Коме треба комунална полиција?

Последњи догађаји актуелизовали су причу о сврсисходности постојања тзв. "Комуналне полиције".

Мој став о "Комуналној полицији" је јасан - она је класична паравојна формација, то су СА одреди формирани под окриљем једне странке (Демократске) убеђене у вишевековност сопствене владавине, у друштву у ком су и војска и полиција смишљено дерогиране, како би, "за не дај Боже", могли да прерасту у СС и заштите своје патроне и њихове позиције. Помало незгодно поређење у тренутку кад сам га изрекао по први пут, веома брзо добило је оправдање у свакодневним поступцима КП, посебно како је ДС-у измицало тле власти под ногама.

Ту исту КП наследио је и употребљава је и нови газда (Напредна странка), јер по својој структури КП и није ништа друго до плаћеничка паравојска, која ће служити оном ко даје новац. То је механизам познат још из старог Рима и радо се и обилно користи у свим суштински аутократским и парткократским друштвима. А Србија то јесте.

Злоупотреба и овако неприродно широких овлашћења, насилничко понашање, дрзак и осион однос према јавности, бахата саопштења с тврдњама незаснованим на закону - само су део "арсенала" ове формације, који је у пуном "сјају" дошао до изражаја последњих дана, док је реално био видљив од првих дана. 

Да то представим једним примером, типичним за деловање КП. Малтретирање власника малог и безопасног пса на тему "зашто није на повоцу" по себи би било у реду, да се на два метра одатле не одвија нелегална продаја, а на десетак аспсолутно кршење сваког комуналног реда у режији таксиста, а комунални полицајци и са тог места то виде. Потпуно небитно да ли је то ствар неспособности да се препознају приоритети и друштвена опасност, страх од суочавања са потенцијално опаснијим "противником" или политичка директива да је неко недодирив јер је партнер или гласач - тек указује на основни структурни проблем: политичка, а не професионална команда КП.

Ствар је кулминирала када је КП почела да се користи за утеривање новца у џепове приватне фирме сумњивог кредибилитета, која се по још недовољно разјашњеним околностима и на основу веома сумњивих уговора (а тужилаштво и полиција неразумљиво ћуте) нашла у позицији да наплаћује коришћење градског превоза у Београду. Неколико случајева малтретирања, па и батињања путника који пружају пасиван отпор, такође је брзо показало суштину КП и њеног кадра.

Да се сад позабавим самом суштином "Комуналне полиције".

Мотив за њено формирање био је - увођење комуналног реда. Наводно, постојеће инспекцијске службе биле су немоћне да се изборе са хаосом, јер је изостајала сарадња "праве" полиције.

И зато је кадар који зна прописе и процедуру (комунални, тржишни, саобраћајни и остали инспектори на републичком, градском и општинском нивоу) бачен у запећак у корист групе униформисаних људи, којима су осим значке дата и средства насиља - пендрек и лисице - и могућност да то насиље примењују малте не без икакве контроле. И што је најгоре - без довољно стручног знања. Ови пређашњи нису "укинути" или расформирани, јер је осим "показне" снаге, ипак ваљало имати и неког ко зна прописе и процедуру.

И сада, када се прича о увођењу нових комуналних полицајаца, од којих ће трећина радити само на утеривању пара у џепове приватне хохштаплерске фирме за наплату превоза, која је уговором обавезана да обезбеди наплату превоза - ипак треба понудити нека логичнија, нормалнија и јефтинија решења.

Уместо "Комуналне полиције", формације која нема ни јасан и дефинисан ланац команде (командују јој општински и градски партијски руководиоци), ни јасна овлашћења (која се, видели смо, итекако лако прекорачују), ни контролу (унутрашња контрола не постоји), ни редовне психолошке и по потреби психијатријске провере, ни суштинску могућност да реагује у било чему сем у нарушавању комуналног реда - треба појачати јединице полиције. Уместо пуких силеџија, селектованих под прешироким критеријумима (важећим за све државне службенике) који средства принуде добијају у руке после само 420 сати обуке, на улице треба извести школоване, устројене и високообучене професионалце.

