуку...

У катастрофалним поплавама најпре се видео катастрофални, разарајући учинак оних првих. Оних, који су се нафатирали новцем намењеним за заштиту од поплава, одржавање канала, изградњу насипа, обезбеђивање спасилачких средстава, који су плански уништавали спасилачке капацитете, јефтино зидали или за дебеле паре давали дозволе за зидање тамо где се не сме...

А онда су на сцену ступили обични, нормални људи. Онај наоко прост, свакако добродушан и доброћудан свет, који разуме да несрећа погађа не бирајући ни по вери ни по нацији, који зна шта се догодило комшији јер се то и њему некад догодило, или бар саосећа са комшијом јер је свестан да се и њему, тако изненада, исто може догодити.

Не, нисам југоносталгичар, иако ће ми многи то пришити. Као што није ова спонтана солидарност, која се догодила у државама некадашње Југославије - југоносталгија. Не кажем да југоносталгије нема, али сигурно није доминантна. Ова људска, нормална, реакција је природно осећање људи за оне с којима су "до јуче" делили "исти казан", али и дан данас деле истоветне невоље.

То је реакција људи подједнако незадовољних својим економским статусом, подједнако тужних због поражавајућег политичког статуса својих држава у међународним односима, љутих због несувислих потеза својих влада, огорчених надгорњавањем сопствених политичара, реакција обесправљених, покрадених, исмејаних, намагарчених обичних људи. Реакција оних, који су бесни због истих ствари које се дешавају и њиховим комшијама, које говоре нешто другачијим језиком, пишу мало другачије и малчице се другачије моле Богу, али на које свакодневица потпуно исти траг оставља.

Е, то није југоносталгија. Али је људоносталгија. И признајем, ја сам људоносталгичар. И зато ми је драго што се усред ове наше балканске несреће,  усред беса природе, која нам је по ко зна који пут показала колико смо ситни и безначајни, преко граница исцртаних крвљу обичних, недужних, поштених и добронамерних људи - распрострла часна, наддржавна творевина - Људославија.

И нека ово буде мало, људско хвала, оном подједнако малом човеку, "од Триглава до Вардара" и "од Чоке до  Боке", који је од својег малог одвојио мало да пошаље незнанцу у комшилуку, који је остао без ичега. Оном малом Словенцу, који је први прискочио у помоћ, и бранио незнаног комшију као свог најрођенијег. Малом Хрвату, који је поред истоветне своје невоље, помогао комшијама. Малом Босанцу, Бошњаку, кога није бринула брига да ли је страдала Српска или Федерација. Малом Црногорцу, који је од својих уста за комшије одвојио више него ЕУ и Америка заједно и похитао упомоћ сећајући се како је њему помогнуто. Малом Македонцу, који још памти своју тешку несрећу и упркос немаштини дели погачу са северним комшијом. Малом Србину, који се боље снашао и организовао без оних који су дебело плаћени да се организацијом баве, и нашао се сународнику као рођеном брату.

Надам се само да се овакве несреће, када се покажу људи, а нељуди остану скривени у фотељи, неће догађати често, јер у њима опет страдају - људи. Боље би било да сад, када су се људи познали, остану ту где јесу, и наставе да пишу отворену страницу неких бољих и лепших односа на брдовитом Балкану.

Изборни шокови, и колико смо сами заслужни за то

Ванредни парламентарни избори у Србији нису донели ништа ново, сем онога због чега су и расписани: да Српска напредна странка добије апсолутну већину. Ко је уопште сумњао да ће до тога доћи, нека поново прочита предизборне изјаве Александра Вучића и Небојше Стефановића.

Уосталом, сваки лидер у Србији после Тита, који је био "пулен" Запада, узимао је и задржавао апсолутну власт док год је играо по такту: и Милошевић, и Ђинђић, пре Вучића. Овдашња гласања, темпирана тек да се та власт учврсти, поткрепи харизма и очува илузија демократског одлучивања, само су још један доказ томе у прилог.  Потпуно је  друга ствар на који су начин пулени санкционисани када су се отргли контроли и помислили да умеју и могу више него што су креатори замислили.

