Дипломатија гаф(ов)а

Дипломатија је, у суштини, врло конзервативна вештина, заснована на строгим правилима, иако су је неки њени посленици, од Медлин Олбрајт наовамо, прилично банализовали и срозали.

Посету високог достојанственика неке земље другој, брижљиво, месецима унапред, припремају службеници два министарства иностраних послова. Ту  се пажљиво мере интереси и домаћина и госта, и места за импровизације нема: чак се и фамозне "листе жеља" (а то су мање-више жеље за неким сусретима, темама, посетама....) усклађују са нивоом билатералних односа.

У пракси - што су односи лошији и сусрети ређи, организацији посете приступа се "пипавије".
Не, није немогуће да једна страна испостави неку нереалну жељу, али, мало је теже поверовати у могућност да неком жељом унапред изминира могућност сусрета, износећи захтев који је по својој суштини (мерено нивоом и развојем досадашњих односа) за државу домаћина не само неприхватљив, већ и понижавајући. Јер се тиме обесмишљава и дипломатија, и сама потреба за сусретањем.

Такав би био наводни захтев албанског премијера Едија Раме, да добије кључеве Београда током предстојеће посете. Не само нереалан и понижавајући, већ, усудио бих се рећи - мерено садашњим околностима, увредљив попут оног аустријског ултиматума Србији, 1914. Зато и не верујем да је он то тражио.

Раму сам упознао 2002. или 2003, док је био градоначелник Тиране. Провели смо непун сат у разговору. У том року, о човеку се не може закључити превише. Али, утисак који сам стекао је - да је лукав и прагматичан. Ето још једног момента зашто сумњам у "жељу за кључевима": ни једна од те две особине не би му допустила овакав гаф, јер на првом месту размишља о добробити своје државе и народа.

Тај "захтев" нико, додуше, није званично потврдио. Судимо о њему само на основу медијске буке која се дигла око тога и новинарских "сазнања" у медијима блиским српској владајућој странци. Наводно, постоји и некакав ЈуТјуб снимак те жеље. Нисам га видео. Нити сам видео неки документ, допис МИП-у,  који то доказује. Уверен сам, да увредљиви захтев постоји, наш МИП би га објавио, са јасном поруком: "ето шта Албанци траже од нас, како нас понижавају, а ми ћемо се упркос томе сусрети са њима". Без уручивања кључева, дакако. А да расчистимо и ово: да такав захтев ипак постоји, кључеви су у њему најмања жеља.

Уручивање госту кључева града је посебна част, која се чини за значајан допринос који је неко дао том граду, народу или држави. Не Рама, већ ни један албански политичар, после Есад паше, ту част није заслужио. И обрнуто: ни један нововремени српски политичар није заслужио да добије кључеве града Тиране. Не кажем да не бих волео да је другачије, али није. Деценијама се гледамо преко нишана, деца расту у уверењу да немамо грђег непријатеља од оних других, проблем Космета то је само запечатио. Мука да се српско-албански односи "попеглају" таман толико да можемо да се трпимо, по логици мора да траје троструко дуже од "муке" да се међусобно набијамо на колац.

А неко ко има намеру да у ту крхку грађевину угради бар циглу стабилности, не креће у изградњу понижавајући колегу с друге стране. И дајући захтев за кога је сигуран да друга страна не може да испуни, и да чак да до посете дође - такав безобразни захтев не може да допринесе да се успостави бар минимум неопходног поверења.

На то, уосталом, ни Европа не би благонаклоно погледала. Дефиниција једног вулгарног инцидента (са "дроном") као "шале", можда може да прође у Бриселу, али још једна "шала", грђа и баналнија од претходне, ни код бриселских бирократа најненаклоњенијих Београду, не може да се оправда.

Укратко: сумњам да би неко, испоруком "жеље", која је у датим околностима (с обзиром на стање српско-албанских односа, инцидент на фудбалској утакмици, ситуацију око Космета...) увредљива и понижавајућа за домаћина, унапред себе осудио на епитет "минера" напора да се нешто коначно покрене с мртве тачке.

С ове тачке гледишта, чак ми то пре личи на "мину" лансирану у Београду, да се врати "мило за драго" за поменути "дрон".


Додуше, када је Балкан и односи народа на њему у питању - ни у шта не могу да будем стопроцентно сигуран.

Људославија

                                                                                          Latinica


Предуго су овим несрећним просторима балканским владали медиокритети.
Изазивавши хаос, несрећу и мржњу, или користивши оно што су направили моћнији мешетари од њих, устоличавали су себе као "месије" и "вође", а одржававши фобију да те "комшија највише мрзи", одржавали се као једини који могу да заштите од надолазећег "зла" из суседне авлије.

Ти и такви, међутим, никако нису могли да се снађу у несрећи и злу које нису сами, планирано или зарад користи, изазвали или искористили.
У несрећи која је задесила Србију, Босну и Херцеговину и Хрватску - најбоље су се снашли обични људи. Они које несрећа погађа, и они који знају како то изгледа. Они који не арче ТВ минуте, не носе скупа одела и лаковане ципеле, не шаљу децу у прескупе стране школе... Они који муку муче да саставе први са првим, који се ломе да ли да иду код лекара или купе храну, који раде послове испод части да би децу могли да обуку...

