Kako je umrlo srpsko novinarstvo

Sećam se svojih novinarskih početaka u - nazvaću tako - ozbiljnom novinarstvu. Te 1988, u SR Srbiji, ako koristimo sad popularnu terminologiju, vlada "medijski mrak": dnevni listovi su "Večernje Novosti", "Politika", "Politika Ekspres" i "Borba". Na TV - dva "državna" kanala. (Za mnoge koji ne pamte, ostali TV kanali i dnevne novine pojavljuju se posle 1989.) Reklo bi se - ni traga medijskom pluralizmu.

U to vreme, kao i pre toga - o čemu su mi pričali novinarski mentori i učitelji - kruna novinarstva bila je karijera spoljnopolitičkog novinara. Odatle su regrutovani dopisnici u inostranstvu, odatle se "stizalo" u glavnouredničke kabinete... Sećam se, kao mlad novinar, imao sam ozbiljnu "prpu" da prođem kroz redakciju pored "bloka" u kome su sedeli novinari spoljne rubrike "Novosti", pravi vukovi u profesiji, koji sve znaju, sve vide - posebno greške, i ne ustručavaju se da ti sve kažu.(Za one koji ne znaju, "pojam" spoljne u to vreme bila je spoljna "Politike")

Alternativa tom "prolazu" bio je deo između DESK-a i fotoreportera: podjednako opasan tesnac, jer je s jedne strane sedeo neprikosnoveni šef DESK-a Mića Bogdanović, prototip "kako mi deca zamišljamo strogog urednika", s novinarstvom u malom prstu leve noge, a s druge, "svevideće oko" Branko Bosić, urednik fotografije, legenda međ majstorima objektiva. Tu, ako te Mića ne nagrdi, sačeka te Branko, i obrnuto. (Za početnike u profesiji: tadašnji moj urednik imao je običaj da prvu brljotinu svog novinara okači na tablu, podvuče greške i precrta potpis; drugu brljotinu bi takođe okačio na tablu, podvukao greške, ali i zaokružio potpis, da ga učini vidljivijim)

E, sad. Ovo nije omaž ovim ljudima, koji su to svakako zaslužili, već formiranje slike potrebne za bolje razumevanje onoga šta ću u nastavku pisati.

Novinari su u to vreme imali mnoge kočnice, ali one bi sve mogle da se svedu u jedno: ne udaraj na Tita (jedan glodur Novosti, iz plejade velikih, smenjen je što je skratio govor voljenog maršala), partiju, revoluciju i socijalizam. Sve ostalo - može. Novinara nije bilo previše, ali, i tada se pravila razlika između novinara i "novinara", pa su s indignacijom i prezirom posmatrani delatnici raznih informativnih službi i fabričkih glasila, koji su sebe nazivali novinarima.

S početkom 90-ih, ratom i raspadom "velike" države i aktivnim Miloševićevim režimom, neke stvari su se promenile: moglo se po Miloševiću (da, da! ne onoliko koliko bi neki želeli, ne koliko je trebalo, svakako ne ravnopravno, ali, ja još čuvam isečke svojih tekstova kao dokaz), pisalo se o svim partijama (doduše, sa malo više muka oko ubacivanja "opozicionog" teksta, i sa vrlo različitim aršinima u pogledu dužine, ali - da, moglo se), revoluciju niko nije pominjao (mediji su se tad već brukali izveštavanjem o građanskom ratu; i moje "Novosti" imale su gaf, objavljujući sliku Uroša Predića kao aktuelni dokaz ustaškog zločina te 1991.), a socijalizam je već dobrano ustupio mesto drpizmu i anarhiji. Medija je bilo koliko ti duša želi: zafalilo je novinara, pa su regrutovani pisci sa "ispravnim" ("prodemokratskim") političkim stavom, bez obzira na zanatsko, esnafsko znanje (koje je najčešće bilo nikakvo ili minimalno) i opštu kulturu i pismenost (takođe).

