Не дао ти Бог америчку милост...

Док год Сједињене Америчке Државе одлучују о војном нападу на неку суверену државу, а не Уједињене Нације, па шта год да је разлог, ја ћу о САД мислити исто што и о нацистичкој Немачкој, а о оправданости америчке интервенције гдегод - исто што и оправданости, рецимо, немачког напада на Пољску 1939.

Да будем сасвим јасан: тако бих третирао (и третирам!) СВАКУ државу која се на исти начин, и са истом дозом безобразлука и дрскости заснованој на војној, економској и политичкој премоћи, понаша према "остатку света" доживљајући га као своју интересну сферу различитог степена "употребљивости". Сједињене Државе се истичу по својој разметљивости, витлању најмодернијим наоружањем, честим генерисањем кризе на истом месту одакле се касније "породи" решење. Сједињене Државе "суде и пресуђују" по целом свету, али то не аболира мање државе. Мале, као оне које су од некад великих колонијалних сила постале искомплексирани сплеткарошки испрдак на рубу политике, попут Британије, и оне заиста географски мале чији људождер на власти освајањем неке још мање државе скреће пажњу свог народа са крупних проблема и продужава свој век. И те друге државе, копирајући амтрицу насилништва, на исти начин, али са мањим ентузијазмом "тумача и чувара светског мира", раде ствари потпуно исте логичке основе, само "у комшилуку".


Елем, уопште не улазећи у разлоге зашто (не)долази до неке војне интервенције, подсећам да је суверенитет и територијални интегритет држава једна од основа функционисања модерног света, и да било какво нарушавање тог базичног стуба треба да буде изузетак у (правном терминологијом) крајњој нужди, о коме искључиво, и то на основу валидних доказа и права нападнуте државе на одбрану и изношење контра-доказа, одлучују Уједињене нације.
У том смислу снаге које интервенишу морају да буду мултинационалне, под командом и једином ингеренцијом УН, са циљем да употребом минимално потребне силе спрече даље догаађје у држави у којој се - утврђено - угрожава или руши неки други базични стуб функционисања модерног друштва.

Све друго је, по мом мишљењу, најобичнији освајачки рат, бандитско-пиратски  или акт истинског државног тероризма, којим се - коришћењем војне, политичке и економске премоћи - остварују појединачни интересу неке државе у другој држави или региону. А такву врсту сукоба забрањује и Повеља УН.

Знам, чак и најоправданију акцију је могуће блокирати директно или посредно у Уједињеним нацијама, где се преламају различити интереси различитих сила, а сви су, као по правилу, себични у односу на државу која је "на тапету" и њен народ. Али, то само значи да ваља проналазити адекватније механизме за одлучивање и реаговање, а не лаконски их и прећутно препуштати у руке једној (или другој, зависно од распореда интересних зона) супер-сили. А чињеница је да у тој сфери директног "дељења правде" Сједињене Државе после Другог светског рата убедљиво предњаче, а посебно после распада СССР, САД су и једини "светски жандар, судија и џелат у исто време".

Најцрње од свега, у случају многих америчких "милосрдних интервенција" до сад, показало се да су докази изнети у прилог - фалсификовани, недовољно добри или осмишљени и намештени да би се остварио неки други, а не хумани, циљ. Модерном свету заиста није потребно да се 10, 20 или 30 година после неке америчке акције, испостави да су "чињенице" исфабриковане зарад нечијег (или државног) пословног интереса, да је интервенција са становишта међународног права била нелегална и нелегитимна, а са позиција  хуманости непотребна уопште или непотребна у таквом обиму. На примере не бих подсећао, али ни у једном случају утврђених фалсификата није дошло до "повратка у пређашње стање", нанета је огромна штета држави и народу где је интервенисано, што само по себи доказује неопходност да се међународне интервенције спроводе искључиво на начин на који сам описао у другом пасусу.

Овим нипошто не тврдим да неки режим од оних које у последњих 60 година Вашингтон спорадично прозива - није онакав какав Бела кућа и Пентагон тврде да је. Само тврдим да ни једна држава нема право да сама утврђује чињенице, суди, пресуђује и извршава пресуду над другом државом, и да на нивоу држава, баш и као када су појединци у питању, морају да важе правна правила: да нико није крив док се у законом прописаном поступку не утврди супротно и да је боље ослободити 100 злочинаца, него осудити једног невиног.

Да ипак не заборавимо да је узимање правде у руке једне државе, довело до краха Друштва народа и потом до погрома по броју жртава и посредним последицама досад незабележеног у историји.