У катастрофалним поплавама најпре се видео катастрофални, разарајући учинак оних првих. Оних, који су се нафатирали новцем намењеним за заштиту од поплава, одржавање канала, изградњу насипа, обезбеђивање спасилачких средстава, који су плански уништавали спасилачке капацитете, јефтино зидали или за дебеле паре давали дозволе за зидање тамо где се не сме...

А онда су на сцену ступили обични, нормални људи. Онај наоко прост, свакако добродушан и доброћудан свет, који разуме да несрећа погађа не бирајући ни по вери ни по нацији, који зна шта се догодило комшији јер се то и њему некад догодило, или бар саосећа са комшијом јер је свестан да се и њему, тако изненада, исто може догодити.

Не, нисам југоносталгичар, иако ће ми многи то пришити. Као што није ова спонтана солидарност, која се догодила у државама некадашње Југославије - југоносталгија. Не кажем да југоносталгије нема, али сигурно није доминантна. Ова људска, нормална, реакција је природно осећање људи за оне с којима су "до јуче" делили "исти казан", али и дан данас деле истоветне невоље.

То је реакција људи подједнако незадовољних својим економским статусом, подједнако тужних због поражавајућег политичког статуса својих држава у међународним односима, љутих због несувислих потеза својих влада, огорчених надгорњавањем сопствених политичара, реакција обесправљених, покрадених, исмејаних, намагарчених обичних људи. Реакција оних, који су бесни због истих ствари које се дешавају и њиховим комшијама, које говоре нешто другачијим језиком, пишу мало другачије и малчице се другачије моле Богу, али на које свакодневица потпуно исти траг оставља.

Е, то није југоносталгија. Али је људоносталгија. И признајем, ја сам људоносталгичар. И зато ми је драго што се усред ове наше балканске несреће,  усред беса природе, која нам је по ко зна који пут показала колико смо ситни и безначајни, преко граница исцртаних крвљу обичних, недужних, поштених и добронамерних људи - распрострла часна, наддржавна творевина - Људославија.

И нека ово буде мало, људско хвала, оном подједнако малом човеку, "од Триглава до Вардара" и "од Чоке до  Боке", који је од својег малог одвојио мало да пошаље незнанцу у комшилуку, који је остао без ичега. Оном малом Словенцу, који је први прискочио у помоћ, и бранио незнаног комшију као свог најрођенијег. Малом Хрвату, који је поред истоветне своје невоље, помогао комшијама. Малом Босанцу, Бошњаку, кога није бринула брига да ли је страдала Српска или Федерација. Малом Црногорцу, који је од својих уста за комшије одвојио више него ЕУ и Америка заједно и похитао упомоћ сећајући се како је њему помогнуто. Малом Македонцу, који још памти своју тешку несрећу и упркос немаштини дели погачу са северним комшијом. Малом Србину, који се боље снашао и организовао без оних који су дебело плаћени да се организацијом баве, и нашао се сународнику као рођеном брату.

Надам се само да се овакве несреће, када се покажу људи, а нељуди остану скривени у фотељи, неће догађати често, јер у њима опет страдају - људи. Боље би било да сад, када су се људи познали, остану ту где јесу, и наставе да пишу отворену страницу неких бољих и лепших односа на брдовитом Балкану.

Изборни шокови, и колико смо сами заслужни за то

Ванредни парламентарни избори у Србији нису донели ништа ново, сем онога због чега су и расписани: да Српска напредна странка добије апсолутну већину. Ко је уопште сумњао да ће до тога доћи, нека поново прочита предизборне изјаве Александра Вучића и Небојше Стефановића.

Уосталом, сваки лидер у Србији после Тита, који је био "пулен" Запада, узимао је и задржавао апсолутну власт док год је играо по такту: и Милошевић, и Ђинђић, пре Вучића. Овдашња гласања, темпирана тек да се та власт учврсти, поткрепи харизма и очува илузија демократског одлучивања, само су још један доказ томе у прилог.  Потпуно је  друга ствар на који су начин пулени санкционисани када су се отргли контроли и помислили да умеју и могу више него што су креатори замислили.

Наравно, и бирачи у Србији су на свој начин помогли да ни по чему препознатива странка ауторитарног лидера - који је пак познат по компромитујућем кумству са Шешељем, седењу на челу министарства у време највећег терора над средствима информисања и још неким бизарним детаљима - постигне резултат какав је још само Милошевић имао, давне 1990. (чак у процентима нешто бољи, иако у броју мандата лошији).

Најпре, излазност на изборе.
То што је на изборе изашла једва половина уписаних бирача, представља стандард у Србији у последње време. Незаинтересованост, разочарење, безидејност, безнађе, политичка незрелост, шта год да је узрок релативно мале излазности - право је грађана, који тиме ипак на одређен начин изражавају политички став. Да ли је добро, друго је питање, јер неизласком на изборе бирачи губе макар илузију одлучивања о сопственој судбини, али је потпуно легитимно. Уосталом, нигде не пише да су ти бирачи управо бирачи поражене политичке опције; а кад би, теоријски, то и били - то би требало да буде огроман разлог да поражене странке ставе прст на чело и позабаве се својим приступом, идејама, начином рада, како анимирају гласаче, како се понашају...
Дакле, ко није хтео да изађе на изборе, искористио је своје право да неће да се игра. Ипак, због тога сада нема право да оне који су се играли учи како да се играју или поставља правила игре.