Prave stege nastupile su u doba bombardovanja (vojna cenzura) i nekoliko godina pred kraj Miloševićevog režima, kada su njegovi satrapi delovali kao muve bez glave, i zaista medije doveli u fazu divljačkog iživljavanja nad osnovnim postulatima profesije. Profesionalci se dele na "demokratske" i "nedemokratske", formira se i "slobodno" udruženje novinara naspram onog "režimskog".

Onda dolaze oktobarske promene. U Srbiji "procvat" medija: teško je i pobrojati novootvorene TV stanice i pokrenute dnevne i periodične novine. "Demokratski" novinari uživaju u pobedi revolucije i svom doprinosu tome, verujući da je mnogo veći nego što je realno bio. Kraće odstranjivanje onih "režimskih", dok se ne snađu i dodvore novom režimu; sećam se samog 5. oktobra, kada smo upali u redakciju nas nekolicina, a oni koji su, od marta 2000. do tad, otvoreno služili režimu i pravili tadašnje, okupirane "Novosti" dočekali nas sa "srećna nam sloboda!".

No, dobro. Čovek bi pomislio da je s demokratijom došla i sloboda novinarskog stvaranja. Ali, ne leži vraže. Već sa "abolicijom" promiloševićevskih kameleona, i dopuštanjem grobarima srpske kulture, oličenim u TV Pink i TV Košava, da nastave rad, kreće pravi profesionalni sunovrat.  Tome doprinosi i uporno nastojanje svih "oslobodilačkih" političkih garnitura da stave medije pod kontrolu, nejasna medijska strategija i nerasčišćeni vlasnički odnosi.

Ekonomska kriza samo udara glogov kolac u srce profesije. Uprkos dva udruženja i jednom sindikatu, novinari su žrtve pretnji i ucena, često i fizičkih povreda, a na kraju i ubistava. Ucene moćnika utiču na moral. Političari laki na telefonu, diktiraju glavnim urednicima mnogo više nego što su to činili oni iz Brozovih "diktaturskih" vremena. "Bizmizmeni" i "tajkuni" daju pare za medije dok im to odgovara: tako zapuše usta u vreme kad otimaju društvenu imovinu. Višak radne snage i manjak radnih mesta, kao u svakoj privrednoj grani, dovodi do obaranja cene rada. I cene čoveka.

Država ne pomaže. Razne vlade se utrkuju u debilnim i neživotnim rešenjima za medije. Tako je, na primer, nekoj novinskoj kući sa određenim tiražom zabranjeno da ima, recimo, radio stanicu, da bi se izbegla koncentracija medijske moći, ali zato radio stanicu može da osnuje kasapin ili obućar, koji veze nema sa profesijom, niti ima ikakvu obavezu da se pridržava esnafskih pravila. Mediji se ubrzano tabloidiziraju, pa recimo "Novosti" (da, da; ja najpre polazim od svog dvorišta), kojima su 80-ih kačili epitet "tabloid" sada postaju super-ozbiljne novine naspram gomile đubreta koje se pored njih nađe na kiosku. Opšta besparica (plus politika, nerasčišćeni vlasnički odnosi, izostanak sponzorstva iz privrede...) gasi iole normalne medije; uporno se osnivaju tabloidčići kratkog veka trajanja, malih troškova i malih redakcija, ili "kablovske" TV stanice čiji program niko ne kontroliše. U ovim potonjim "novinama" i na TV stanicama, sadržaj je, u najmanju ruku, zakonski diskutabilan. Ne štiti se maloletnik, ne štiti se identitet... Pristojnosti nema, pa se prečesto i prelako nađu polni organi u tekstu, ne čuva se jezik, pa se piše slengom... Traje trka ko će pre staviti "ekskluzivno", "skandalozno", "tragično"... ispred naslova teksta ili priloga o kakvoj bizarnosti, za koju se obično na kraju čitanja/gledanja ispostavi da takav epitet ne zaslužuje...

Voditi računa o pravilima pisanja ili etici, gdegod, postalo je "out". Obaška što su svi zaboravili onu drugu, veoma bitnu, osobinu javnog informisanja: obrazovnu. S jedne strane izostaju sadržaji koji treba da nauče nekog nečemu, s druge, i sami mediji manifestuju toliki nivo neobrazovanja, nekulture i nepismenosti, da ja - priznajem - kad vidim prvu glupost tog tipa u "Novostima" iste momentalno gužvam i šaljem u kantu. I da, iskreno, mislim da su ostali - još gori. Njih i ne pokušavam da čitam.