Новинари, уредници, и српски медијски свињац

И тако, ја се повремено (изнова и изнова) изненадим какав се све талог и шљам наскупљао у српском (србијанском) новинарству.  Иако сам тога реално свестан већ дуже,  ваљда је то оно људско - потиснем у подсвест и верујем да је боље него што је заиста, док се не догоди нешто минорно, али довољно да ме врати у реалност.

Добро, постоји ту и неколико рационалних објашњења - на пример, сад сваки тајкун који је опљачкао народ, или неки тајкун "из увоза" (бивше југословенске републике, нпр.), или кафеџија, аутолимар, продавац сапуна... може да буде власник медија; медија је у моменту све више, јер је бар интернет неограничени ресурс у који је улагање минимално; да би се ти медији попунили, потребно је новинара, али они су скупи, траже нормалне плате за своје знање, па се посеже за "новинарима": три разреда основне школе и научене команде Ctrl-C и Ctrl-V сасвим довољно за то "новинарство"; понуде медија, упркос томе, није довољно, јер се гаси више него што се оснива: зато новинара и "новинара" има на кило на тржишту, јер суштински, најчешће раде посао који може да ради и Жика Обретковић; свесни да је данас лако ући у новинарство, ухлебљење траже и налазе и они који су пропали у другим професијама; одржавање медија скупо, колико год да је, одржавање "новинара" јефтино: па је то оборило и цену новинара; упркос што имају два удружења и неколико синдиката, новинаре у пракси нико не штити, а синдикати више не купују ни полутке...

Особито ме фасцинира какви се све облици називају "главним и одговорним уредницима". Заиста ми је тешко схватљиво да власник медија (ко год био и одакле год му паре за газдовање) ангажује за глиодгура облик полуписмен, опште необразован, диваљ и бахат. Очекујеш профит, а њега треба да ти донесе "звезда" каквог риалити шоу програма, изазивач ексцеса на спортским догађајима, ког запослени не поштују јер редовно урла на њих? Очекујеш профит од вечито пијаног лика са очигледним комплексом ниже вредности, који гађа запослене разним предметима, опет без икаквог поштовања у колективу? Очекујеш профит од комплексаша, који кризу средњих година ублажава дрпањем колегиница по редакцији, и поново - ког нико не поштује? И тако редом.

Главни уредник треба да је ауторитет, новинарски и људски. Апсолутни ауторитет, рекао бих, који изазива и дозу страхопоштовања. Господин од главе до пете, и у сваком смислу. Неко ко "све зна" и "за све има решење", чак и кад није тако (а не може да буде, јер нико није такав) - зато што има сараднике који то "покривају". Главни уредник мора да има циљ, визију, јасан пут. Да не решава ствари ад-хок и не прави експерименте на основу сна претходне ноћи. Главни уредник мора да има на реалности заснован углед у заједници и поштовање запослених...

И тако, маштао сам довољно. Можете и ви са мном. Пробудићемо се кад-тад, свеједно је,и опет ћемо бити у смрдљивом медијском свињцу званом Србија.

Вози, Мишко!

Не осуђујем никог унапред, (само) зато што је нечији син.
Полиција и суд треба да утврде шта се догодило, и да се донесе праведна одлука, без обзира на то ко је шта и ко је чије дете.

Али осуђујем родитеље.
Пустити младића (20) са недавно положеним возачким испитом самог за волан није само противно новом Закону. То је противно свакој родитељској логици и разумној бризи.
Дати младићу са недавно положеним испитом велики, моћан, брз, аутомобил - није противно само родитељској логици и разумној бризи. То је свесно давање недовољно обученој и недовољно зрелој особи у руке опасног оруђа, којим може да убије, или да се убије.
Са друге стране, можда ово моје питање неће бити популарно, али јесте родитељско - шта ће дете од 17 лета на улици само у поноћ?

То што су (неки) медији дигли дреку, и што је главна вест да је "син Ж.М. убио" није ништа друго до примитивна борба за читаност (данашње прегледе на нету и сутрашњи тираж), слушаност и гледаност. На жалост, какви смо људи постали, и какви смо као нација - кад у трагичној ситуацији више ликујемо што је убица син Ж.М. него што жалимо јер је страдало дете од 17 година - такви су нам и медији.

Баталимо медије. Медији људима дају оно шта осете да им је потребно. Осећај за добро и зло, за правду и неправду - он је у нама. Како се ми постављамо према стварима - тако ће и медији третирати те ствари.

