Дипломатија гаф(ов)а

Дипломатија је, у суштини, врло конзервативна вештина, заснована на строгим правилима, иако су је неки њени посленици, од Медлин Олбрајт наовамо, прилично банализовали и срозали.

Посету високог достојанственика неке земље другој, брижљиво, месецима унапред, припремају службеници два министарства иностраних послова. Ту  се пажљиво мере интереси и домаћина и госта, и места за импровизације нема: чак се и фамозне "листе жеља" (а то су мање-више жеље за неким сусретима, темама, посетама....) усклађују са нивоом билатералних односа.

У пракси - што су односи лошији и сусрети ређи, организацији посете приступа се "пипавије".
Не, није немогуће да једна страна испостави неку нереалну жељу, али, мало је теже поверовати у могућност да неком жељом унапред изминира могућност сусрета, износећи захтев који је по својој суштини (мерено нивоом и развојем досадашњих односа) за државу домаћина не само неприхватљив, већ и понижавајући. Јер се тиме обесмишљава и дипломатија, и сама потреба за сусретањем.

Такав би био наводни захтев албанског премијера Едија Раме, да добије кључеве Београда током предстојеће посете. Не само нереалан и понижавајући, већ, усудио бих се рећи - мерено садашњим околностима, увредљив попут оног аустријског ултиматума Србији, 1914. Зато и не верујем да је он то тражио.

Раму сам упознао 2002. или 2003, док је био градоначелник Тиране. Провели смо непун сат у разговору. У том року, о човеку се не може закључити превише. Али, утисак који сам стекао је - да је лукав и прагматичан. Ето још једног момента зашто сумњам у "жељу за кључевима": ни једна од те две особине не би му допустила овакав гаф, јер на првом месту размишља о добробити своје државе и народа.

Тај "захтев" нико, додуше, није званично потврдио. Судимо о њему само на основу медијске буке која се дигла око тога и новинарских "сазнања" у медијима блиским српској владајућој странци. Наводно, постоји и некакав ЈуТјуб снимак те жеље. Нисам га видео. Нити сам видео неки документ, допис МИП-у,  који то доказује. Уверен сам, да увредљиви захтев постоји, наш МИП би га објавио, са јасном поруком: "ето шта Албанци траже од нас, како нас понижавају, а ми ћемо се упркос томе сусрети са њима". Без уручивања кључева, дакако. А да расчистимо и ово: да такав захтев ипак постоји, кључеви су у њему најмања жеља.

Уручивање госту кључева града је посебна част, која се чини за значајан допринос који је неко дао том граду, народу или држави. Не Рама, већ ни један албански политичар, после Есад паше, ту част није заслужио. И обрнуто: ни један нововремени српски политичар није заслужио да добије кључеве града Тиране. Не кажем да не бих волео да је другачије, али није. Деценијама се гледамо преко нишана, деца расту у уверењу да немамо грђег непријатеља од оних других, проблем Космета то је само запечатио. Мука да се српско-албански односи "попеглају" таман толико да можемо да се трпимо, по логици мора да траје троструко дуже од "муке" да се међусобно набијамо на колац.

А неко ко има намеру да у ту крхку грађевину угради бар циглу стабилности, не креће у изградњу понижавајући колегу с друге стране. И дајући захтев за кога је сигуран да друга страна не може да испуни, и да чак да до посете дође - такав безобразни захтев не може да допринесе да се успостави бар минимум неопходног поверења.

На то, уосталом, ни Европа не би благонаклоно погледала. Дефиниција једног вулгарног инцидента (са "дроном") као "шале", можда може да прође у Бриселу, али још једна "шала", грђа и баналнија од претходне, ни код бриселских бирократа најненаклоњенијих Београду, не може да се оправда.

Укратко: сумњам да би неко, испоруком "жеље", која је у датим околностима (с обзиром на стање српско-албанских односа, инцидент на фудбалској утакмици, ситуацију око Космета...) увредљива и понижавајућа за домаћина, унапред себе осудио на епитет "минера" напора да се нешто коначно покрене с мртве тачке.

С ове тачке гледишта, чак ми то пре личи на "мину" лансирану у Београду, да се врати "мило за драго" за поменути "дрон".


Додуше, када је Балкан и односи народа на њему у питању - ни у шта не могу да будем стопроцентно сигуран.