Онда, шарлатанство на изборима. 
Цртање чича-Глиша, шара, полних органа... по листићима, заокруживање свих кандидата, прецртавање, дописивање... све те радње којима се листић чини неважећим, могу бити својеврстан израз протеста, али... Али, тај протест се, једноставно речено - окрене против оног ко протестује. Наиме, бирач који се појави на гласачком месту уписан је да је гласао, а кад сам, својевољно учини свој листић неважећим - он пристаје и на то да му други одреде судбину.

На крају, гласање за листу за коју се унапред зна да теорије нема да "прође".
Опште полтичке околности често определе већину бирача пре самог гласања. Када се појави нова листа, слабо позната, без истакнутих појединаца, виђена само у кампањи, погрешно вођене кампање... шансе за успешно прескакање цензуса су минималне.
Додуше, цензус јесте једна антидемократска идеја, која "брише" политичку вољу значајног броја грађана с невештим изговором да се тиме спречава банализација парламента. Ево, 25 година, уз прилично висок цензус, тешко да има баналнијег места на планети од српске Скупштине. Али, цензус постоји, и док је тако - ваља се понашати прагматично.
А то значи, да се не гласа за оног који по свој логици не може да "прође", јер је Д`Онтова формула сурова, па је једно идеалистичко гласање по последицама равно гласању малоумника (када би уопште имао правну способност). Овако, гласате за неког за кога знате или би требало да знате да су шансе да прескочи цензус у домену фантастике, и стога знате (или би требало да знате) да ће тако ваш глас  зато бити расподељен ономе кога сигурно не би бирали?

Да, у Србији се деценијама у прилично великом броју гласало без реалног политичког мотива, већ по симпатијама, "лепоти лидера", "ауторитету". Мада је, реално, опција "по учинку и вредности" драматично сужена - гласање по симпатијама, "лепоти лидера", "ауторитету"... ту опцију сужава још више. Јер, мало је вероватно да су нечији политички програм, или идеје, идентични ставу бирача: вероватније је очекивати тек претежност поклапања ставова, па чак и систем гласања за "мање зло".

Дефектност односа снага овде можда се најбоље види и по чињеници да је странкама које су 5. октобра 2000. преузеле власт, до дана данашњег остао епитет "опозиција", иако су до пре две године владале. Треба ли онда толико да чуди акламативно опредељивање народа?

Зашто је резултат ових избора добар?
Најпре, више пута из врха СНС тражено је такво поверење. Тражили сте - добили сте. Сад терет реформи можете и морате да понесете сами. Јер, имате много више од просте већине, па вам ни за шта није потребна било каква коалиција. Ако је направите, пљунули сте себи у уста: зашто су онда расписивани избори? Ако је направите, скочили сте себи у стомак: зар немате довољно квалитетног кадра? Ако је направите, доводите у сумњу мотиве и решеност: изгледа као да вам је (опет) потребан неко за алиби.
Значи, добро је да се победници покажу: ако успеју, одлично за Србију, ако не успеју, бар корист да се на њих у будућности више озбиљно не рачуна.
Добро је и зато што су остали учесници у политичком животу Србије тачно могли да сагледају своје позиције: а оне, по резултатима, тешко могу да буду ниже. Са изузетком СПС, која је задржала свој изборни максимум, упркос бламу у форми "пеглања" Палме у родној Јагодини, сви остали су тако "попили по носу" - од бирача, не од СНС - да ће се веома тешко опоравити. Значи, ако ово доживе као шамарчину отрежњења, биће добро и за њих и за демократију у Србији.
Добро је и што ће се неки лидери, најчешће играчи на ивици цензуса, маргиналци али у свакој влади, политички опсенари - коначно повући и дати шансу да њихове странке, које не морају да буду априори лоше, води неко с већим шансама на успех и позиционирање.

Зашто је резултат ових избора лош?
Најпре, није добро да сва власт буде концентрисана у рукама једне странке са веома ауторитарним лидером. Али, то смо већ прошли, зар не?
Лоше је и што не постоји организована, концентрисана опозиција другачије политичке опције: једина иоле озбиљнија опозиција врло је блиска власти.
Онда, није добро што су остале ван Парламента неке странке које су традиционално представљале језичак на ваги, иако се мало ко са њима слагао. Превасходно, ДСС и ЛДП. 
Додатно је лоше што у Парламенту нема ни једне странке која није за ЕУ опцију, јер ипак - грађана који су против чланства у ЕУ има у више него значајном броју, и не би било добро да се овај резултат тумачи као акламативно, референдумско опредељење Србије за ЕУ. А хоће.
Лоше је и што овакав изборни дебакл може да дође "главе" неким странкама које су чиниле елитни политички "миље" Србије у претходном периоду. Пре свега ДС, иако је то сада тек половина бедног остатка некада водеће странке "друге Србије". 
Лоше је и што је неко у Србији - ико - гласао за највећег политичког медиокритета у Србији после Николе Шећерпског - Бориса Тадића.

Демократска странка: узлет, суноврат, блато

Расплет у Демократској странци одвија се у духу новије традиције ове партије, некад лидера српског демократског вишепартизма, сада неугледног политичког патрљка, пониженог аферама и користољубљем свих оних, који су се у њено име и за њен рачун докопали позиције погодне за било какве махинације.