Медији ће нама давати крв, док год је тражимо. Док год је неки Ж.Л. диван, леп човек, велики глумац, а не обични брутални убица са дебелом историјом бахатог понашања, медији ће нам давати "истину" о њему као праведнику који је са такође наоружаним братом убио два и ранио трећег ненаоружаног дечака, јер су као дивљи Црногорци то заслужили. Док год "све знамо о свакоме" и пуштамо да нас предрасуде носе, возачи разних Р.Љ, С.Л, Д.В... биће аболирани за дело извршено "по наредби", јер наша глупост, примиртивност, хипокризија и страх су најплодније тле да се бахатост и дивљаштво провуку, па и да буду окарактерисани као часне и племените особине.

Пустимо, дакле, медије. Много је битније како ће се полиција и правосуђе поставити према овом случају. Као и у сваком другом, бар убудуће, ако смо до сад допуштали да наша глупост, незаинтересованост и погрешна или примитивна перцепција буду "рупа у закону", због које нисмо реаговали када се одради лоша истрага (јер је, можда, неко неком тутнуо паре, понудио другачију награду или запретио) или тек тихо мјаукали када се донесе лоша, неправедна, нелогична, на закону и чињеницама незаснована пресуда.

Усмеримо погледе на полицију и суд. Нека знају да народ и у овом, као и у свим другим случајевима, од њих тражи да се часно, потпуно и игноришући притиске било чије и било које врсте, баве својим послом. Да се све радње у процесу обаве како треба и потпуно, да се све чињенице појаве пред судијом, да вештаци професионално и без спољних утицаја одраде посао, и да судија пресуди на основу тога, а не на основу било чијег сродства са било ким, не на основу дебело плаћених најбољих адвоката који судијама утерују страх у кости, не на основу медијске кампање и антикампање... Сходно томе треба да буде утврђена и казна: адекватна делу, правична по чињеницама и закону, јер никаква казна не може да врати оног кога нема, али (казна је) и адекватна опомена за друге и за будућност.

Јер, извините господо из полиције и правосуђа, али само слеп и луд човек не зна да се у Београду викендом вози "рулет", само глув човек не чује шкрипу гума и кочница од разних дивљања после 22 сата, само крајње лицемеран и безобразан човек могао би да каже да је овај догађај с врха Устаничке неки изоловани инцидент.

Људи, и што је још горе - деца, нам гину по друмовима као муве. У Србији није ништа чудно да се седне пијан за волан. Ствар "мушкости" да се "дода гас" или пројури кроз жуто или црвено. Култура у саобраћају је нула, и возачка и пешачка.

Са свог прозора сваког другог дана видим "добрану" саобраћајку на раскрсници испод. На тој раскрсници је погинуло дете прелазећи улицу баш у време када смо се ми досељавали. Иако је на преостале три стране раскрснице било пешаког прелаза, ту, из необјашњивих разлога, није, упркос чињеници (и логици) да ту широка саобраћајница дели два међусобно упућена стамбено-пословна блока. Сад прелаз постоји. Као и букет цвећа за то сирото дете, сваке године у исто време. Само детета нема. На тој раскрсници остао је инвалид дечко који је пијан прелетео целу дијагоналу и закуцао се у ограду (тада) градилишта. На тој раскрсници годинама касније погинуо је онај моториста што је славио рођење детета. На тој раскрсници...

А колико таквих раскрсница у Србији има? Колико правих деоница, "душу далих" за велике брзине? Колико кафана испред којих се неће урадити алко-тест оног момента кад се излазећи лати за браву возачких врата?

Мислите о томе да и ви и ваши најближи имате децу, којој сутра може да се догоди нешто ружно, и радите веома озбиљно на томе да закон не буде само хрпа слова на папиру којим су и политичари и судије и полицајци опрали савест (јер, ето, постоји!) већ га примењујте и контролишите у оно време када знате да се највише крши.

Бомбардовање, 72 године после

На данашњи дан, пре 72 године, нацистичка Немачка злочиначки је сравнила са земљом отворени, безмало небрањени град, Београд. После тога је окупирала и раскомадала читаву државу и планским суровим ликвидацијама и одмаздама, ратним злочинима извршеним над српским народом уписала га међу првих пет који су имали највише цивилних жртава у Другом светском рату.

До тог масакра дошло је када је Енглеска (не Британија или УК; под тим именима Енглеска држи окупиране Ирску, Шкотску и Велс), преко својих шпијуна, испровоцирала демонстрације и директно извела државни удар, којим је тадашњу Југославију (у пракси: Србију и Србе) себично ставила под нож Немаца, како би са себе скинула ратни притисак. Енглези ни у наставку рата нису били пријатељски и благонаклони, упркос блиским породичним везама две владајуће куће, па је Југославија (и Србија) препуштена комунистичкој диктатури.

