BusPlus - neko u plusu, Beograđani u minusu

Interesаntаn je red potezа koji se povlаče u vezi sа BusPlusom.

Nаjpre, nа sumnjivom tenderu, rаspisаnom bez prethodne stgručne аnаlize koji je i kаkаv sistem nаplаte nаjbolji i Beogrаdu odgovаrаjući, gde su ozbiljni ponuđаči smišljeno dovedeni u nepovoljаn položаj, izаbrаnа je аd hok firmа, bez referenci, osnovаnа sаmo zа tu priliku.

Niko nije objаsnio zаšto se nаplаtа i kontrolа nаplаte prevozа uzimа prevoznicimа, ili zаšto se nа primer ne stаvljа u nаdležnost Direkcije zа jаvni prevoz, već se dаje trećoj strаni. Dosаdаšnji kontrolori su ili izgubili posаo ili pod nepovoljnim uslovimа bili primorаni dа pređu u privаtnu firmu.

Ondа, nаprаvljen je ogromаn trošаk dа se u 1.300 ili više vozilа GSP, Lаste i privаtnih prevoznikа instаlirаju čitаči kаrticа ("vаlidаtori") - jer to nisu sаmo čitаči i kontrolа kod vozаčа, već i kаblovi do njih i rаd mаjstorа.

Pritom, vozilа uglаvnom i dаlje izgledаju kаo dа su pokupljenа s nekog otpаdа, neklimаtizovаnа su, i voze dovoljno retko dа je u njimа uvek gužvа. Neki vozači i dalje tvrde da voze tehnički neispravna vozila sa falsifikovanim dokumentima. Drugi vozači i dalje ne ispunjavaju zdravstvene i druge uslove da bi se našli za upravljačem.

Nekаko u isto vreme su grаđаni opterećeni nаmetom dа plаte nove plаstične kаrtice, dok je pаpirnа kаrticа, relаtivno jeftinа zа izdаvаnje i daleko dostupnija, limitirаnа nа 600 dinаrа dopune i nekoliko meseci važnosti. Novo maltretiranje građana je i obaveza da i oni koji imaju mesečnu pretplatnu kartu moraju da je "učitaju" ("validiraju"), kako bi se time, navodno, poboljšala efikasnost prevoza utvrđivanjem stvarnog broja putnika po vozilu i liniji.

Potom, prihodi pаrtnerа u poslu naplate gradskog prevoza očigledno nisu dostigli očekivаni nivo, kаko bi onih 8 i nešto% od nаplаte moglo dа se smаtrа "dobrom zаrаdom", pа je uvedenа, nаvodno, od početkа plаnirаnа "drugа fаzа", sа ulаskom sаmo nа jednа vrаtа. Nаravno, niko nije objаsnio zаšto je ondа uloženo trostruko više sredstаvа dа se čitаči postаve nа vrаtа kojа, kаko je plаnirаno od početkа, neće više dа se koriste zа ulаz. I zašto se od samog uvođenja novog sistema nije prešlo i na nov sistem ulaska u vozila, kako je i bilo najlogičnije.

Po sistemu "selo gori, a baba se češlja", krenulo se u obeležavanje vozila, crtanje ljudima koja su vrata za ulaz, a koja za izlaz, kao da je to sada najveći problem gradskog saobraćaja u Beogradu. Koliko je para potrošeno za obeležavanje vozila, i da li je i tu kampanju vodila PR firma gospođe čiji je suprug nedavno prebačen na mesto predsedneika UO GSP, pošto mu je izmakla fotelja u Telekomu?

Idemo dаlje: grаdskа službа, Komunаlnа inspekcijа, stаvljenа je svim svojim kаpаcitetimа u službu privаtne firme, kаko bi pomoglа nаplаtu prihodа (što je inаče privаtnа firmа morаlа sаmа dа orgаnizuje), i nа tаj nаčin su potpuno zаnemаrene sve ostаle rаdnje iz "opisа poslа" i delаtnosti Komunаlne policije.

Sama kontrola karata obavlja se ružno, racijski, bez poštovanja minimuma integriteta i vremena onih koji su karte uredno platili, time sklopili ugovor s prevoznikom koji je obavezujući za obe strane, i žele da od tačke A do tačke B, korišćenjem javnog gradskog prevoza, stignu u najkraćem roku.

Sprovodi se ružnа i neprimerenа kаmpаnjа, kojom se odgovornost zа propuste grаdskih vlаsti i prevoznikа, svаljuje nа grаđаne. U kampanji se i preti ukidanjem pojedinih linija, dok se kao glavni krivci za kašnjenja i gužvu označavaju putnici bez karte - a ne oni koji su smislili i na pogrešan način realizovali jednu sasvim besmislenu akciju.