Наравно, и бирачи у Србији су на свој начин помогли да ни по чему препознатива странка ауторитарног лидера - који је пак познат по компромитујућем кумству са Шешељем, седењу на челу министарства у време највећег терора над средствима информисања и још неким бизарним детаљима - постигне резултат какав је још само Милошевић имао, давне 1990. (чак у процентима нешто бољи, иако у броју мандата лошији).

Најпре, излазност на изборе.
То што је на изборе изашла једва половина уписаних бирача, представља стандард у Србији у последње време. Незаинтересованост, разочарење, безидејност, безнађе, политичка незрелост, шта год да је узрок релативно мале излазности - право је грађана, који тиме ипак на одређен начин изражавају политички став. Да ли је добро, друго је питање, јер неизласком на изборе бирачи губе макар илузију одлучивања о сопственој судбини, али је потпуно легитимно. Уосталом, нигде не пише да су ти бирачи управо бирачи поражене политичке опције; а кад би, теоријски, то и били - то би требало да буде огроман разлог да поражене странке ставе прст на чело и позабаве се својим приступом, идејама, начином рада, како анимирају гласаче, како се понашају...
Дакле, ко није хтео да изађе на изборе, искористио је своје право да неће да се игра. Ипак, због тога сада нема право да оне који су се играли учи како да се играју или поставља правила игре.

Онда, шарлатанство на изборима. 
Цртање чича-Глиша, шара, полних органа... по листићима, заокруживање свих кандидата, прецртавање, дописивање... све те радње којима се листић чини неважећим, могу бити својеврстан израз протеста, али... Али, тај протест се, једноставно речено - окрене против оног ко протестује. Наиме, бирач који се појави на гласачком месту уписан је да је гласао, а кад сам, својевољно учини свој листић неважећим - он пристаје и на то да му други одреде судбину.

На крају, гласање за листу за коју се унапред зна да теорије нема да "прође".
Опште полтичке околности често определе већину бирача пре самог гласања. Када се појави нова листа, слабо позната, без истакнутих појединаца, виђена само у кампањи, погрешно вођене кампање... шансе за успешно прескакање цензуса су минималне.
Додуше, цензус јесте једна антидемократска идеја, која "брише" политичку вољу значајног броја грађана с невештим изговором да се тиме спречава банализација парламента. Ево, 25 година, уз прилично висок цензус, тешко да има баналнијег места на планети од српске Скупштине. Али, цензус постоји, и док је тако - ваља се понашати прагматично.
А то значи, да се не гласа за оног који по свој логици не може да "прође", јер је Д`Онтова формула сурова, па је једно идеалистичко гласање по последицама равно гласању малоумника (када би уопште имао правну способност). Овако, гласате за неког за кога знате или би требало да знате да су шансе да прескочи цензус у домену фантастике, и стога знате (или би требало да знате) да ће тако ваш глас  зато бити расподељен ономе кога сигурно не би бирали?

Да, у Србији се деценијама у прилично великом броју гласало без реалног политичког мотива, већ по симпатијама, "лепоти лидера", "ауторитету". Мада је, реално, опција "по учинку и вредности" драматично сужена - гласање по симпатијама, "лепоти лидера", "ауторитету"... ту опцију сужава још више. Јер, мало је вероватно да су нечији политички програм, или идеје, идентични ставу бирача: вероватније је очекивати тек претежност поклапања ставова, па чак и систем гласања за "мање зло".

Дефектност односа снага овде можда се најбоље види и по чињеници да је странкама које су 5. октобра 2000. преузеле власт, до дана данашњег остао епитет "опозиција", иако су до пре две године владале. Треба ли онда толико да чуди акламативно опредељивање народа?