Ако било која јединица локалне самоуправе издваја одређена средства за намене КП, зар није логичније да их издвоји за додатне јединице редовне полиције? Добиће кадар за асистенцију у комуналним пословима, а полиција опет добија већу могућност ротације и покривања локација за које сад нема довољно људи: школа и обданишта, пре свега.

Редовна полиција има конкретан, јасан, уређен ланац команде и одговорности; ту је само министар "политичка личност", већ од директора наниже су пуки професионалци.
Редовна полиција има јасна и прецизна овлашћења, па би, осим асистенције у пословима цивилних инспектора, могла да се употреби у било којој ситуацији која потпада под кривичну или прекршајну одговорност; да подсетим да је обавеза полицајца, био на дужности или не, да реагује ако уочи извршење кривичног дела.
Редовна полиција има јасне и дефинисане механизме контроле. Могућност прекорачења овлашћења увек постоји, али је и заштита грађана појачана.
Редовна полиција пролази психолошке и психијатријске провере; тај сегмент свакако треба појачати, недостаје психолога у МУП-у, али је свеједно битан адут у односу на КП.
Редовна полиција неће хапсити без разлога, али ако хапси, то ће урадити под законом прописаним условима и на начин на који неће вређати достојанство ухапшеног; а чак и да се то не догоди, оштећеног је лакше заштитити, јер се та заштита протеже до самог Устава.
Редовна полиција има ауторитет, који никад никакав комунални полицајац, не може да има, по својој суштини. А ауторитет је често веома битан или пресудан моменат одвраћања.

И можда најважније: укидањем "Комуналне полиције" укида се партијска паравојска, потенцијала опасност за права и слободе човека и грађанина. На то основно уставно начело пречесто заборављамо, олако верујући да ће га штитити управо они који у скупштинске сале и одлазе са намером да себи и својој породици, пријатељима и партијским другарима, обезбеде бољи живот без реалног основа, и у том циљу и формирају органе, који ће им то омогућити и стечене позиције им заштитити.

Демократска странка: узлет, суноврат, блато

Расплет у Демократској странци одвија се у духу новије традиције ове партије, некад лидера српског демократског вишепартизма, сада неугледног политичког патрљка, пониженог аферама и користољубљем свих оних, који су се у њено име и за њен рачун докопали позиције погодне за било какве махинације.

Сценарио бруталног политичког оцеубиства, отприлике, оде овако: политички син најпре смени политичког оца, онда га маргинализује, а на крају политички отац сам одлази из те приче. Уз само један суштински изузетак, разлике у техничкој изведби овог сценарија у "Позоришту Демократска странка" су мање-више козметичке, зависе од редитељеве визије и спремности на ход преко лешева, и сујете, упорности и амбиције глумца, али не мењају ни суштину ни правило.

Представа је почела - од почетка. Да, да. Извините што ћу такнути у морал недодиривог, али, први је политичко оцеубиство у ДС извршио Зоран Ђинђић, далеке 1994. Он је тад прилично брутално, да је и мени као неутралном новинском извештачу било помало жао, смакао Драгољуба Мићуновића, првог председника обновљене ДС. Мићуновић је после тога формирао НВО "Центар за демократију", из које је 1996. настала нова странка, Демократски центар.

Демократски центар трајао је до 2004, тачније, до доласка Бориса Тадића на власт у ДС, када се и Мићуновић са својим присталицама, вратио у странку. Томе је "пут прокрчила" брутална физичка ликвидација Зорана Ђинђића, у марту претходне године. Ђинђићев "силомприлични" наследник, Зоран Живковић (на челу ДС 2003.-2004.), није имао ни снаге, ни капацитета, ни умећа за борбу са вуковима, какав се у унутрашњим стварима показао дотад безмално анонимни Борис Тадић. Додуше, да Ђинђић није убијен, утисак је да ни Тадић ни Живковић у страначкој хијерархији не би напредовали више од стајача иза леђа лидера док држи конференцију за штампу. Живковић се технички у ДС задржао до 2012, када је основао Нову странку.