Сценарио бруталног политичког оцеубиства, отприлике, оде овако: политички син најпре смени политичког оца, онда га маргинализује, а на крају политички отац сам одлази из те приче. Уз само један суштински изузетак, разлике у техничкој изведби овог сценарија у "Позоришту Демократска странка" су мање-више козметичке, зависе од редитељеве визије и спремности на ход преко лешева, и сујете, упорности и амбиције глумца, али не мењају ни суштину ни правило.

Представа је почела - од почетка. Да, да. Извините што ћу такнути у морал недодиривог, али, први је политичко оцеубиство у ДС извршио Зоран Ђинђић, далеке 1994. Он је тад прилично брутално, да је и мени као неутралном новинском извештачу било помало жао, смакао Драгољуба Мићуновића, првог председника обновљене ДС. Мићуновић је после тога формирао НВО "Центар за демократију", из које је 1996. настала нова странка, Демократски центар.

Демократски центар трајао је до 2004, тачније, до доласка Бориса Тадића на власт у ДС, када се и Мићуновић са својим присталицама, вратио у странку. Томе је "пут прокрчила" брутална физичка ликвидација Зорана Ђинђића, у марту претходне године. Ђинђићев "силомприлични" наследник, Зоран Живковић (на челу ДС 2003.-2004.), није имао ни снаге, ни капацитета, ни умећа за борбу са вуковима, какав се у унутрашњим стварима показао дотад безмално анонимни Борис Тадић. Додуше, да Ђинђић није убијен, утисак је да ни Тадић ни Живковић у страначкој хијерархији не би напредовали више од стајача иза леђа лидера док држи конференцију за штампу. Живковић се технички у ДС задржао до 2012, када је основао Нову странку.

Тадић се, таман у том временском раздобљу, од 2004. до 2012. задржао на месту председника ДС. Његова се "владавина", будући понајвише ослоњена на личну промоцију и храњење ега, показала као погубна за ДС. Не само што је изгубљена власт, већ, још горе, изгубљен је ауторитет демократског преокрета. Бројне афере и злоупотребе, зачете додуше још у Ђинђићево доба, донеле су горке плодове демократама. Разни "експерти" попут Ђелића, Влаховића, Ђунића... показали су се као вештачки изрекламирани ловци на лично богатство и статус: по "завршетку посла" у српској власти, ни један од њих није се вратио на те високе позиције у иностранству с којих су наводно дошли, већ су се задовољили кудикамо нижим позицијама у Србији или фирмама које су, испоставиће се касније, форсирали док су били у власти.

Сам Борис Тадић, успешно је убио идеју демократске ренесансе у Србији, "историјским помирењем" са кореном зла у Србији, СПС-ом, удахнувши тој странци и њеним перјаницама нови политички живот уместо дугогодишњих робија. За Тадићева мандата на местима председника ДС и Србије, и овако рањиви медији су професионално и финансијски уништени, а процветали су таблоиди. Држава је доведена на саму ивицу колапса, а наследницима на изборима је остављено само да је тамо и гурну. На крају је и саму демократију извргао руглу безобразном личном промоцијом у којој није презао ни од помиловања двоструког убице у бекству, само да би добио нови мандат.

У време када се у ДС вратио Драгољуб Мићуновић, 2004, у странку се учланио Драган Ђилас. Иако тврди да је за то био мотивисан Ђинђићевим ликом и делом, Ђилас никад није објаснио зашто се, онда, у странку није учланио за Ђинђићева живота. За свој вратоломни политички узлет у ДС Ђилас може да захвали управо Тадићу. Он је Ђиласу отварао политичка врата, а кад та врата отварају председник државе и владајућа странка, отворена су и сва пословна врата. Ђилас је то знао да искористи: постао је апсолутни господар огласног тржишта у Србији, а тиме, посредно, и неко ко одређује уређивачку политику свих водећих медија. Са места градоначелника, задужио је Београд више од свих његових претходника од 1990, реализовавши неке пројекте који и дан данас изазивају контроверзе. Осетивши погодан моменат (Тадић је те године изгубио на изборима за председника Србије), Ђилас је 2012. одстранио свог политичког оца Тадића, подједнако брутално као 1994. Ђинић Мићуновића.

Додуше, добивши лагодну позицију почасног председника и плаћене трошкове живота, Тадић је добио и прилику да пресабере свој политички живот и учинак, и у миру анонимности допусти да заборав учини своје. На - тврдим: срећу и Србије и ДС - није имао довољно стрпљења.

Иако је странка наставила да пада, претећи да се сведе на неозбиљну калкулацију или статистичку грешку на изборима, на Ђиласа није ударио неко ко би имао шансу да га смени и тако прекине агонију, већ онај ко је и зачетник тог ропца, Борис Тадић. Наравно, Ђилас га је глатко неутралисао, па је Тадић попут увређене младе напустио ДС и најављује оснивање Демократског фронта. Није само коинциденција са Мићуновићем и његовим Демократским центром, али јесте парадигма и лидерске сујете и опијености политиком. Мићуновић, подучен претходном грешком, иако нескривено симпатише Тадића, гласа за Ђиласа: лагодна је и лепа позиција да може да се прича и тумачи, чак и када те нико не слуша - јер бар ниси у старачком дому.