Зашто је резултат ових избора добар?
Најпре, више пута из врха СНС тражено је такво поверење. Тражили сте - добили сте. Сад терет реформи можете и морате да понесете сами. Јер, имате много више од просте већине, па вам ни за шта није потребна било каква коалиција. Ако је направите, пљунули сте себи у уста: зашто су онда расписивани избори? Ако је направите, скочили сте себи у стомак: зар немате довољно квалитетног кадра? Ако је направите, доводите у сумњу мотиве и решеност: изгледа као да вам је (опет) потребан неко за алиби.
Значи, добро је да се победници покажу: ако успеју, одлично за Србију, ако не успеју, бар корист да се на њих у будућности више озбиљно не рачуна.
Добро је и зато што су остали учесници у политичком животу Србије тачно могли да сагледају своје позиције: а оне, по резултатима, тешко могу да буду ниже. Са изузетком СПС, која је задржала свој изборни максимум, упркос бламу у форми "пеглања" Палме у родној Јагодини, сви остали су тако "попили по носу" - од бирача, не од СНС - да ће се веома тешко опоравити. Значи, ако ово доживе као шамарчину отрежњења, биће добро и за њих и за демократију у Србији.
Добро је и што ће се неки лидери, најчешће играчи на ивици цензуса, маргиналци али у свакој влади, политички опсенари - коначно повући и дати шансу да њихове странке, које не морају да буду априори лоше, води неко с већим шансама на успех и позиционирање.

Зашто је резултат ових избора лош?
Најпре, није добро да сва власт буде концентрисана у рукама једне странке са веома ауторитарним лидером. Али, то смо већ прошли, зар не?
Лоше је и што не постоји организована, концентрисана опозиција другачије политичке опције: једина иоле озбиљнија опозиција врло је блиска власти.
Онда, није добро што су остале ван Парламента неке странке које су традиционално представљале језичак на ваги, иако се мало ко са њима слагао. Превасходно, ДСС и ЛДП. 
Додатно је лоше што у Парламенту нема ни једне странке која није за ЕУ опцију, јер ипак - грађана који су против чланства у ЕУ има у више него значајном броју, и не би било добро да се овај резултат тумачи као акламативно, референдумско опредељење Србије за ЕУ. А хоће.
Лоше је и што овакав изборни дебакл може да дође "главе" неким странкама које су чиниле елитни политички "миље" Србије у претходном периоду. Пре свега ДС, иако је то сада тек половина бедног остатка некада водеће странке "друге Србије". 
Лоше је и што је неко у Србији - ико - гласао за највећег политичког медиокритета у Србији после Николе Шећерпског - Бориса Тадића.

Демократска странка: узлет, суноврат, блато

Расплет у Демократској странци одвија се у духу новије традиције ове партије, некад лидера српског демократског вишепартизма, сада неугледног политичког патрљка, пониженог аферама и користољубљем свих оних, који су се у њено име и за њен рачун докопали позиције погодне за било какве махинације.

Сценарио бруталног политичког оцеубиства, отприлике, оде овако: политички син најпре смени политичког оца, онда га маргинализује, а на крају политички отац сам одлази из те приче. Уз само један суштински изузетак, разлике у техничкој изведби овог сценарија у "Позоришту Демократска странка" су мање-више козметичке, зависе од редитељеве визије и спремности на ход преко лешева, и сујете, упорности и амбиције глумца, али не мењају ни суштину ни правило.

Представа је почела - од почетка. Да, да. Извините што ћу такнути у морал недодиривог, али, први је политичко оцеубиство у ДС извршио Зоран Ђинђић, далеке 1994. Он је тад прилично брутално, да је и мени као неутралном новинском извештачу било помало жао, смакао Драгољуба Мићуновића, првог председника обновљене ДС. Мићуновић је после тога формирао НВО "Центар за демократију", из које је 1996. настала нова странка, Демократски центар.

Демократски центар трајао је до 2004, тачније, до доласка Бориса Тадића на власт у ДС, када се и Мићуновић са својим присталицама, вратио у странку. Томе је "пут прокрчила" брутална физичка ликвидација Зорана Ђинђића, у марту претходне године. Ђинђићев "силомприлични" наследник, Зоран Живковић (на челу ДС 2003.-2004.), није имао ни снаге, ни капацитета, ни умећа за борбу са вуковима, какав се у унутрашњим стварима показао дотад безмално анонимни Борис Тадић. Додуше, да Ђинђић није убијен, утисак је да ни Тадић ни Живковић у страначкој хијерархији не би напредовали више од стајача иза леђа лидера док држи конференцију за штампу. Живковић се технички у ДС задржао до 2012, када је основао Нову странку.