Ступању комуниста на власт значајно су допринеле Сједињене Америчке Државе, које су, затварајући злочиначки круг, на захтев Тита поново бомбардовале Београд, изазвавши у њему - сиц! - и већи број жртава и већу штету, него нацистичка Немачка. Иако су циљеви, наводно, били војни, регистровано је да је убијено само 18 Немаца! Број српских цивилних жртава мери се хиљадама.

Те исте три државе провоцирале су, подржале и у много чему организовале крвави грађански рат на тлу бивше СФРЈ, а потом помагале и помогле шиптарској националној мањини да терористичком оружаном побуном отцепи део суверене територије Србије.

Те исте три државе бомбардовале су Београд и Србију и 1999, убиле око 3.000 цивила, разориле привреду и инфраструктуру, и сада не поштују ни споразум које су саме иницирале, за повлачење српске војске са Космета. Признавањем "независног Косова" те три државе јавно су - још једном - манифестовале до које мере не поштују Србију, њен територијални интегритет и суверенитет. Експлоатацијом природних ресурса на Космету показали су праву природу своје "хуманитарне интервенције". И да им је стало да Србија у ЕУ уђе једино као распарчана, привредно тешко зависна, морално и национално обезглављена и неспособна да се супротстави било каквом даљњем цепању и експлоатацији.

Ја рекох. Душу нисам спасио. А ви мислите о томе.

Kako je umrlo srpsko novinarstvo

Sećam se svojih novinarskih početaka u - nazvaću tako - ozbiljnom novinarstvu. Te 1988, u SR Srbiji, ako koristimo sad popularnu terminologiju, vlada "medijski mrak": dnevni listovi su "Večernje Novosti", "Politika", "Politika Ekspres" i "Borba". Na TV - dva "državna" kanala. (Za mnoge koji ne pamte, ostali TV kanali i dnevne novine pojavljuju se posle 1989.) Reklo bi se - ni traga medijskom pluralizmu.

U to vreme, kao i pre toga - o čemu su mi pričali novinarski mentori i učitelji - kruna novinarstva bila je karijera spoljnopolitičkog novinara. Odatle su regrutovani dopisnici u inostranstvu, odatle se "stizalo" u glavnouredničke kabinete... Sećam se, kao mlad novinar, imao sam ozbiljnu "prpu" da prođem kroz redakciju pored "bloka" u kome su sedeli novinari spoljne rubrike "Novosti", pravi vukovi u profesiji, koji sve znaju, sve vide - posebno greške, i ne ustručavaju se da ti sve kažu.(Za one koji ne znaju, "pojam" spoljne u to vreme bila je spoljna "Politike")

Alternativa tom "prolazu" bio je deo između DESK-a i fotoreportera: podjednako opasan tesnac, jer je s jedne strane sedeo neprikosnoveni šef DESK-a Mića Bogdanović, prototip "kako mi deca zamišljamo strogog urednika", s novinarstvom u malom prstu leve noge, a s druge, "svevideće oko" Branko Bosić, urednik fotografije, legenda međ majstorima objektiva. Tu, ako te Mića ne nagrdi, sačeka te Branko, i obrnuto. (Za početnike u profesiji: tadašnji moj urednik imao je običaj da prvu brljotinu svog novinara okači na tablu, podvuče greške i precrta potpis; drugu brljotinu bi takođe okačio na tablu, podvukao greške, ali i zaokružio potpis, da ga učini vidljivijim)

E, sad. Ovo nije omaž ovim ljudima, koji su to svakako zaslužili, već formiranje slike potrebne za bolje razumevanje onoga šta ću u nastavku pisati.

Novinari su u to vreme imali mnoge kočnice, ali one bi sve mogle da se svedu u jedno: ne udaraj na Tita (jedan glodur Novosti, iz plejade velikih, smenjen je što je skratio govor voljenog maršala), partiju, revoluciju i socijalizam. Sve ostalo - može. Novinara nije bilo previše, ali, i tada se pravila razlika između novinara i "novinara", pa su s indignacijom i prezirom posmatrani delatnici raznih informativnih službi i fabričkih glasila, koji su sebe nazivali novinarima.