Umesto ubrzаnjа prevozа, stvorene su neverovаtne gužve.
Umesto pojаčаnjа nаplаte (od iovаko osiromаšenog stаnovništvа, u držаvi u kojoj je 1/4 nezаposlenih, а još bаr 1/4 živi ispod svаkog egzistencijаlnog minimumа - dobrim delom zаhvаljujući vlаsti  kojа se nа žаlost zаdržаlа u Beogrаdu posle republičkog krаhа) dobili smo sаmo kolone ljudi koji idu pešice i kаsne nа posаo.

Zаr ne mislite dа ste "mаlo" preterаli, gospodo iz Demokrаtske strаnke?

RASTAJEMO SE MI, VERUJ DA MI JE MILO

Lično sam veoma zadovoljan što je jedan ego-manijak otišao na smetlište istorije. Čovek koji je državnu vlast prepustio članovima dve rok-grupe, dvema marketinškim agencijama, i jednoj nus-pojavi, koji je od države zidao Apolonov hram posvećen obožavanju sebe, koji je i narod, i medije, i Đinđićevo ubistvo, i sve čega se latio, koristio u svrhu samopromocije...

Da, ni ja ne uspevam tako lako da svarim da će nam u narednih (bar) pet godina na čelu države biti eks-upravnik groblja sa sumnjivom diplomom, uhvaćen u laži, koju su mu, protivno svim pravilima struke, savetovali stručnjaci za PR. Čovek koji je pokušao da ukrade Narodnu radikalnu stranku, pa onda njen deo ujedinio sa nekim Šešeljevim maloumnim pokretom, pa onda prevario Šešelja, pa x puta pokazao kako bi bio srećan kao kuče u liftu samo kad bi dobio neku funkciju, pa slagao za fakultet, pa nikad ništa konkretno nije rekao... ne uliva baš mnogo poverenja.

Ali, tako je kako je. Izbornom uspehu ni-krivog-ni-dužnog Nikolića pomogli su i Tadić, i njegov izborni štab, i ogromno razočarenje birača politikom samog Tadića, DS-a, izmirenjem sa zločinačkim SPS-om... Ne bi me čudilo ni da su neke inostrane obaveštajne službe umešale prste, prosto po analogiji, jer u ovoj srozanoj zemlji bez njih i poklonjenja ambasadorima "velikih sila" ništa ne može da se uradi...

Okreni- obrni, nama na isto izlazi. I pošto smo svejedno nadrljali, jer nama ni čarobnjak Merlin da dođe spasa nema iz dugova koji stižu polovinu BDP, mogu samo da priznam da mi je milo što je Boris Tadić - manipulant, zlorabljivač Đinđićevog imena i dela, medijski strahovladar gori od Miloševića, prevarant, pozer, prodavac Srbije... završio političku karijeru. Ne za ovaj mandat. Siguran sam da je završio zauvek i za sve.

Jer - budimo realni - ovo nisu bili samo izbori za predsednika Srbije, ovo su bili i izbori za budućeg lidera DS-a. A tu stvari stoje ovako: Tadić je izgubio, Đilas je pobedio. Nema veze što je Đilas pobedu izgradio ni na čemu, on je uspeo da ubedi birače. Tadić nije. Kraj.

Samoljublje, skoro despotsko mešanje u svaku vlast, opuštenost u bezobrazluku, besomučna kontrola medija, raspolaganje državnim sredstvima bez kontrole, rasprodaja zemlje, izmirenje sa mrskim SPS-om... koštali su Tadića mnogo više od kabineta na Andrićevom vencu. Od početka kampanje bilo je jasno da procene ni za njega ni za samu DS ne govore dobro, pa su pribegli negativnoj kampanji i pokušaju da se Tadić predstavi kao običan čovek iz naroda (češkanje krava, gostovanja kod Ivana Ivanovića ili u nekoj ženskoj emisiji na Prvoj) iako je odavno manifestovao da se od naroda odrodio. Dodajmo i dirigovanu, bljutavu kampanju u nekim medijima protiv Nikolića, u duhu najcrnjeg "slobizma".

Koliko su "izborni aduti" Tadića bili klimavi najbolje govori činjenica da je on ozbiljno računao na ženski deo biračkog tela, i "osećanja" koje kod njih, u najklasičnijem muško-ženskom smislu, može da probudi. To mu je čak bio jedan od najjačih aduta. I onda se dogodi da se "omladinke DS rasplaču posle poraza na izborima". Naravno. Ja sam to iskomentarisao rečima da su samo promenile organ na koji vlaže zbog Tadića. Pametnom dovoljno.