Људославија

                                                                                          Latinica


Предуго су овим несрећним просторима балканским владали медиокритети.
Изазивавши хаос, несрећу и мржњу, или користивши оно што су направили моћнији мешетари од њих, устоличавали су себе као "месије" и "вође", а одржававши фобију да те "комшија највише мрзи", одржавали се као једини који могу да заштите од надолазећег "зла" из суседне авлије.

Ти и такви, међутим, никако нису могли да се снађу у несрећи и злу које нису сами, планирано или зарад користи, изазвали или искористили.
У несрећи која је задесила Србију, Босну и Херцеговину и Хрватску - најбоље су се снашли обични људи. Они које несрећа погађа, и они који знају како то изгледа. Они који не арче ТВ минуте, не носе скупа одела и лаковане ципеле, не шаљу децу у прескупе стране школе... Они који муку муче да саставе први са првим, који се ломе да ли да иду код лекара или купе храну, који раде послове испод части да би децу могли да обуку...

У катастрофалним поплавама најпре се видео катастрофални, разарајући учинак оних првих. Оних, који су се нафатирали новцем намењеним за заштиту од поплава, одржавање канала, изградњу насипа, обезбеђивање спасилачких средстава, који су плански уништавали спасилачке капацитете, јефтино зидали или за дебеле паре давали дозволе за зидање тамо где се не сме...

А онда су на сцену ступили обични, нормални људи. Онај наоко прост, свакако добродушан и доброћудан свет, који разуме да несрећа погађа не бирајући ни по вери ни по нацији, који зна шта се догодило комшији јер се то и њему некад догодило, или бар саосећа са комшијом јер је свестан да се и њему, тако изненада, исто може догодити.

Не, нисам југоносталгичар, иако ће ми многи то пришити. Као што није ова спонтана солидарност, која се догодила у државама некадашње Југославије - југоносталгија. Не кажем да југоносталгије нема, али сигурно није доминантна. Ова људска, нормална, реакција је природно осећање људи за оне с којима су "до јуче" делили "исти казан", али и дан данас деле истоветне невоље.

То је реакција људи подједнако незадовољних својим економским статусом, подједнако тужних због поражавајућег политичког статуса својих држава у међународним односима, љутих због несувислих потеза својих влада, огорчених надгорњавањем сопствених политичара, реакција обесправљених, покрадених, исмејаних, намагарчених обичних људи. Реакција оних, који су бесни због истих ствари које се дешавају и њиховим комшијама, које говоре нешто другачијим језиком, пишу мало другачије и малчице се другачије моле Богу, али на које свакодневица потпуно исти траг оставља.

Е, то није југоносталгија. Али је људоносталгија. И признајем, ја сам људоносталгичар. И зато ми је драго што се усред ове наше балканске несреће,  усред беса природе, која нам је по ко зна који пут показала колико смо ситни и безначајни, преко граница исцртаних крвљу обичних, недужних, поштених и добронамерних људи - распрострла часна, наддржавна творевина - Људославија.

И нека ово буде мало, људско хвала, оном подједнако малом човеку, "од Триглава до Вардара" и "од Чоке до  Боке", који је од својег малог одвојио мало да пошаље незнанцу у комшилуку, који је остао без ичега. Оном малом Словенцу, који је први прискочио у помоћ, и бранио незнаног комшију као свог најрођенијег. Малом Хрвату, који је поред истоветне своје невоље, помогао комшијама. Малом Босанцу, Бошњаку, кога није бринула брига да ли је страдала Српска или Федерација. Малом Црногорцу, који је од својих уста за комшије одвојио више него ЕУ и Америка заједно и похитао упомоћ сећајући се како је њему помогнуто. Малом Македонцу, који још памти своју тешку несрећу и упркос немаштини дели погачу са северним комшијом. Малом Србину, који се боље снашао и организовао без оних који су дебело плаћени да се организацијом баве, и нашао се сународнику као рођеном брату.

Надам се само да се овакве несреће, када се покажу људи, а нељуди остану скривени у фотељи, неће догађати често, јер у њима опет страдају - људи. Боље би било да сад, када су се људи познали, остану ту где јесу, и наставе да пишу отворену страницу неких бољих и лепших односа на брдовитом Балкану.