уторак, 15. септембар 2009.

SIFRA: PEDERBAL

Strepim od nedelje. I famozne gej-parade.

Nagomilace se u Beogradu jedni (gejevi), drugi (antigejevi), treci (ni krivi ni duzni anti-antigejevi u plavim uniformama), i ako vec raspaljene strasti ne budu mogle da se drze po kontrolom, bice opasnog dzumbusa sa mnogo slomljenih kostiju (i daj Boze da samo kosti stradaju, one zarastaju).

Ne razumem, priznajem, potrebu da (ogromno manjinska) seksualna sklonost istopolnom izadje iz spavace sobe i demonstrira ulicom nakaradno nafrakana trazeci da je (ogromno vecinska) tradicionalna sklonost ka suprotnom polu tretira drugacije.

Fakat, nekako su mi stvari iz domena seksa oduvek bile vezane za intimu doma, pa sta ko voli: od suprotnog pola do kucnih ljubimaca. Mozda ja gresim sto nepokolebljivo volim zene i mozda ne znam sta propustam suzavanjem svog seksualnog izbora samo na njih, ama - od tog izbora me niko ne moze odgovoriti.

Zbog toga sam svestan da ni gejeve (lezbejke, transseksualce i druge), ljubitelje seksualnih odnosa sa zivotinjama (zoofile), nekrofile, pedofile... sve one koji u krevetu izlaze iz okvira musko-zensko iste vrste i statusa zivotnih funkcija - nista ne moze da odvoji od nacina za postizanje seksualnog zadovoljstva.

Da li je biti homoseksualac - poremecaj, psihicka bolest ili nesto trece, ne bih ovde analizirao. Svakako da nije isto kao biti zoofil, nekrofil ili pedofil, jer, za razliku od ova tri slucaja, pociva na dobrovoljnosti i slobodnom izboru (sto zivotinje, mrtvaci ili deca nemaju). Neka to ostane na nivou prava homoseksualne populacije da zivi na nacin na koji je odabrala.

Ali, izmedju borbe za to da ne budu diskriminisani zbog seksualnog opredeljenja i masovnog nafrakanog vilenjenja ulicama pod sarenim zastavama itekako ima razlike.

Sasvim sam siguran da bih i ja debelo nadrljao kada bih javno i uporno manifestovao svoju sklonost ka zenama, iako ta sklonost ni u cijoj glavi nije prohibitovana. Prosto, nastupao bih protiv dobrog ukusa i prirodnog prava (drugih) ljudi i gradjana da normalno i neuznemiravano zive, ako bih, recimo, zabalavljen u par "petica", nosio (sa Ustavom zagarantovanim pravom!) transparent: "Volim picku!".

Ako bih to isto ustavom zagarantovano pravo na seksualno opredeljenje manifestoivao na poslu, recimo, tako sto bih zavatavao koleginice za donji deo ledja i predlagao im da se osamimo i zajedno znojimo - bio bih otpusten, iako bi to bila manifestacija sasvim "prirodnog" i legitimnog odnosa musko-zensko.

Verovatno bih naisao na prezir ili bar odbijanje okoline, ako bih se skaradno oblacio, nakaradno pricao, ako bi mi smrdelo iz usta ili sta deseto - uprkos cinjenici da bih se deklarisao i manifestovao kao heteroseksualac. Bio bih predmet (najmanje!) podsmeha cak i kad bih, kao savrseno normalni heteroseksualac, prosetao izrazito ruznu, glupu ili debelu zenu.

Ali, dok god svoju sklonost ka zenama drzim u okvirima intime doma, ja sam cenjen samo i iskljucivo kao pametan covek, dobar radnik, vrsan strucnjak... Iako se mozda nekome ne svidja kako se oblacim, cesljam, pricam... Bicu meta traceva, zavisti, podmetanja... kao i svi drugi, ali ce razlog za to biti moj profesionalni ili licni uspeh, a nikako perverzne i pohotne cinidbe (sem ako se istima ne hvalim na sva usta, pa izazovem zavist).

Poenta jeste u tome da ljude ne treba ceniti po seksualnom opredeljenju vec po nacinu zivota, ljudskosti, kvalitetu rada... Ali, ako se jedan deo populacije svojim postupcima SAM izdvaja od vecine (koju sami zovu "strejt") i onda vulgarno manifestuje svoju (vecinski) neprihvacenu sklonost sa zahtevom da bude prihvacena - nece dobiti nista vise od pretnje batinama i mozda jos viseg zida i netrpeljivosti.

Ovo sustinski vazi za svaku manjinsku grupu - nacionalnu, versku, seksualnu - jer ni jedna manjinska grupa NE MOZE da ima vise prava od vecine ili da realizacijom svojih prava ugrozava prava vecine. Ono sta manjinske grupe, koje god, moraju da imaju je samo ISTI nivo prava u svim oblastima kao vecina. A to se, izmedju ostalog, najbolje postize neizdvajanjem od vecine i neiritiranjem vecine.

петак, 07. август 2009.

NE TREBA NAM SEKS

“Ne treba mi seks, moja vlada me j… svaki dan” – nosio je ispisano na majici kamerman TV RTL, tokom snimanja sednice vlade novog hrvatskog premijera, Jadranke Kosor. I zbog tog izjasnjavanja izgubio je posao.

Oficijalni Zagreb je digao dreku kao da je neko – ne daj Boze – ubacio poveci klip u brze tockove sigurnog hrvatskog puta u Europu.

Jer, kako bi iko mogao da pomisli da jedna moderna, proevropska vlada, vidi sebe gore, a narod dole, uz obavezno podignute noge na ramena? A, ne. Ako vec treba da makar i retoricki dodje do kakve snosajne interakcije narod – vlada, zna se ko je tu „pasivac” u skladu sa demokratskim uzusima, pa bi valjalo da ministri nose majice sa natpisom „Ne treba mi seks, moj narod me j... svaki dan”.

E, da se sad pozabavimo hipotetickom situacijom – sta bi bilo da se to bogohulno tkaninsko prozivanje vlade u, za demokratiju nezamislivoj, akciji - dogodilo u Srbiji?

U Srbiji, u kojoj Cvetkovicev kabinet, pomognut vecinskim brojem robotskih poslanickih kartica i tastera „za”, ima toliko politicke drskosti da progura jedan neustavan i s osnovnim demokratskim nacelima nespojiv zakon, Zakon o politickim strankama, kojim se direktno suspenduje ustavno nacelo o slobodi politickog organizovanja...

U Srbiji, u kojoj ta ista masinerija, uprkos – doduse slabasnom, ali ipak – otporu i u sopstvenim redovima, svim silama gura Zakon o informisanju, kako bi zaokruzila zakonski okvir za nedodirljivost i nesmenjivost klanovske vlasti...

E, u toj i takvoj Srbiji – vlada ocigledno veruje, i po svoj prilici ima i osnov za to verovanje, da ovdasnji narod ne samo da voli da je dole, sa nogama na mocnim i nadasve zastitnickim ramenima (treba li uopste naglasiti - „svoje”?) Vlade, vec i da poprilicno uziva u bolu koji mu se tom prilikom nanosi.

Jer, da nije tako, odavno bi narod uputio ovakvu „svoju” Vladu da klekne, uradi mu ono sto se zove predigrom, i ode, zahvalna sto je uopste dobila i tu i toliku priliku da ispuni ocekivanja svog naroda.