S druge strane, Đilas je, baš kao i iskusni Dačić, posao radio mnogo pametnije. Malo socijale, malo neizveštačene opuštenosti, malo šakom o sto - što Srbi poslovično vole, malo manifestacije nacionalnog dostojanstva prema svakako nebitnom gradonačelniku nebitne varošice negde u Evropi, malo grandioznih projekata (bez obzira na situaciju u kojoj pas nema za šta da nas ujede)... i eto rezultata.

Neće, naravno, nemušti Nikolić da predstavlja nikakvu opasnost. Neće biti rata, neće biti odustajanja od "evropskog kursa" (iako od te EU i nas neće biti ništa na kraju), neće se čak ni ekonomska situacija pogoršati ništa više nego što bi se pogoršala da je ostao Tadić... Nikolić je samo karikaturna figura kakvu zaslužujemo zbog poslovične indolentnosti, "razumevanja" visoke politike, presuđivanja po svim drugim (i nebitnim) kriterijumima osim po rezultatima...

Njegov najveći uspeh biće ako dopusti da Vlada radi svoj posao, a on radi ono što mu je Ustavom propisano.

OH, EVROPO, ŽELIŠ LI NAS? (I želimo li mi tebe?)

Iako je i detetu jasno da je Srbija svetlosnim godinama daleko od Evropske unije, naši političari uporno "teše" narod kako novih uslova za prijem Srbije u EU nema i kako pregovori samo što nisu počeli.

Naravno, dovoljno je pogledati izjave zvaničnika EU, da čoveku bude sasvim jasno kako stvari stoje, i da su "obećanja" Tadića i njegove ekipe - intelektualnog, moralnog i realnog ranga onih Dinkićevih obećanja o 1.000 evra po glavi od akcija.

Pitanje ulaska u Evropsku uniju, naravno, kudikamo je komplikovanije od prostog ispunjavanja uslova. Da je presudan faktor politička volja "nadnacionalnog bića" u Briselu, dokazuju prijemi Grčke, Portugalije, Rumunije i Bugarske.

Da je mahanje Evropom samo za domaću upotrebu, tek politikanstvo "neintelektualnog bića" u Nemanjinoj, dokazuju uporno i postupci i izjave ničimizazvane vlade u Beogradu, koji ih prate.

Koliko bolna je istina? Kada će neko smoći snage da pita jednostavno, a svima jasno: "Da li Evropska unija ZAISTA ŽELI Srbiju"? I kada će neko smoći snage da postavi ključno pitanje: "ŽELI LI Srbija Evropsku uniju pod ovim uslovima"?

Evropska unija se u praksi definisala prema Srbiji: Srbija će MOŽDA ući u EU, AKO se odrekne dela svoje suverene teritorije i ispuni druge uslove, na čiji spisak nije stavljena tačka. I nema osnovane verovatnoće da će tačka uskoro biti stavljena.

Kada će se Srbija definisati prema Evropskoj uniji, a da to nisu predizborna ispipavanja tipa onog nedavnog, koje je u jednom intervjuu učinio Onaj-kome-treba-zabraniti-da-se-slika-bez-jabuke-u-ustima?

Da li je dovoljan znak opštenarodne "volje za Evropom" jednostavno glasanje za stranke "proevropskog bloka" na izborima? Rekao bih - nije.

• Najpre, prednosti i mane ulaska u EU nisu NIKADA temeljno i jasno objašnjene. Informacije o tome daju se retko, selektivno i po pravilu samo afirmativno. Pitanje Evrope se usto najčešće koristi samo da bi se nagrdili i denuncirali politički protivnici.

• Potom, za većinu Srbalja je do skoro ključni proevropski argument bilo, u stvari besmisleno, ukidanje viza. Naši tanki novčanici neće moći još dugo da podržavaju zadovoljstvo konačnog izlaska iz kaveza. Ne treba zanemariti ni činjenicu da od "belog šengena" Evropa nema štetu, a ima golemu korist: ilegalce će nam lako vratiti uz pretnju da će nam ukinuti bezvizni režim, a od ovih legalnih posetilaca Evropa ima samo finansijsku korist.

• Nadalje, "evropski put" je samo jedan deo političkog programa, i ne treba zanemariti verovatnoću da je kod izbora za kog glasati, u običnog birača prevladao neki drugi argument.

• Konačno, i verovatno najvažnije: od 27 zemalja članica EU, njih 22 su priznale nezavisno Kosovo. Zaista apsurd. Mi bi da uđemo u partnerstvo sa asocijacijom država koje su u velikom procentu direktno poništile naš suverenitet i teritorijalni integritet. Mi smo partneri, ali nas partneri cepkaju, uslovljavaju, ponižavaju? Nema tu partnerstva. Nema očigledno ni iskrene želje da do partnerstva i dođe.