Internet, moćno medijsko sredstvo i velika profesionalna šansa, koju na žalost mediji u Srbiji nisu znali da iskoriste i još je ne koriste - postaje ubica tradicionalnih pravila struke.

Umesto da izlaze na teren - jer, što bi Mića Bog s početka ovog mog eseja rekao "događaji nisu u redakciji, već napolju" - mladi novinari se stimulišu da sede za računarom i o svemu saznaju sa "gugla", "vikipedije" i saopštenja razmnoženih PR službi i agencija... Izvori informacija postaju neproverene vesti, blogovi, komentari... Mladi novinari gube osećaj za priču i za "meso".

U zakonski neregulisanoj sferi internet izdaštva (mada, iskreno, ni u ovoj koja je zakonima regulisana ne vidim preveliku korist od zakona koji se ne primenjuju) - svako osniva veb sajtove, portale, s različitim temama, i suštinski jedinstvenim ciljem: da što pre i što lakše zgrne pare. Novinari tako dolaze do svog dna: postaju sredstvo za činjenje atraktivnim prostora za koji gazda portala treba da proda reklamni prostor ("baner").

Ukratko: umesto "psa čuvara demokratije" postali smo "psi čuvari onih koji imaju moć i novac". Prodali smo i profesiju i sebe za kilo mesa. Koje ćemo već danas pojesti.

Kaubojska zemlja Srbija

Živimo u čudnoj državi, u kojoj pripadnici oficijelne, državne, naoružane formacije ubiju premijera, posle nekoliko neuspešnih pokušaja, na koje očigledno nikad nije niko obratio potrebnu pažnju, a onda se cela zavera i jedan čak i za naivne jasno dugo i temeljno, na drugom mestu, smišljan plan - svedu na nekoliko dugogodišnjih zatvorskih kazni za neposredne izvršioce.
Onda, nekoliko godina kasnije u toj istoj čudnoj zemlji, službeni džip visokog oficira druge državne naoružane formacije par puta ispreseca strogo štićeni eskort šefa države, to se medijski digne na rang pokušaja atentata, i odjedanput - sve "legne" kao da se nikad ništa nije desilo.
Ako na sve to dodamo dugačku istorijsku tradiciju vojnih udara u Srbiji, negde mi se čini sasvim logičnim insistiranje zaplašene javnosti da se i ubistvo Đinđića (sa sve neuspešnim pokušajima) i pokušaj atentata (prvi?) na Nikolića rasvetle do kraja, rasčiste sve nedoumice, učesnici, inspiratori i pomagači smeste iza brave. Da se daju odgovori na sva pitanja i reše zbunjujući momenti. Da se javnost uveri da nije baš tako lako ubiti visokog državnog funkcionera, i da pritom, taj isti funkcioner ne šuruje sa mafijom.

Mene zaista zanima zašto još Đinđićevo obezbeđenje onomad nije reagovalo po pravilima službe - jer, štićena osoba na visokom državnom položaju tu se mnogo ne pita - kao što me zanima i zašto, ako su se stvari dešavale onako kako je predstavljeno putem medija, Nikolićevo obezbeđenje nije reagovalo kako knjige nalažu? Ne želim da nagađam - ni da li je jedno plod izdatih mafijaških interesa, ni da li je drugo nevešti pokušaj da se iskonstruiše čistka kako bi se policija oslobodila neželjenih, a partneri u vladajućoj koaliciji doveli u nepovoljniji položaj.