Углавном, као што се Мићуновић вратио у причу после нестанка сопственог оцеубице, Ђинђића, тако се сада  у причу враћа Зоран Живковић, када је његов оцеубица, Тадић, избачен.
Да ли ће тај повратак помоћи демократама? Таман онолико колико им је помогао повратак Драгољуба Мићуновића: ни мало!

Још од Тадићевог времена, ДС је кренула низбрдо, а бројне грешке, и у политичким и у државним пословима, и у избору људи, ту су путању убрзале толико да је велико питање да ли би суноврат могла да заустави и политичка величина Зорана Ђинђића. Ђилас, а Живковић још мање, томе нису дорасли. Тадић и његова будућа странчица сигурно неће бити алтернатива. Ову агонију могу да прекину још само обични чланови ДС: они који се нису компромитовали, који нису напунили џепове народним новцем, који и даље верују у изворне идеје око којих се 1989. окупила група ентузијаста.

Сасвим лична прича: Глупости наших подела

Не знам како некима да спочитам у лице чињенице: Други светски рат је завршен 1945; једнопартијски систем у Србији је "пао" 1990; комунизам нешто раније.

Искрено, пуца ми прслук и за четнике и за партизане, и за Тита и за Дражу и за Недића и за Љотића, и за правоверне и за Голооточане... У држави у којој су срушене све вредности; у којој нико од институција или "вођа" не ужива поштовање; у којој народ што је насељава не види будућност, већ тражи начина да се исели; у којој од просечне плате, ако је уопште има, не може да се преживи; у којој је незапослених, пензионера и издржаваних много више него оних који стварају вредност; у којој, упркос деценијским уплатама у фонд здравства, нема новца за лечење деце; у којој свака "власт" кад заседне, најпре позапошљава своје најближе, а онда покраде државу и народ... расправљати о стварима од пре 70 или 80 година, или правити изборе међу људима и идејама који су одавно покопани и неупотребљиви, као да ће нам то помоћи или одредити будућност, у најмању руку је недотупаво.

Испричаћу вам једну причу, у нади да ћете ме боље схватити.

У животу су ме многи људи нечиме инспирисали, за неке гајим велико поштовање, али сам увек имао само два идола.

Први идол је мој отац. Милорад Б. Вучинић (1938.-1995.).
Његовог оца, а мог деду Блажа, борца од првих дана устанка, 1941. су стрељали окупатори. Одвели су пред зору њега и још једног ухваћеног устаника, на неку ливаду код Чекања, натерали их да себи ископају гроб, убили их и затрпали без белега. То је случајно видео неки пастир, па је вест о "гробу" после неколико месеци дошла до моје бабе. Поново тајно, током ноћи, Блажове жена и сестра су голим рукама ископавале слеђену земљу, не би ли га покопали на гробљу, као човека. Ливада на којој се може напасати стока је у кршевитим крајевима вреднија од злата, па ипак, и дан данас ту рупу нико не равна, из поштовања према онима који су ту лежали.
Мој отац је имао два стрица. И они су били првоборци. И они су погинули у рату. Млађи је народни херој. У покушају да уништи окупаторски тенк, бацио се са "молотовљевим коктелом" на њега.
И тако је мој Милорад, 1945, са 7 година, био најстарије мушко у породици. Нећу да кажем, глава куће. Јер куће није било. Спалили је ови што су стрељали деду. Баба је, са четворогодишњим Милорадом и бебом у стомаку, ту зиму после мужевљевог стрељања, провела под једним чаршавом закаченим за камени остатак куће.
Мој отац је, ипак, савладао препреке. Одвојен од куће и породице, по интернатима и студентским домовима, принуђен и да товари угаљ на железничкој станици и да се "гребе" за оброк код "Два костура", догурао је до магистратуре српског језика и књижевности. Можда је баш тај физички недостатак оца, и фактички недостатак породице као такве, утицао на њега да буде отац какав је био, и да породицу коју је створио држи као мало воде на длану.
Завршио је, дакле, школе и запослио се. И почео да гради име - име чију сам величину у правом смислу спознао тек на његовој сахрани. Мој војвода.
Онда је, давне 1965, упознао једну београдску госпођицу. Моју мајку, Даницу.

Даничин отац, Милосав П. Радојевић (1909.-1984.) мој је други идол.
Мој дека био је краљев официр. Дете из угледне официрске породице,  где је још један син био официр, а други адвокат. У априлском рату пружао је отпор док није постало бесмислено, а онда преживео голготу повлачења под борбом, против подивљалих шиптарских хорди. Лично је стрељао неке Шиптаре, који су похарали војно складиште. Али му је, зато, други Шиптар практично спасио живот. За коња, униформу, опрему, чак и сабљу заузврат.
Са породицом избеглом из Београда сусрео се у централној Србији, где се моја мајка родила. И где су његовог таста, бакиног оца, стрељали Немци у Краљеву због "сарадње са бандитима".
Са две породице "на леђима", покушавао је да остане по страни од рата. Али, рат није остајао по страни њега. Најпре је ишамарао неког четника, али не "југословенског војника у отаџбини" већ једног од оних четника кољача, јер је масни брадоња био безобразан према баки ми. Онда су се ти четници њега дочепали, држали га два месеца у неком подруму, и нико никад није сазнао шта се тад дешавало.
Кад су кренуле борбе за ослобођење Србије, мобилисала га је НОВЈ-ПОЈ. Београд. Ту стреља Руса, којег је ухватио да силује једну жену у околини Београда. За казну, Сремски фронт. Па Хрватска. Скроз до Трста. Ту бива тешко рањен. На понуду да остане у новој војсци нове државе одговорио је са: "Заклетву сам дао Краљу и Отаџбини. Борио сам се за Отаџбину. Али сада нећу да допустим да ми један поручник буде надређен само зато што је политкомесар". И наравно, тад је почео и прогон... Преживео га је и ипак постигао да ужива у унуцима. Мада му је фиксација била "Само да онај скот (Тито) липше пре мене". И то је доживео, мој ђенерал.