E, sad. Šta bi barem sa strane Srbije moglo biti rešenje?

Referendum o tome da li većina stanovništva uopšte želi Srbiju u EU.
Preduslov za to je jasno definisanje uslova, šta se od Srbije zauzvrat traži, i, ako je cena - nezavisnost Kosova - to onda otvoreno treba reći. Od Evrope treba zatražiti jasan, konkretan i konačan spisak svih uslova, i veoma temeljno, dalekosežno i nezavisno proceniti da li je EU zaista interes Srbije, ili je "dara skuplja nego mera".
Referendum je vrlo legitimno i demokratsko sredstvo utvrđivanja volje stanovništva s pravom glasa. U slučaju kada se od jedne države očekuje da se odrekne dela svoje suverenosti u korist naddržavne organizacije, dakle, da suspenduje deo svog Ustava, čini se da je zahtev za referendumom vrlo razuman.

PRAVO SILE ILI SILOVANJE PRAVA?

Kad pravo sile nadjača silu prava... Sećate se te floskule, inače retko uspele konstrukcije srpskih političara, iz vremena bombardovanja SR Jugoslavije?

U to vreme, sila je zaista nadjačala pravo: do bombardovanja SRJ (tačnije, Srbije; u Crnoj Gori gađano je tek nekoliko lokacija na kojima je bivala zajednička vojska) došlo je bez odluke jedinog međunarodnog tela koje je tu odluku moglo da donese: Saveta bezbednosti UN.

Čemu ovo podsećanje? Upravo zbog bombardovanja Libije. Doduše, direktnu paralelu ne možemo povući, jer je do intervencije "međunarodne koalicije" došlo uz saglasnost SB.
Ipak, nekoliko činjenica mora da se podcrta.

Najpre, teško je osporiti činjenicu da Moamer el Gadafi nije demokratski lider, u zapadnom značenju reči "demokratija". On nije demokratski izabran, nije prolazio reizbore, ostao je na vlasti duže nego što to predviđa i jedan demokratski uzus... Dakle, Gadafi se može smatrati demokratskim vladarom samo ukoliko veoma uslovno i škrto primenimo antičku definiciju demokratije, koja ovaj institut ograničava samo na pripadnike "naroda", ne i na vojnike ili robove, na primer. Uostalom, Gadafi i nema formalnu državničku titulu.
Svejedno, ceo svet, pa i OUN i države koje sada bombarduju Libiju, Gadafija priznaju kao legitimnog šefa libijske države i sa njime održavaju odnose. Uostalom, postoji nešto šta se naziva "održaj": Gadafi je faktički bio šef države 42 godine, vršio vlast i imao priznanje sveta, iako nema formalnu funkciju.

(Da povučemo paralelu: Ni Slobodan Milošević se nije odlikovao demokratičnošću, pa ipak, biran je na slobodnim višestranačkim izborima. Takođe, ceo svet ga je priznavao za legitimnog šefa države i čak, u određenim momentima, i kao faktor mira i stabilnosti na Balkanu.)

(*I da naglasimo: zapadno poimanje demokratije isključuje varijacije i ne priznaje mogućnost da se "istočnim vrednostima" ne mogu nametnuti "zapadne", bar ne "tek tako"; slično je u odnosu na istoriju, tradiciju, kulturu istoka, na primer; Otuda nikad ni jedan američki vojnik u Iraku nije osuđen za uništavanje dragocenih spomenika drevne Mesopotamije; Oni to, prosto, nisu nikad razumeli, a i kako bi, kada jedan kamen tamo ima istoriju bogatiju od istorije cele Severne Amerike)

Takođe, teško je osporiti činjenicu da su "u ime i za račun" Gadafija vršeni zločini. Na pobunu jednog dela stanovništva je reagovao žestoko (primenom neprimerene sile), iz te reakcije se rodila (ili je samo na nju i čekala?) oružana pobuna, konačno, to je rezultiralo klasičnim građanskim ratom i de facto podelom države.

(Paralela i ovde: i pod Miloševićem, izvršeni su zločini na teritoriji bivše SFRJ. Raspad te države teško se može porediti sa situacijom u Libiji, dilema ko je prvi počeo i zašto - liči na raspravu "šta je starije - kokoška ili jaje", ali jedan deo priče, kosovskometohijski, svakako liči).

(*Ovde je zanimljivo, da je pod nekim sličnim uslovima, ipak izostala reakcija kod zločina Izraela nad Palestincima, ili kod zločina Turaka nad Kurdima; dvostruki aršin u međunarodnim odnosima je veoma opasno balansiranje sa dalekosežnim posledicama.)

E sad, konstatacija ovih činjenica pomaže nam da bolje shvatimo otvaranje nekih pitanja.