S početkom 90-ih, ratom i raspadom "velike" države i aktivnim Miloševićevim režimom, neke stvari su se promenile: moglo se po Miloševiću (da, da! ne onoliko koliko bi neki želeli, ne koliko je trebalo, svakako ne ravnopravno, ali, ja još čuvam isečke svojih tekstova kao dokaz), pisalo se o svim partijama (doduše, sa malo više muka oko ubacivanja "opozicionog" teksta, i sa vrlo različitim aršinima u pogledu dužine, ali - da, moglo se), revoluciju niko nije pominjao (mediji su se tad već brukali izveštavanjem o građanskom ratu; i moje "Novosti" imale su gaf, objavljujući sliku Uroša Predića kao aktuelni dokaz ustaškog zločina te 1991.), a socijalizam je već dobrano ustupio mesto drpizmu i anarhiji. Medija je bilo koliko ti duša želi: zafalilo je novinara, pa su regrutovani pisci sa "ispravnim" ("prodemokratskim") političkim stavom, bez obzira na zanatsko, esnafsko znanje (koje je najčešće bilo nikakvo ili minimalno) i opštu kulturu i pismenost (takođe).

Prave stege nastupile su u doba bombardovanja (vojna cenzura) i nekoliko godina pred kraj Miloševićevog režima, kada su njegovi satrapi delovali kao muve bez glave, i zaista medije doveli u fazu divljačkog iživljavanja nad osnovnim postulatima profesije. Profesionalci se dele na "demokratske" i "nedemokratske", formira se i "slobodno" udruženje novinara naspram onog "režimskog".

Onda dolaze oktobarske promene. U Srbiji "procvat" medija: teško je i pobrojati novootvorene TV stanice i pokrenute dnevne i periodične novine. "Demokratski" novinari uživaju u pobedi revolucije i svom doprinosu tome, verujući da je mnogo veći nego što je realno bio. Kraće odstranjivanje onih "režimskih", dok se ne snađu i dodvore novom režimu; sećam se samog 5. oktobra, kada smo upali u redakciju nas nekolicina, a oni koji su, od marta 2000. do tad, otvoreno služili režimu i pravili tadašnje, okupirane "Novosti" dočekali nas sa "srećna nam sloboda!".

No, dobro. Čovek bi pomislio da je s demokratijom došla i sloboda novinarskog stvaranja. Ali, ne leži vraže. Već sa "abolicijom" promiloševićevskih kameleona, i dopuštanjem grobarima srpske kulture, oličenim u TV Pink i TV Košava, da nastave rad, kreće pravi profesionalni sunovrat.  Tome doprinosi i uporno nastojanje svih "oslobodilačkih" političkih garnitura da stave medije pod kontrolu, nejasna medijska strategija i nerasčišćeni vlasnički odnosi.

Ekonomska kriza samo udara glogov kolac u srce profesije. Uprkos dva udruženja i jednom sindikatu, novinari su žrtve pretnji i ucena, često i fizičkih povreda, a na kraju i ubistava. Ucene moćnika utiču na moral. Političari laki na telefonu, diktiraju glavnim urednicima mnogo više nego što su to činili oni iz Brozovih "diktaturskih" vremena. "Bizmizmeni" i "tajkuni" daju pare za medije dok im to odgovara: tako zapuše usta u vreme kad otimaju društvenu imovinu. Višak radne snage i manjak radnih mesta, kao u svakoj privrednoj grani, dovodi do obaranja cene rada. I cene čoveka.

Država ne pomaže. Razne vlade se utrkuju u debilnim i neživotnim rešenjima za medije. Tako je, na primer, nekoj novinskoj kući sa određenim tiražom zabranjeno da ima, recimo, radio stanicu, da bi se izbegla koncentracija medijske moći, ali zato radio stanicu može da osnuje kasapin ili obućar, koji veze nema sa profesijom, niti ima ikakvu obavezu da se pridržava esnafskih pravila. Mediji se ubrzano tabloidiziraju, pa recimo "Novosti" (da, da; ja najpre polazim od svog dvorišta), kojima su 80-ih kačili epitet "tabloid" sada postaju super-ozbiljne novine naspram gomile đubreta koje se pored njih nađe na kiosku. Opšta besparica (plus politika, nerasčišćeni vlasnički odnosi, izostanak sponzorstva iz privrede...) gasi iole normalne medije; uporno se osnivaju tabloidčići kratkog veka trajanja, malih troškova i malih redakcija, ili "kablovske" TV stanice čiji program niko ne kontroliše. U ovim potonjim "novinama" i na TV stanicama, sadržaj je, u najmanju ruku, zakonski diskutabilan. Ne štiti se maloletnik, ne štiti se identitet... Pristojnosti nema, pa se prečesto i prelako nađu polni organi u tekstu, ne čuva se jezik, pa se piše slengom... Traje trka ko će pre staviti "ekskluzivno", "skandalozno", "tragično"... ispred naslova teksta ili priloga o kakvoj bizarnosti, za koju se obično na kraju čitanja/gledanja ispostavi da takav epitet ne zaslužuje...