Елем, у неком моменту спојила су се два света. Син сељака и партизанског борца оженио је ћерку краљевог официра из Београда. Производ тога је овај носоња који пише блогове.
И без обзира на ту различитост. Можда због тога што није имао оца, можда због тога што је Милосав појавом наводио да мораш да га поштујеш, тек, мој је отац свог таста волео као сопственог родитеља. (Наравно, то се не може рећи за ташту, јер, ипак, таште су казна за мушкарце због оног Адамовог греха, зар не?). А, можда због тога што је имао само једно дете, женско, које је обожавао, или због тога што је мој отац био ауторитет, трезван и способан човек, и мој деда је волео Милорада.

Зашто ово причам? Па, због оних "избора" с почетка текста. Нико не може да ме натера да бирам између оца и мајке. Понајпре зато, што је то бесмислено. И што ти избори никако не могу побољшати квалитет живота. Ни мог, ни моје Катарине, ни било ког  другог мени блиског.
На једном зиду у мом стану су пожутеле фотографије породице моје мајке. Насупрот њему, исте такве фотографије породице мог оца.

Дакле: баталите и Равне Горе и Беле Цркве; и постхумне осуде дотад уздизаних, и постхумне рехабилитације дотад унижаваних. Од тога чак ни њихове породице неће имати ништа, а држава и народ - још мање. Нека њихове заблуде и промашаји послуже да учимо, да извучемо поуке из својих подела и глупости. Јер, гледајући у прошлост, само ћемо равнати рачуне, а никад ништа нећемо урадити у будућности.

Једна хајка, једно писмо и једна професија

Отворено писмо Душана Машића, упућено новинарки „Кур(в)ира“, која је почела хајку на родитеље Тијане Огњановић – постало је парадигма стања не само у српским медијима, већ у целом друштву.

Писмо би остало само још једна у мору критика професије, која је поодавно запловила (неповратним?) водама таблоидизације и примитивизма, да није убрзо по објављивању у рубрици „Мој угао“ сајта Б92, скинуто „одлуком менаџмента“. Готово у истом моменту, писмо је укинуо и сајт Мондо (власник „Телеком“), а онда су попут домина почели да нестају „шерови“ са сајтова других медија.

Машић је потврдио да он није повукао писмо, већ да је само обавештен о одлуци менаџмента Б92, РТВ станице чије је темеље управо овај новинар градио. Сама Б92 није се огласила тим поводом. Одлуке других кућа нису ни посредно ни директно образлагане.

Тако је то наоко бенигно писмо новинара, али и родитеља који је преживео судбину брачног пара Огњановић, непобитно постало доказ две поражавајуће чињенице. Прва је - да српском медијском сценом владају политичари и тајкуни, кадри да примитивном цензуром, моделирају јавно мнење грђе него у зла Милошевићева времена. Друга – да таква заштита „Кур(в)ира“ представља крунски доказ ко и с каквим циљевима урушава медијску сцену у Србији.

Хајде да се позабавимо неким елементима целе приче.

Најпре, „урадак“ Душана Машића није новински текст, већ – писмо. Као такво, оно има мању тежину с медијске тачке гледишта, а и не подлеже неким стриктним правилима професије.

Писмо је на моменте грубо, чак увредљиво, и тај тон је - без обзира што делим Машићеву "емоцију" спрам појава типа "Кур(в)ира" у нашем медијском простору - једино што ми смета. Искрено, увек сам веровао да су фине речи убитачније, иако и сам, под старе дане, затечен стањем ствари у области о којој пишем, знам да посегнем за грубостима по систему "са барабом - барапски", јер сумњам да би се другачије разумели. У конкретном случају, ипак, мислим да би мирнији тон био ефектнији. Но, то је "паковање". А суштина?

Речено писмо госпођи (или госпођици, не познајем је) Илић јесте лично, али се у сваком свом сегменту дотиче струке. Најпре, њеног материјалног положаја. Многи су, наиме, у лошим платама и великој конкуренцији радне снаге у новинарском свету налазили „оправдање“ за кршење правила професије. Ризиковати да изгубиш и бедњикавих, несигурних, 300 евра плате, и ко зна кад и ако добијеш други посао у струци, ако одбијеш наређење власника и уредника; или, одбити да срозаш себе и професију па по цену отказа? Хамлетовска дилема, признајем, мада, ја дилеме не бих имао: јер ако спустим сопствени професионални стандард једном, он ће задуго, можда и заувек, остати на тој нижој степеници.