Тадић се, таман у том временском раздобљу, од 2004. до 2012. задржао на месту председника ДС. Његова се "владавина", будући понајвише ослоњена на личну промоцију и храњење ега, показала као погубна за ДС. Не само што је изгубљена власт, већ, још горе, изгубљен је ауторитет демократског преокрета. Бројне афере и злоупотребе, зачете додуше још у Ђинђићево доба, донеле су горке плодове демократама. Разни "експерти" попут Ђелића, Влаховића, Ђунића... показали су се као вештачки изрекламирани ловци на лично богатство и статус: по "завршетку посла" у српској власти, ни један од њих није се вратио на те високе позиције у иностранству с којих су наводно дошли, већ су се задовољили кудикамо нижим позицијама у Србији или фирмама које су, испоставиће се касније, форсирали док су били у власти.

Сам Борис Тадић, успешно је убио идеју демократске ренесансе у Србији, "историјским помирењем" са кореном зла у Србији, СПС-ом, удахнувши тој странци и њеним перјаницама нови политички живот уместо дугогодишњих робија. За Тадићева мандата на местима председника ДС и Србије, и овако рањиви медији су професионално и финансијски уништени, а процветали су таблоиди. Држава је доведена на саму ивицу колапса, а наследницима на изборима је остављено само да је тамо и гурну. На крају је и саму демократију извргао руглу безобразном личном промоцијом у којој није презао ни од помиловања двоструког убице у бекству, само да би добио нови мандат.

У време када се у ДС вратио Драгољуб Мићуновић, 2004, у странку се учланио Драган Ђилас. Иако тврди да је за то био мотивисан Ђинђићевим ликом и делом, Ђилас никад није објаснио зашто се, онда, у странку није учланио за Ђинђићева живота. За свој вратоломни политички узлет у ДС Ђилас може да захвали управо Тадићу. Он је Ђиласу отварао политичка врата, а кад та врата отварају председник државе и владајућа странка, отворена су и сва пословна врата. Ђилас је то знао да искористи: постао је апсолутни господар огласног тржишта у Србији, а тиме, посредно, и неко ко одређује уређивачку политику свих водећих медија. Са места градоначелника, задужио је Београд више од свих његових претходника од 1990, реализовавши неке пројекте који и дан данас изазивају контроверзе. Осетивши погодан моменат (Тадић је те године изгубио на изборима за председника Србије), Ђилас је 2012. одстранио свог политичког оца Тадића, подједнако брутално као 1994. Ђинић Мићуновића.

Додуше, добивши лагодну позицију почасног председника и плаћене трошкове живота, Тадић је добио и прилику да пресабере свој политички живот и учинак, и у миру анонимности допусти да заборав учини своје. На - тврдим: срећу и Србије и ДС - није имао довољно стрпљења.

Иако је странка наставила да пада, претећи да се сведе на неозбиљну калкулацију или статистичку грешку на изборима, на Ђиласа није ударио неко ко би имао шансу да га смени и тако прекине агонију, већ онај ко је и зачетник тог ропца, Борис Тадић. Наравно, Ђилас га је глатко неутралисао, па је Тадић попут увређене младе напустио ДС и најављује оснивање Демократског фронта. Није само коинциденција са Мићуновићем и његовим Демократским центром, али јесте парадигма и лидерске сујете и опијености политиком. Мићуновић, подучен претходном грешком, иако нескривено симпатише Тадића, гласа за Ђиласа: лагодна је и лепа позиција да може да се прича и тумачи, чак и када те нико не слуша - јер бар ниси у старачком дому.

Углавном, као што се Мићуновић вратио у причу после нестанка сопственог оцеубице, Ђинђића, тако се сада  у причу враћа Зоран Живковић, када је његов оцеубица, Тадић, избачен.
Да ли ће тај повратак помоћи демократама? Таман онолико колико им је помогао повратак Драгољуба Мићуновића: ни мало!

Још од Тадићевог времена, ДС је кренула низбрдо, а бројне грешке, и у политичким и у државним пословима, и у избору људи, ту су путању убрзале толико да је велико питање да ли би суноврат могла да заустави и политичка величина Зорана Ђинђића. Ђилас, а Живковић још мање, томе нису дорасли. Тадић и његова будућа странчица сигурно неће бити алтернатива. Ову агонију могу да прекину још само обични чланови ДС: они који се нису компромитовали, који нису напунили џепове народним новцем, који и даље верују у изворне идеје око којих се 1989. окупила група ентузијаста.