Voditi računa o pravilima pisanja ili etici, gdegod, postalo je "out". Obaška što su svi zaboravili onu drugu, veoma bitnu, osobinu javnog informisanja: obrazovnu. S jedne strane izostaju sadržaji koji treba da nauče nekog nečemu, s druge, i sami mediji manifestuju toliki nivo neobrazovanja, nekulture i nepismenosti, da ja - priznajem - kad vidim prvu glupost tog tipa u "Novostima" iste momentalno gužvam i šaljem u kantu. I da, iskreno, mislim da su ostali - još gori. Njih i ne pokušavam da čitam.

Internet, moćno medijsko sredstvo i velika profesionalna šansa, koju na žalost mediji u Srbiji nisu znali da iskoriste i još je ne koriste - postaje ubica tradicionalnih pravila struke.

Umesto da izlaze na teren - jer, što bi Mića Bog s početka ovog mog eseja rekao "događaji nisu u redakciji, već napolju" - mladi novinari se stimulišu da sede za računarom i o svemu saznaju sa "gugla", "vikipedije" i saopštenja razmnoženih PR službi i agencija... Izvori informacija postaju neproverene vesti, blogovi, komentari... Mladi novinari gube osećaj za priču i za "meso".

U zakonski neregulisanoj sferi internet izdaštva (mada, iskreno, ni u ovoj koja je zakonima regulisana ne vidim preveliku korist od zakona koji se ne primenjuju) - svako osniva veb sajtove, portale, s različitim temama, i suštinski jedinstvenim ciljem: da što pre i što lakše zgrne pare. Novinari tako dolaze do svog dna: postaju sredstvo za činjenje atraktivnim prostora za koji gazda portala treba da proda reklamni prostor ("baner").

Ukratko: umesto "psa čuvara demokratije" postali smo "psi čuvari onih koji imaju moć i novac". Prodali smo i profesiju i sebe za kilo mesa. Koje ćemo već danas pojesti.

Kaubojska zemlja Srbija

Živimo u čudnoj državi, u kojoj pripadnici oficijelne, državne, naoružane formacije ubiju premijera, posle nekoliko neuspešnih pokušaja, na koje očigledno nikad nije niko obratio potrebnu pažnju, a onda se cela zavera i jedan čak i za naivne jasno dugo i temeljno, na drugom mestu, smišljan plan - svedu na nekoliko dugogodišnjih zatvorskih kazni za neposredne izvršioce.
Onda, nekoliko godina kasnije u toj istoj čudnoj zemlji, službeni džip visokog oficira druge državne naoružane formacije par puta ispreseca strogo štićeni eskort šefa države, to se medijski digne na rang pokušaja atentata, i odjedanput - sve "legne" kao da se nikad ništa nije desilo.
Ako na sve to dodamo dugačku istorijsku tradiciju vojnih udara u Srbiji, negde mi se čini sasvim logičnim insistiranje zaplašene javnosti da se i ubistvo Đinđića (sa sve neuspešnim pokušajima) i pokušaj atentata (prvi?) na Nikolića rasvetle do kraja, rasčiste sve nedoumice, učesnici, inspiratori i pomagači smeste iza brave. Da se daju odgovori na sva pitanja i reše zbunjujući momenti. Da se javnost uveri da nije baš tako lako ubiti visokog državnog funkcionera, i da pritom, taj isti funkcioner ne šuruje sa mafijom.

Mene zaista zanima zašto još Đinđićevo obezbeđenje onomad nije reagovalo po pravilima službe - jer, štićena osoba na visokom državnom položaju tu se mnogo ne pita - kao što me zanima i zašto, ako su se stvari dešavale onako kako je predstavljeno putem medija, Nikolićevo obezbeđenje nije reagovalo kako knjige nalažu? Ne želim da nagađam - ni da li je jedno plod izdatih mafijaških interesa, ni da li je drugo nevešti pokušaj da se iskonstruiše čistka kako bi se policija oslobodila neželjenih, a partneri u vladajućoj koaliciji doveli u nepovoljniji položaj.