Као професионалац, разумем и Машићев мотив да неке ставове поткрепи мишљењима колега из фирме у којој сад ради (Би-Би-Си), да не даје само своје оцене. Иако се то суштински не би разликовало: реч је о најобичнијим правилима професије. Било је читалаца по друштвеним мрежама који су оспоравали управо то, тврдећи да је Би-Би-Си иста та правила занемаривао у ранијим периодима, када је, рецимо, ваљало оправдати неке војне интервенције, па и на СР Југославију. Опет ћу рећи: то су само (неспорна) правила професије, уче се и на овдашњим факултетима и „новинарским школама“, сваки ће добар уредник инсистирати на њима. Па и ја. То што се није увек држао правила, није проблем правила, већ Би-Би-Си-ја.

Та правила (рецимо, „чути и другу страну“, „проверити из два независна извора“ и сл.) имају двоструку корисност, а њено дефинисање наликује изреци Марка Миљанова о чојству и јунаштву. Дакле: правила штите актере приче од медија, и медије од актера приче.

То су правила којих се данас мало која медијска кућа, и „медијска кућа“ у Србији придржава. Уосталом, у држави у којој свака шуша и грмуша може да оснује новине, ТВ или интернет сајт, али је рецимо новинским кућама с одређеним процентом присуства на тржишту, забрањено да имају радио станице због „концентрације“, тешко је обезбедити поштовање правила струке. „Кур(в)ир“ је ситан детаљ: проблем медија мора да се решава системски. И свим политичарима су тога пуна уста, али се веома тешко, да не кажем – никако, одричу задовољства да имају „свој“ медиј, којим могу да бију личне битке.

Да, сјајно је што смо сазнали да је угашени „Прес“ био Ђиласов, али, чије су друге новине, радио и ТВ станице и интернет сајтови? То је први услов слободног новинарства: јасно и транспарентно власништво до последње инстанце. Други је – јавност власништва и спречавање концентрације у продајним мрежама и адвертајзинг фирмама. Трећи је – уређење етра и интернет тржишта. Четврти - образовани, заштићени и добро плаћени новинари.

Баш у том сегменту лако је уочити сву проблематику медија. Интернет сајт може да оснује свако, чак и без регистрације предузећа. Може да га оснује и странац, па и странац оног типа који сад модерно називамо „контроверзни бизнисмен“. Ради се најчешће „на дивље“, без пријаве, пореза и осигурања, запошљавају новинари (са тршишта које је све богатије радном снагом и сиромашније радним местима), али и „новинари“, који раде све шта се каже за кудикамо мање пара и са кудикамо мање других захтева... а тржиште, делиријумски дресирано на живљење туђих живота, посматрање делова тела или сексуалних чинидби, иовако „гута“ све. Бедне плате, мобинг, пијани уредници, уцене... а све зарад бесомучног копирања туђих дела, без икаквог ауторског доприноса.

Где је ово друштво скренуло? Док је постојао један Рака Ишингер, смејали смо му се као негативном изузетку. Сад је већина постала „Рака Ишингер“, само уз „фенси“ називе типа „Курир“ или „Пинк“, а друштво се смеје позитивним изузецима.

Но, да се вратим на отворено писмо Сањи Илић.

Машићево писмо не суди и не пресуђује у случају Огњановић. Много је људи који и данас као главни контра-аргумент Машићевом писму постављају питање што вишак новца са рачуна Огњановића није пребачен... Али, ТО није спорно, и као такво, није ни тема писма. И ТО, и суштина Машићевог писма, се не искључују. Машић и сам инсистира на томе да је интерес јавности, дакле и функција и обавеза медија, да се цела прича око новца расчисти. Медији имају тај задатак, свестан је и Машић. Он, међутим, говори о приступу. О основама новинарства. О новинарској етици. О људскости.

Ех, та људскост. Машић је имао несрећу да прође кроза шта су прошли и Огњановићи. Ја не могу ни да замислим шта би било са мном, да се мом детету нешто догоди. У ствари, и не могу да замишљам како бих се ја понашао, шта бих и како радио, јер би претпоставка била да замислим да се њој нешто догоди. А то не могу ни са замислим, јер бих „на кеца“ дао живот за њу. Зашто ово говорим? И „обичан свет“, и „новинари“, а на жалост све чешће и новинари (без наводника) заборављају на људскост када о нечему пишу или коментаришу.

Управо због тога, писмо написано Сањи Илић, новинарки „Курира“, иако на моменте грубо и нетолерантно према њеном учинку, није превасходно писмо Сањи Илић. Једна „изгубљена новинарска душа“, мање-више, па шта? Многи су посрнули пре ње, многи ће страдати после ње. Новинарство једе своје посленике, били они одани професији или не. Није ни писмо „Кур(в)иру“. Свима је одавно јасно какве су те „новине“ и да ту нема много места за наду да ће бити боље. То је писмо професији, које сјајно лоцира мане и проблеме, и позива да се вратимо новинарству.