Za početak, ko je, kako i zašto omogućio da se obim "libijske rezolucije" prekorači? Međunarodna organizacija manifestuje svoju faličnost još od kraha blokovske podele sveta, od kada se preglasavanje vrši pod veoma nepovoljnim uslovima za jednu stranu. Ipak, pravo je valjda pravo, bez obzira ko ga primenjuje, a u pravu se izuzeci po pravilu tumače usko. A Rezolucijom je predviđena uspostava "zone zabranjenog leta", i ništa više.

Doduše, i ta "zona" je na svoj način direktno mešanje u unutrašnje stvari Libije i direktna pomoć jednoj od suprotstavljenih strana, koja, usto, ima i ružan predznak "pobune". To, dakle, otvara pitanje mera koje OUN mogu da primene u sličnim situacijama, a da se time ne narušavaju suverenitet i integritet nezavisne države, da se time ne utiče na unutrašnje stvari i da se ne protežira jedna opcija.

(I SAD, i Francuska, i Britanija sasvim sigurno bi brutalno ugušile pobunu na delu svoje teritorije, i sasvim sigurno ne bi zbog toga bile bombardovane.)

Nadalje, na osnovu kog pravnog akta se, prilikom intervencije, bombarduju civilni ciljevi, i, posebno, na osnovu čega se bombarduje sedište legitimnog šefa države?
To nije okvir Rezolucije, to se u pravu zove - pokušaj ubistva. Nadalje, time se krši još jedan bazični princip UN, jer se nasilno menja volja većine, a atribut "demokratski" kači se manjinskoj grupaciji, čija uloga, ideja, pa i nacionalni sastav (da li su svi Libijci) takođe nikome nisu jasni. Obaška što se inauguriše teorija "prihvatljivih" i "neprihvatljivih" žrtava, u zavisnosti od subjektivnog tumačenja pod zaštitom jake vojne mašinerije.

(Pokušali su da ubiju i Miloševića, sećate se? Sada na mestu zgrade koju su gađali 1999. Amerika pravi novu ambasadu u Beogradu.)

(*Neminovno se sad u priču ponovo uvlači "slučaj Irak". Ta zemlja je bombardovana i uvučena u višedecenijsku životnu nestabilnost, na osnovu lažnih, iskonstruisanih podataka! Podaci su konstruisani i u slučaju Srbije. Konačno, i Hitler je napao Poljsku tako što je grupu nemačkih vojnika preobukao u uniforme poljske vojske i udario "sam na sebe".)

Dalja pitanja se kreću obima ovlašćenja Saveta bezbednosti. Da li, i pod kojim uslovima, OUN i njeno izvršno telo mogu da stanu na stanovište nasilne promene društvenog sistema u nekoj državi i da tu promenu sprovedu druge članice OUN, golom silom? Gde je granica do koje se i OUN mogu mešati u unutrašnje stvari neke države i njen suverenitet? Ne zaboravimo da je suverenitet na državama, ne na svetskoj ili bilo kojoj nadnacionalnoj organizaciji ili grupi. Koja je, zaista, funkcija OUN danas, i da li su nam Ujedinjene nacije, ovakve kakve su, uopšte potrebne?

Dominantna crta u američkoj spoljnoj politici posle Drugog svetskog rata je nasilništvo, sada se uz njih šlepa još nekoliko država koje su odavno izgubile i stvarnu moć i autoritet, ali, ne treba zaboraviti da je baš zbog nemoći i tolerisanja sličnog nasilništva u realizaciji Hitlerove Nemačke, prestalo da postoji tadašnje Društvo naroda.

OUN se sada često pojavljuje kao tek puki davalac legitimiteta američkim nasilničkim ciljevima, a ne treba zaboraviti da je upravo Amerika i najveći dužnik Ujedinjenim nacijama! Da li će to nasilništvo tehnički izvesti Britanija ili Francuska - prva, bedni ostatak nekadašnje kolonijalne imperije, koji bi mnogo voleo da je sila, a nema ni "s" od sile; druga, država koja je izgubila identitet, kompas, suštinu, i koja nije Francuska od pre jednog veka - sasvim je nebitno. Iza svake te priče suštinski stoje Sjedinjene Države, u alavim nastojanjima da, kontrolišući manje i slabije, kontrolišu protok kapitala i finalno sebi omoguće zaradu.

Kako male i slabe države mogu da odgovore na nasilništvo - vojno, političko, ekonomsko ili tajno (špijunsko)? Teško je na to pitanje dati jednostavan odgovor, ali, svakako da rapidni porast terorizma ne treba da nas čudi. O tome, detaljnije, ipak u nekom narednom pisanju.