Na primeru zaštite šefa države ili vlade "lomi" se i zaštita običnog građanina. A tu, u istoj zemlji Srbiji, običan građanin odavno nije zaštićen.
Na poslu mobing, u porodici nasilje. Ekonomska beda dovodi građanina da mora da trpi neistrpivo, da bi zadržao kakav-takav posao i koliku-toliku, najčešće neredovnu platu. Sileždije na drumu, siledžije na ulici. Tučnjava oko saobraćajnog prekršaja, poteže se oružje zbog prekog pogleda u pekari.
Policija nekad reaguje, češće ne reaguje. A i kad odreaguje, bogat i moćan je u boljoj poziciji. Pa čak i kad ne bude tako, sud najčešće pokvari sav dotadašnji trud policije - rastezanjem postupka, oslobađajućim ili uvredljivo blagim kaznama.

Moralni okvir, i moralni sudovi građana, posebna su priča. Ne moram daleko u prošlost: koliki procenat srpske javnosti je opravdavao Lauševićev zločin samo zato što su žrtve bile Crnogorci, za koje se "pretpostavlja" i "zna" da su barabe i bitange, a ubica je, jelte, poznati glumac, koji je, usto, i lep? Činjenicama celog slučaja malo ko se bavio, kao i osnovnim: Ž.L. i njegov brat su potegli oružje na jednog nenaoružanog mladića i ubili ga, onda su ubili i drugog koji je u međuvremenu došao na mesto zločina, pa ranili i trećeg koji je tridesetak sekundi posle drugog ušao u kafić... Šlag na tortu stavila je kriminogena ekipa Tadić-Homen, iskoristivši takvo raspoloženje dela javnosti za prikupljanje jeftinih predizbornih poena.

Najnoviji slučaj - "momak" je maltretirao devojku, i na kraju je ubio, u Novom Sadu - samo potvrđuje tezu o potpunoj moralnoj izopačenosti primitivnih organizama koji bivstvuju na tlu Srbije. Ne, ne zaključujem o nekom po fizičkom izgledu, pa neću govoriti o izrazu lica, očiglednom mentalnom sklopu i obrazovnom profilu koji "izviru" iz fejsbuk stranice ili "jakuza stajl" tetovažama ubice. Ne, ne povodim se čak ni za primarnom logikom koja nalaže pitanje jednog oca - a šta je normalna, dobra devojka tražila sa nekim takvim, što ne pobeže, dete? Ne, neću čak ni pitati gde su sve vreme bili porodica, prijatelji, policija, društvo kao takvo...
D.M. je zverski tukao i mučio svoju devojku V.Č. i na kraju je ubio. To je prva činjenica. Druga je - činio je to i ranije, samo smrtni ishod nije usledio. I to je jedino bitno.

Onda kreće manifestacija nacionalnog moralnog sunovrata. D.M. najavljuje samoubistvo. Psihijatri kažu: onaj ko priča o samoubistvu, želi pažnju, želi da ga neko od toga odvrati, želi neki efekat za koji je ipak bitan preduslov - da ostane živ. Odmah se pojavljuje "zainteresovana" javnost, koja se deli na dve podjednako odurne grupe: jedna unekoliko "opravdava" ubicu sažaljevajući ga, ubeđujući ga da se ne ubija i neretko sugerišući da se suoči sa pravdom, a druga kreće u osudu žrtve, tumačeći ceo čin po sistemu "sama je tražila": htela je pare i luksuz, a ko će to da joj u današnje vreme da, osim "kontroverzni biznismen". Naravno, što je "kontroverzni biznismen" više na mafijaškoj lestvici, njegove "starlete", "manekenke i fotomodeli" su bliže imidžu i standardu Marijane Mateus. Ova sirotica je očigledno tek zakoračila pogrešnim putem potrage za boljim životom, pa ništa bolje nije ni mogla da nađe od izopačenog krimi-pilićara.

Elem: šta je to što može da opravda ubistvo, sem ako neko ubistvom ne odbija istovremeni protivpravni i intenzitetom i oruđem slični nasrtaj na sebe ili svog bližnjeg? Da li to što pristaneš da budeš sa nekim "sa one strane" znači i da pristaješ da te ubije onda kad mu se ćefne? Da li to što u životu napraviš neki pogrešan izbor znači da neko za to svakako nepozvan može da te nesrazmerno visoko kazni? Da li tvoj niži društveni (nacionalni, verski...) položaj automatski znači da neko na boljem ili višem položaju može da ti naudi?

Na žalost, izgleda da veoma veliki broj ljudi u zemlji Srbiji na ova i slična pitanja odgovara sa - DA.