Говорећи о професији, писмо је постало и сјајан пример за П.Р. струку. Негативан, додуше. Али, на грешкама се најбоље учи. Да је остало на сајтовима, дан, два или неколико дана би заокупљало пажњу јавности, а потом би отишло у заборав, као и све критике рада појединих „медија“ и „медијских посленика“. Овако, што у знак солидарности са Машићем, што као доказ да се деле исти ставови, што као начелни бунт – писмо је копирало и поставило на десетине људи на друштвеним мрежама и постало је видљиво многоструко већој публици него "оригинал". Ја сам то учинио раније, јер имам блог на коме преузимам текстове других аутора ако оценим да нечим обележавају или објашњавају моменат живота. Тако је писмо постало медијски хит у региону, а на леђа Б92, понајпре, сручио се сав „хејт“ због цензуре. Чак су реаговали и ини новинари самог Б92, препознајући атак на слободу мисли и слободу медија.

Солидарност су, додуше много касније, исказала и новинарска удружења. То кашњење је такође симптоматично, и још једном доказује тромост и суштинску неспособност наших цеховских организација оваквих какве су, да се обрачунају са нарастајућим злом у редовима струке.

Још је нешто интересантно: стичем утисак да се на ружне појаве у и око струке реагује селективно. Не само из редова струковних удружења, и саме колеге често затаје. Зашто оваква реакција, на пример, није била код писма једне новинарке „Пинка“ због неисплаћених плата? Зашто се није жешће реаговало на Ђиласов испад према новинару „Политике“? И тако редом...

На брисање Машићевог писма се можда не би ни реаговало овако жестоко, да није устала онлајн „кука и мотика“, твитераши и блогери. Има ту још питања, које новинари и медијска удружења треба сами себи да поставе и дају што пре одговоре на њих, како би се у процес оздрављења струке ушло што пре.

У сваком случају, иако вероватно ни сам није слутио колики ће домет имати писмо, Душан Машић је у ствари написао "упутство" ранга оног Тијанићевог, студентима ФПН. А то значи: изазвао је контроверзе, још дуго ће се укрштати мишљења, политичари ће бар на неко време бити под притиском да нешто промене набоље, а само од струке зависи да ли ће се вратити добрим старим правилима професије. Или ће, по "куриру", отићи у место рођења светског медијског ђубрета.

Небојшин програм за излазак из кризе

Реално, не разумем се много у економију. Односно, разумем се само толико да знам да уштедим, и да се не пружам преко губера.
То је разлог што не умем да оценим економске мере Владе са економског гледишта, па их оцењујем као обичан грађанин, неука странка, мали миш из чијег се бедног "дохотка" (како смо то звали у социјализму) одваја делић за буџет.

И ево моје оцене економских мера:

Џаба додатно опорезивање високих плата и џаба повећање ПДВ-а. Оно прво је чист популизам, а ово друго кап у мору.
Ало, бре! Разни Ђинђићи, Коштунице, Тадићи, Дачићи, Вучићи... ко год! Натрпали сте најмање 700.000 директних потрошача (јавна управа) на државну сису, а држава вам укупно има десетак пута више становника. А томе броју на буџетским јаслама додајте пензионере, децу, ђаке, радно неспособне...

А фирме сте продали будзашто, ништа нисте учинили годинама да привреду дигнете на ноге.
Па шта сте очекивали? Од чега да се пуни буџет? Докле сте мислили да можете да се зајмите, а да не враћате зајам?

Шта је решење?
1. Отпустити гомилу дебелогузана, лезилебовића, земљака, пријатеља, кумова, комшија, швалерки, швалера, кумових малих, шурњајиних девера... Оставите САМО оне који знају посао, а таквих је мало. Па онда смањите плате веће од 60.000, али и пензије веће од 60.000...
2. Поједноставити СВЕ процедуре до минимума, чиме би се избегла непотребна бирократија, папирологија, губљење радних сати по шалтерима и наравно потреба да се запошљавају (упошљавају) лица поменута у т.1.
3. Укините да се сваки мамлаз вози службеним аутомобилом, блебеће службеним мобилним, користи канцеларију, секретарицу, интернет...

А онда:
1. Побољшајте финансијску дисциплину. Наплатите порезе, али и комуналне трошкове и струју, најпре великим фирмама. Па наниже. Грађане које сте вашим "генијалним" економским потезима довели до просјачког штапа, оставите за крај.
2. Предузмите мере за запошљавање грађана. У то не убрајам само стране инвестиције. С обзиром да још нисмо члан ЕУ, нема разлога да држава не покрене неке инвестиције (уместо плаћања странцима да отварају радна места), а не треба бежати ни од јавних радова. Дајте повољне кредите, али и идеје и потребе, за покретање бизниса.
3. Реформишите ПИО фонд.
4. Вратите СДК или нешто шта на то личи.
5. Дефинишите власништво, али и обавезе власника. Од највећих до најмањих предузећа и радњи.

Ето, нисам завршио Јејл, већ Правни факултет у Београду, где ме 5 пута врли Мирољуб Лабус обарао на Политичкој економији, јер нисам желео да учим глупости под именом "политичка економија социјализма". Али ипак нешто знам, јер сам "у Слобино време" научио да преживим под санкцијама и беди, а докторирао сам после 2000. године захваљујући "генијалном" вођењу економије силних "експерата" из иностранства и остале барабе која је покупила ово мало сиротиње и стрпала у своје џепове.

Отуд се надам да сам квалификован да вам понудим ових неколико идеја за извлачење државе из кризе.