MUVATORI I FUNJARE

Ima, evo, nekoliko godina kako smo pod udarom svetske ekonomske krize (citaj: SEKA).
Ima i nekoliko godina od kada smo dobili najbrojniju vladu u istoriji srpskog parlamentarizma.

I dalje je tesko svariti cinjenicu da je za vreme Miloseviceve diktature u drzavi bilo 2.000 administrativaca, da ih je sada, u vreme Tadiceve "demokratije" 20.000, a da drzava nije 10 puta efikasnija, naprotiv.

Posebno je tesko spoznati potrebu da usred sveopste nemastine i bede u kojoj 90% Srba zivi, mi imamo 27 lezilebovica, kojima prosecan gradjanin ni imena ne zna da pobroji.

Ipak, mnogo je teze pomiriti se sa cinjenicom da oni nas i dalje drze za notorne budale.

Sve normalne drzave su sa dolaskom SEKE nastojale da maksimalno skresu troskove, da ustede gde god mogu, da ocuvaju i budzete i standard. Samo se u zemlji Srbiji radilo drugacije: najpre su nas godinu dana ubedjivali da krize u Srbiji nema i da je nece biti,a onda su okrenuli curak i zaplakali kako kriza nece proci jos godinama. U medjuvremeno nista suvislo i sistematski nisu ucinili da se posledice krize umanje, da drzava ustedi, da se narodu olaksa...

Naprotiv. Megalomanski su zadrzavali ogromnu vladu od 26 ministаra (!) plus premijer. Tu su i kabineti i vozaci i tehnika i prostorije i sluzbena putovanja i sluzbeni telefoni, i sluzbeni ruckovi... i svasta nesto. To su - ogromne pare. Ogromne.

Friske studente prava u Politickoj ekonomiji uce da se u vremenima krize pravi takozvana "mala vlada". Jasno je: vlada sa samo najneophodnijim ministrima. Drzavni troskovi kresu se na sve strane.

E, to je Politicka ekonomija za normalne. Ne i za Srbiju. Ovde se po pravilu, u svim oblastima, presipa iz supljeg u prazno. Pa cak i kada se otpusta visak ogromne administracije, on se ne salje na ulicu, vec u drzavna i javna preduzeca. A i kako bi, kad su to sve necije sestre i braca, prijatelji, kumovi, bliza i dalja familija... Ko bi tu kome hteo da se zameri?

Nije da se o smanjenju vlade nije razmisljalo, reci ce neko. Istina: razmisljali su o tome cela dva puta po dva dana i na tome je ostalo. A ko je razmisljao, i to je mnogo!

I tako, mi tri godine imamo 27 lezilebovica, koji, ruku na srce, i ne znam sta ce nam, kad se Boris Svemoguci u sve razume. Kad, ne lezi vraze! Godinu pred redovne izbore, Boris Svemoguci je saopstio da ce se vlada smanjivati. Dobro, niko i nije ocekivao od one sline od premijera (da, da! mi imamo premijera!) da nesto (ista) kaze, pa je morao neko, a ko ce (ko je strucniji, lepsi, pametniji) nego Boka...

Elem, sad ce da smanjuju vladu. Svesni da ni jedno ministarstvo, prakticno, nije imalo nikakav ucinak za tri godine, sem nesto malo aferica i lovljenja u lazima, resili su, megalomanski kao i uvek, da jednim udarcem ubiju tri muve. Da "smanje" vladu i tako ispadnu divni u ocima naroda, da kazne one ministre koji su bili najgori od sve dece i da odrade sjajnu stvar za predizbornu kampanju.

Sta, predizborna kampanja nije pocela? Rekao Boris da nije? Pa naravno, gde bi nas Boris lagao!

PEDERBAL. TRECI PUT BOG (DACIC) POMAZE

Sasvim se slucajno pogodilo da sam poslednji put post u ovom blogu objavio pre godinu dana. I sasvim je slucajno to post koji se dotice tada najavljene, a potom otkazane, gej parade.

Daleko od toga da u ovoj razdrljenoj zemljici nije bilo drugih tema za postovanje u prethodnih godinu dana. Nemam jasnog objasnjenja zasto nisam pisao, kao sto jos manje imam jasnog objasnjenja zasto sam se odlucio za pisanje bas sada, i povodom nove Parade ponosa.

Mozda je razlog novo nametanja ogranicenja slobode vecine zarad nametanja sirenja slobode manjine. Mozda je razlog sto generalno ne volim masovna okupljanja i blokiranja grada bilo koje vrste. Mozda mi smeta uporna zamena teza koja se sprovodi kada je parada homoseksualaca u pitanju. Mozda nesto cetvrto. A mozda od svega po malo.

Uglavnom, moj se stav o Paradi ponosa ne razlikuje od onog koji sam vec opisao, pa bih se sada radije pozabavio efektima iste.