Demokratska stranka: poslednji čin

Kada sam, s ove tačke gledišta - odavno, a vremenski pre, otprilike, pola godine - pisao o raspletu u Demokratskoj stranci, posle predsedničkih i parlamentarnih izbora na kojima je ova stranka, suštinski, doživela "duplo golo", nisam ni slutio da sam vidovit.
Ili je to, ipak, već tada bilo svima pred očima, a ja sam, bez potrebe za "trećim okom", to samo preneo na "papir"?
Bilo kako bilo - dovoljno je citirati jedan pasus blog zapisa iz maja 2012, da se razume povezanost:

"Jer - budimo realni - ovo nisu bili samo izbori za predsednika Srbije, ovo su bili i izbori za budućeg lidera DS-a. A tu stvari stoje ovako: Tadić je izgubio, Đilas je pobedio. Nema veze što je Đilas pobedu izgradio ni na čemu, on je uspeo da ubedi birače. Tadić nije. Kraj."

Rasplet događanja u Demokratskoj stranci odložen je za dve nedelje, ali, i tada će biti isti epilog kao da su se izbori održali nešto ranije: na čelno mesto zasešće Dragan Đilas, a Boris Tadić i formalno (p)ostaće simbol najtužnije prošlosti ove nekada velike i vizionarske organizacije.
Simbolično, biće to poslednji čin jedne lepe i perspektivne političke priče.

Sada je sasvim tehničko pitanje da li će Đilas pod formom očuvanja jedinstva stranke prihvatiti Tadićevo ciganisanje i pokušaje da izmoli makar mrvice dostojanstva i pozicija za sebe i svoje pristaše, ili je (ispravno) procenio svoju snagu i podršku i sprema se da (do skupštine sve malobrojnije) "tadićevce" i svog nekadašnjeg mentora zauvek počisti nastavljajući da vlada DS-om na isti način na koji su to činili njegovi prethodnici.
Jer, ne zaboravimo: tradicija dolaska na vlast u DS je tradicija političkog oceubistva. Započeta je svojevremenim Đinđićevim pučom protiv Mićunovića finaliziranim u maloj sali Doma sindikata, onda je, na nesreću, Đinđić fizički likvidiran, pa je njegovu nemuštu i neenergičnu prinudnu zamenu Živkovića oduvao Đinđićev potrčko Tadić (a nema razloga neverovati da bi to isto pokušao i sa Đinđićem, da je ovaj kojim slučajem preživeo atentat), a Tadiću je, eto, sada "došla glave" sopstvena politička akvizicija, Đilas.

Ova promena, na žalost, pokazaće samo jedno: premoć biznis-interesnog klana nad klanom zaljubljenika u ličnost. I ništa više. Niti će Demokratskoj stranci doneti ikakvu suštinsku promenu, ozdravljenje. Naprotiv. Đilas će biti taj koji će zabiti glogov kolac u preostalo zdravo tkivo DS-a, i praktično završiti gnusan posao koji je započeo Tadić. Jer, i Đilasu odgovara stranka kakvom ju je napravio Tadić: samo će spoljni gladac izgledati drugačije jer su, kako rekoh, motivi drugačiji, jer Đilas ipak pare stavlja ispred kulta ličnosti.
Demokratskoj stranci bila je potrebna suštinska reforma, ozdravljenje, otklon od afera i krađa. Demokratskoj stranci bilo je neophodno da nekoliko desetina ljudi koji su se krili iza članske karte i od narodnog i državnog punili sopstvene džepove, bude pravovaljano osuđeno i smešteno iza rešetaka.
Kao i sa Tadićem koji je ceo taj mehanizam bogaćenja i bahatosti u najmanju ruku "odobrio" ako ne i "osmislio", do takvog raspleta neće doći ni sa Đilasom.

I bez obzira što sam siguran da u biračkom telu DS ima veoma mnogo inteligentnih i dobronamernih ljudi, koji su svesni da bi za budućnost stranke bilo korisnije da se izbor obavlja između novih (kvalitetnih) ljudi (Kuzmanović) i starih (kvalitetnih) ideja (Živković), a ne između dvojice koji su zaposeli interegnum, realno je govoriti o marginalizaciji bilo svake drugačije priče u DS, koja ne ide niz dlaku Đilasu.
Za nekoliko godina Živković, Kuzmanović ili neko treći, možda će dobiti svoju šansu, ali, tada će ta šansa biti tek prikupljanje bednih ostataka DS u pokušaju da se ponovo, jednog dana, napravi stranka sa programom, idejom, ugledom...