Ванредни парламентарни избори у Србији нису донели ништа ново, сем онога због чега су и расписани: да Српска напредна странка добије апсолутну већину. Ко је уопште сумњао да ће до тога доћи, нека поново прочита предизборне изјаве Александра Вучића и Небојше Стефановића.
Уосталом, сваки лидер у Србији после Тита, који је био "пулен" Запада, узимао је и задржавао апсолутну власт док год је играо по такту: и Милошевић, и Ђинђић, пре Вучића. Овдашња гласања, темпирана тек да се та власт учврсти, поткрепи харизма и очува илузија демократског одлучивања, само су још један доказ томе у прилог. Потпуно је друга ствар на који су начин пулени санкционисани када су се отргли контроли и помислили да умеју и могу више него што су креатори замислили.
Наравно, и бирачи у Србији су на свој начин помогли да ни по чему препознатива странка ауторитарног лидера - који је пак познат по компромитујућем кумству са Шешељем, седењу на челу министарства у време највећег терора над средствима информисања и још неким бизарним детаљима - постигне резултат какав је још само Милошевић имао, давне 1990. (чак у процентима нешто бољи, иако у броју мандата лошији).
Најпре, излазност на изборе.
То што је на изборе изашла једва половина уписаних бирача, представља стандард у Србији у последње време. Незаинтересованост, разочарење, безидејност, безнађе, политичка незрелост, шта год да је узрок релативно мале излазности - право је грађана, који тиме ипак на одређен начин изражавају политички став. Да ли је добро, друго је питање, јер неизласком на изборе бирачи губе макар илузију одлучивања о сопственој судбини, али је потпуно легитимно. Уосталом, нигде не пише да су ти бирачи управо бирачи поражене политичке опције; а кад би, теоријски, то и били - то би требало да буде огроман разлог да поражене странке ставе прст на чело и позабаве се својим приступом, идејама, начином рада, како анимирају гласаче, како се понашају...
Дакле, ко није хтео да изађе на изборе, искористио је своје право да неће да се игра. Ипак, због тога сада нема право да оне који су се играли учи како да се играју или поставља правила игре.
Онда, шарлатанство на изборима.
Цртање чича-Глиша, шара, полних органа... по листићима, заокруживање свих кандидата, прецртавање, дописивање... све те радње којима се листић чини неважећим, могу бити својеврстан израз протеста, али... Али, тај протест се, једноставно речено - окрене против оног ко протестује. Наиме, бирач који се појави на гласачком месту уписан је да је гласао, а кад сам, својевољно учини свој листић неважећим - он пристаје и на то да му други одреде судбину.
На крају, гласање за листу за коју се унапред зна да теорије нема да "прође".
Опште полтичке околности често определе већину бирача пре самог гласања. Када се појави нова листа, слабо позната, без истакнутих појединаца, виђена само у кампањи, погрешно вођене кампање... шансе за успешно прескакање цензуса су минималне.
Додуше, цензус јесте једна антидемократска идеја, која "брише" политичку вољу значајног броја грађана с невештим изговором да се тиме спречава банализација парламента. Ево, 25 година, уз прилично висок цензус, тешко да има баналнијег места на планети од српске Скупштине. Али, цензус постоји, и док је тако - ваља се понашати прагматично.
А то значи, да се не гласа за оног који по свој логици не може да "прође", јер је Д`Онтова формула сурова, па је једно идеалистичко гласање по последицама равно гласању малоумника (када би уопште имао правну способност). Овако, гласате за неког за кога знате или би требало да знате да су шансе да прескочи цензус у домену фантастике, и стога знате (или би требало да знате) да ће тако ваш глас зато бити расподељен ономе кога сигурно не би бирали?
Да, у Србији се деценијама у прилично великом броју гласало без реалног политичког мотива, већ по симпатијама, "лепоти лидера", "ауторитету". Мада је, реално, опција "по учинку и вредности" драматично сужена - гласање по симпатијама, "лепоти лидера", "ауторитету"... ту опцију сужава још више. Јер, мало је вероватно да су нечији политички програм, или идеје, идентични ставу бирача: вероватније је очекивати тек претежност поклапања ставова, па чак и систем гласања за "мање зло".
Дефектност односа снага овде можда се најбоље види и по чињеници да је странкама које су 5. октобра 2000. преузеле власт, до дана данашњег остао епитет "опозиција", иако су до пре две године владале. Треба ли онда толико да чуди акламативно опредељивање народа?
Зашто је резултат ових избора добар?
Најпре, више пута из врха СНС тражено је такво поверење. Тражили сте - добили сте. Сад терет реформи можете и морате да понесете сами. Јер, имате много више од просте већине, па вам ни за шта није потребна било каква коалиција. Ако је направите, пљунули сте себи у уста: зашто су онда расписивани избори? Ако је направите, скочили сте себи у стомак: зар немате довољно квалитетног кадра? Ако је направите, доводите у сумњу мотиве и решеност: изгледа као да вам је (опет) потребан неко за алиби.
Значи, добро је да се победници покажу: ако успеју, одлично за Србију, ако не успеју, бар корист да се на њих у будућности више озбиљно не рачуна.
Добро је и зато што су остали учесници у политичком животу Србије тачно могли да сагледају своје позиције: а оне, по резултатима, тешко могу да буду ниже. Са изузетком СПС, која је задржала свој изборни максимум, упркос бламу у форми "пеглања" Палме у родној Јагодини, сви остали су тако "попили по носу" - од бирача, не од СНС - да ће се веома тешко опоравити. Значи, ако ово доживе као шамарчину отрежњења, биће добро и за њих и за демократију у Србији.
Добро је и што ће се неки лидери, најчешће играчи на ивици цензуса, маргиналци али у свакој влади, политички опсенари - коначно повући и дати шансу да њихове странке, које не морају да буду априори лоше, води неко с већим шансама на успех и позиционирање.
Зашто је резултат ових избора лош?
Најпре, није добро да сва власт буде концентрисана у рукама једне странке са веома ауторитарним лидером. Али, то смо већ прошли, зар не?
Лоше је и што не постоји организована, концентрисана опозиција другачије политичке опције: једина иоле озбиљнија опозиција врло је блиска власти.
Онда, није добро што су остале ван Парламента неке странке које су традиционално представљале језичак на ваги, иако се мало ко са њима слагао. Превасходно, ДСС и ЛДП.
Додатно је лоше што у Парламенту нема ни једне странке која није за ЕУ опцију, јер ипак - грађана који су против чланства у ЕУ има у више него значајном броју, и не би било добро да се овај резултат тумачи као акламативно, референдумско опредељење Србије за ЕУ. А хоће.
Лоше је и што овакав изборни дебакл може да дође "главе" неким странкама које су чиниле елитни политички "миље" Србије у претходном периоду. Пре свега ДС, иако је то сада тек половина бедног остатка некада водеће странке "друге Србије".
Лоше је и што је неко у Србији - ико - гласао за највећег политичког медиокритета у Србији после Николе Шећерпског - Бориса Тадића.