Da li neko zaista veruje da ce se stav vecine o LGBT populaciji promeniti posle Parade ponosa? Posle dve, pet, deset, stotinu parada ponosa?

Takve manifestacije su po pravilu kontraproduktivne, i dugorocno stvaraju revolt, otpor i netrpeljivost prema ucesnicima. I to se ne odnosi samo na Paradu ponosa, vec na sva slicna okupljanja, bilo koje vrste i povoda.

U ovom konkretnom slucaju postoji kratkorocna korist, jer se zbog delanja nekoliko desetina plitkoumnih siledzija i ekstremnodesnicarskih mediokriteta, u zastitu i podrsku Parade ponosa stavila poveca grupa normalnih, obicnih ljudi, kojima je dosta nasilja, mrkih pogleda, prebijanja, siledzijstva...

Ali, sustina je u necem drugom. Nikakvo paradiranje ne moze sustinski da popravi polozaj manjinske grupe. Ono dugorocno samo izaziva revolt i otpor, i nicime ne utice na menjanje svesti vecinske populacije kojoj je namenjeno. Ne zaboravimo da po svim anketama koje su ranije sprovodjene, vecina ljudi prihvata postojanje homoseksualaca, ali ne i njihovo (ili bilo cije) paradiranje. Sto je najgore po organizatore skupa, njih ne podrzavaju ni sve LGBT organizacije!

Bilo bi zanimljivo da je napravljena kakva anketa pre Parade, pa da se onda napravi ista takva anketa posle - cini mi se da se to ne desava, jer je svima jasno kakav bi bio rezultat.

Sta je cilj Parade ponosa? Da pokaze da LGBT osobe postoje? Pa, to znamo i bez parade. Da mogu "slobodno da setaju"? Hm, sada ce odsetati uz gomilu Dacicevih policajaca, a sta ce biti sutra, kad policije ne bude bilo? Da imaju pravo na normalan zivot bez obzira na razlicitost? E, to je pravo pitanje. Na tome treba raditi, ali to nikakva parada ne moze da obezbedi.

U ovoj je zemlji mnogo sto sta nakaradno, pa tako i zastita prava manjinskih grupa. Prava Roma se stite tako sto se dopusta prosjacenje, blagonaklono gleda na muzicare po vozilima gradskog saobracaja, sto policija zmuri na njihova neregistrovana, neispravna i cesto ukradena vozila, sto se digne golema dreka kada se neko divlje naselje iseli zarad dobrobiti celog grada...
Slicno je sa LGBT populacijom. Umesto da se radi kakva pozitivna kampanja, organizuju se procesije koje samo predstavljaju prst u oko ogromnoj vecini ljudi koja ne razume ili ne moze da proguta neke stvari. Neko ce bolje razumeti gej ljude ako ih vidi nakaradno obucene, nafrakane, sa sarenim zastavama? Sumnjam.
I dovoljno je da zapiste Natase Kandic i Sonje Biserko, da drzavni organi ovde stanu u stav mirno, umesto da stvar resavaju sistemski.
Nisu to jedini primeri. Uostalom, sta je do sada ucinjeno na suzbijanju nasilnistva, osim sto aktuelni vladajuci politicari samo trteljaju o tome kako ce se nasilnistvu stati na put?

Ova prica ce ovako otici predaleko od teme, iako nisam siguran da sve to nije zajedno jedna tema, jedan golemi problem koji se nikako ne resava, jer nema ni ideje, ni ambicije, ni znanja, ni spremnosti da se to resi. Zabavljeni apanjem provizija za prodaju drustvenih firmi i namestanje tendera, nasi politicari ne ulaze u sustinu problema, zadovoljavajuci se marketinsko-propagandnim trikovima prema poslovicno glupom, lakovernom i neobrazovanom narodu.

Pederbalom ce biti zadovoljene neke LGBT organizacije koje su dobile novce da sve to organizuju i tako opravdaju svoje postojanje. Pederbalom ce biti zadovoljne Kandicke i Biserke, koje uzimaju novce da bi prigovarale i optuzivale u kontinuitetu i tako pripremale teren za ozbiljnije optuzbe daleko jacih igraca. Pederbalom ce biti zadovoljni nasi krhki politicarcici, koji ce pred gazdama iz EU uspeti da se pohvale kako smo dostigli evropske standarde

Vidi li iko u svemu ovome neki pravi, realni, opipljivi efekat Parade ponosa?

SIFRA: PEDERBAL

Strepim od nedelje. I famozne gej-parade.