Тадић се, таман у том временском раздобљу, од 2004. до 2012. задржао на месту председника ДС. Његова се "владавина", будући понајвише ослоњена на личну промоцију и храњење ега, показала као погубна за ДС. Не само што је изгубљена власт, већ, још горе, изгубљен је ауторитет демократског преокрета. Бројне афере и злоупотребе, зачете додуше још у Ђинђићево доба, донеле су горке плодове демократама. Разни "експерти" попут Ђелића, Влаховића, Ђунића... показали су се као вештачки изрекламирани ловци на лично богатство и статус: по "завршетку посла" у српској власти, ни један од њих није се вратио на те високе позиције у иностранству с којих су наводно дошли, већ су се задовољили кудикамо нижим позицијама у Србији или фирмама које су, испоставиће се касније, форсирали док су били у власти.

Сам Борис Тадић, успешно је убио идеју демократске ренесансе у Србији, "историјским помирењем" са кореном зла у Србији, СПС-ом, удахнувши тој странци и њеним перјаницама нови политички живот уместо дугогодишњих робија. За Тадићева мандата на местима председника ДС и Србије, и овако рањиви медији су професионално и финансијски уништени, а процветали су таблоиди. Држава је доведена на саму ивицу колапса, а наследницима на изборима је остављено само да је тамо и гурну. На крају је и саму демократију извргао руглу безобразном личном промоцијом у којој није презао ни од помиловања двоструког убице у бекству, само да би добио нови мандат.

У време када се у ДС вратио Драгољуб Мићуновић, 2004, у странку се учланио Драган Ђилас. Иако тврди да је за то био мотивисан Ђинђићевим ликом и делом, Ђилас никад није објаснио зашто се, онда, у странку није учланио за Ђинђићева живота. За свој вратоломни политички узлет у ДС Ђилас може да захвали управо Тадићу. Он је Ђиласу отварао политичка врата, а кад та врата отварају председник државе и владајућа странка, отворена су и сва пословна врата. Ђилас је то знао да искористи: постао је апсолутни господар огласног тржишта у Србији, а тиме, посредно, и неко ко одређује уређивачку политику свих водећих медија. Са места градоначелника, задужио је Београд више од свих његових претходника од 1990, реализовавши неке пројекте који и дан данас изазивају контроверзе. Осетивши погодан моменат (Тадић је те године изгубио на изборима за председника Србије), Ђилас је 2012. одстранио свог политичког оца Тадића, подједнако брутално као 1994. Ђинић Мићуновића.

Додуше, добивши лагодну позицију почасног председника и плаћене трошкове живота, Тадић је добио и прилику да пресабере свој политички живот и учинак, и у миру анонимности допусти да заборав учини своје. На - тврдим: срећу и Србије и ДС - није имао довољно стрпљења.

Иако је странка наставила да пада, претећи да се сведе на неозбиљну калкулацију или статистичку грешку на изборима, на Ђиласа није ударио неко ко би имао шансу да га смени и тако прекине агонију, већ онај ко је и зачетник тог ропца, Борис Тадић. Наравно, Ђилас га је глатко неутралисао, па је Тадић попут увређене младе напустио ДС и најављује оснивање Демократског фронта. Није само коинциденција са Мићуновићем и његовим Демократским центром, али јесте парадигма и лидерске сујете и опијености политиком. Мићуновић, подучен претходном грешком, иако нескривено симпатише Тадића, гласа за Ђиласа: лагодна је и лепа позиција да може да се прича и тумачи, чак и када те нико не слуша - јер бар ниси у старачком дому.

Углавном, као што се Мићуновић вратио у причу после нестанка сопственог оцеубице, Ђинђића, тако се сада  у причу враћа Зоран Живковић, када је његов оцеубица, Тадић, избачен.
Да ли ће тај повратак помоћи демократама? Таман онолико колико им је помогао повратак Драгољуба Мићуновића: ни мало!

Још од Тадићевог времена, ДС је кренула низбрдо, а бројне грешке, и у политичким и у државним пословима, и у избору људи, ту су путању убрзале толико да је велико питање да ли би суноврат могла да заустави и политичка величина Зорана Ђинђића. Ђилас, а Живковић још мање, томе нису дорасли. Тадић и његова будућа странчица сигурно неће бити алтернатива. Ову агонију могу да прекину још само обични чланови ДС: они који се нису компромитовали, који нису напунили џепове народним новцем, који и даље верују у изворне идеје око којих се 1989. окупила група ентузијаста.