Nagomilace se u Beogradu jedni (gejevi), drugi (antigejevi), treci (ni krivi ni duzni anti-antigejevi u plavim uniformama), i ako vec raspaljene strasti ne budu mogle da se drze po kontrolom, bice opasnog dzumbusa sa mnogo slomljenih kostiju (i daj Boze da samo kosti stradaju, one zarastaju).

Ne razumem, priznajem, potrebu da (ogromno manjinska) seksualna sklonost istopolnom izadje iz spavace sobe i demonstrira ulicom nakaradno nafrakana trazeci da je (ogromno vecinska) tradicionalna sklonost ka suprotnom polu tretira drugacije.

Fakat, nekako su mi stvari iz domena seksa oduvek bile vezane za intimu doma, pa sta ko voli: od suprotnog pola do kucnih ljubimaca. Mozda ja gresim sto nepokolebljivo volim zene i mozda ne znam sta propustam suzavanjem svog seksualnog izbora samo na njih, ama - od tog izbora me niko ne moze odgovoriti.

Zbog toga sam svestan da ni gejeve (lezbejke, transseksualce i druge), ljubitelje seksualnih odnosa sa zivotinjama (zoofile), nekrofile, pedofile... sve one koji u krevetu izlaze iz okvira musko-zensko iste vrste i statusa zivotnih funkcija - nista ne moze da odvoji od nacina za postizanje seksualnog zadovoljstva.

Da li je biti homoseksualac - poremecaj, psihicka bolest ili nesto trece, ne bih ovde analizirao. Svakako da nije isto kao biti zoofil, nekrofil ili pedofil, jer, za razliku od ova tri slucaja, pociva na dobrovoljnosti i slobodnom izboru (sto zivotinje, mrtvaci ili deca nemaju). Neka to ostane na nivou prava homoseksualne populacije da zivi na nacin na koji je odabrala.

Ali, izmedju borbe za to da ne budu diskriminisani zbog seksualnog opredeljenja i masovnog nafrakanog vilenjenja ulicama pod sarenim zastavama itekako ima razlike.

Sasvim sam siguran da bih i ja debelo nadrljao kada bih javno i uporno manifestovao svoju sklonost ka zenama, iako ta sklonost ni u cijoj glavi nije prohibitovana. Prosto, nastupao bih protiv dobrog ukusa i prirodnog prava (drugih) ljudi i gradjana da normalno i neuznemiravano zive, ako bih, recimo, zabalavljen u par "petica", nosio (sa Ustavom zagarantovanim pravom!) transparent: "Volim picku!".

Ako bih to isto ustavom zagarantovano pravo na seksualno opredeljenje manifestoivao na poslu, recimo, tako sto bih zavatavao koleginice za donji deo ledja i predlagao im da se osamimo i zajedno znojimo - bio bih otpusten, iako bi to bila manifestacija sasvim "prirodnog" i legitimnog odnosa musko-zensko.

Verovatno bih naisao na prezir ili bar odbijanje okoline, ako bih se skaradno oblacio, nakaradno pricao, ako bi mi smrdelo iz usta ili sta deseto - uprkos cinjenici da bih se deklarisao i manifestovao kao heteroseksualac. Bio bih predmet (najmanje!) podsmeha cak i kad bih, kao savrseno normalni heteroseksualac, prosetao izrazito ruznu, glupu ili debelu zenu.

Ali, dok god svoju sklonost ka zenama drzim u okvirima intime doma, ja sam cenjen samo i iskljucivo kao pametan covek, dobar radnik, vrsan strucnjak... Iako se mozda nekome ne svidja kako se oblacim, cesljam, pricam... Bicu meta traceva, zavisti, podmetanja... kao i svi drugi, ali ce razlog za to biti moj profesionalni ili licni uspeh, a nikako perverzne i pohotne cinidbe (sem ako se istima ne hvalim na sva usta, pa izazovem zavist).

Poenta jeste u tome da ljude ne treba ceniti po seksualnom opredeljenju vec po nacinu zivota, ljudskosti, kvalitetu rada... Ali, ako se jedan deo populacije svojim postupcima SAM izdvaja od vecine (koju sami zovu "strejt") i onda vulgarno manifestuje svoju (vecinski) neprihvacenu sklonost sa zahtevom da bude prihvacena - nece dobiti nista vise od pretnje batinama i mozda jos viseg zida i netrpeljivosti.

Ovo sustinski vazi za svaku manjinsku grupu - nacionalnu, versku, seksualnu - jer ni jedna manjinska grupa NE MOZE da ima vise prava od vecine ili da realizacijom svojih prava ugrozava prava vecine. Ono sta manjinske grupe, koje god, moraju da imaju je samo ISTI nivo prava u svim oblastima kao vecina. A to se, izmedju ostalog, najbolje postize neizdvajanjem od vecine i neiritiranjem vecine.