Na primeru zaštite šefa države ili vlade "lomi" se i zaštita običnog građanina. A tu, u istoj zemlji Srbiji, običan građanin odavno nije zaštićen.
Na poslu mobing, u porodici nasilje. Ekonomska beda dovodi građanina da mora da trpi neistrpivo, da bi zadržao kakav-takav posao i koliku-toliku, najčešće neredovnu platu. Sileždije na drumu, siledžije na ulici. Tučnjava oko saobraćajnog prekršaja, poteže se oružje zbog prekog pogleda u pekari.
Policija nekad reaguje, češće ne reaguje. A i kad odreaguje, bogat i moćan je u boljoj poziciji. Pa čak i kad ne bude tako, sud najčešće pokvari sav dotadašnji trud policije - rastezanjem postupka, oslobađajućim ili uvredljivo blagim kaznama.

Moralni okvir, i moralni sudovi građana, posebna su priča. Ne moram daleko u prošlost: koliki procenat srpske javnosti je opravdavao Lauševićev zločin samo zato što su žrtve bile Crnogorci, za koje se "pretpostavlja" i "zna" da su barabe i bitange, a ubica je, jelte, poznati glumac, koji je, usto, i lep? Činjenicama celog slučaja malo ko se bavio, kao i osnovnim: Ž.L. i njegov brat su potegli oružje na jednog nenaoružanog mladića i ubili ga, onda su ubili i drugog koji je u međuvremenu došao na mesto zločina, pa ranili i trećeg koji je tridesetak sekundi posle drugog ušao u kafić... Šlag na tortu stavila je kriminogena ekipa Tadić-Homen, iskoristivši takvo raspoloženje dela javnosti za prikupljanje jeftinih predizbornih poena.

Najnoviji slučaj - "momak" je maltretirao devojku, i na kraju je ubio, u Novom Sadu - samo potvrđuje tezu o potpunoj moralnoj izopačenosti primitivnih organizama koji bivstvuju na tlu Srbije. Ne, ne zaključujem o nekom po fizičkom izgledu, pa neću govoriti o izrazu lica, očiglednom mentalnom sklopu i obrazovnom profilu koji "izviru" iz fejsbuk stranice ili "jakuza stajl" tetovažama ubice. Ne, ne povodim se čak ni za primarnom logikom koja nalaže pitanje jednog oca - a šta je normalna, dobra devojka tražila sa nekim takvim, što ne pobeže, dete? Ne, neću čak ni pitati gde su sve vreme bili porodica, prijatelji, policija, društvo kao takvo...
D.M. je zverski tukao i mučio svoju devojku V.Č. i na kraju je ubio. To je prva činjenica. Druga je - činio je to i ranije, samo smrtni ishod nije usledio. I to je jedino bitno.

Onda kreće manifestacija nacionalnog moralnog sunovrata. D.M. najavljuje samoubistvo. Psihijatri kažu: onaj ko priča o samoubistvu, želi pažnju, želi da ga neko od toga odvrati, želi neki efekat za koji je ipak bitan preduslov - da ostane živ. Odmah se pojavljuje "zainteresovana" javnost, koja se deli na dve podjednako odurne grupe: jedna unekoliko "opravdava" ubicu sažaljevajući ga, ubeđujući ga da se ne ubija i neretko sugerišući da se suoči sa pravdom, a druga kreće u osudu žrtve, tumačeći ceo čin po sistemu "sama je tražila": htela je pare i luksuz, a ko će to da joj u današnje vreme da, osim "kontroverzni biznismen". Naravno, što je "kontroverzni biznismen" više na mafijaškoj lestvici, njegove "starlete", "manekenke i fotomodeli" su bliže imidžu i standardu Marijane Mateus. Ova sirotica je očigledno tek zakoračila pogrešnim putem potrage za boljim životom, pa ništa bolje nije ni mogla da nađe od izopačenog krimi-pilićara.

Elem: šta je to što može da opravda ubistvo, sem ako neko ubistvom ne odbija istovremeni protivpravni i intenzitetom i oruđem slični nasrtaj na sebe ili svog bližnjeg? Da li to što pristaneš da budeš sa nekim "sa one strane" znači i da pristaješ da te ubije onda kad mu se ćefne? Da li to što u životu napraviš neki pogrešan izbor znači da neko za to svakako nepozvan može da te nesrazmerno visoko kazni? Da li tvoj niži društveni (nacionalni, verski...) položaj automatski znači da neko na boljem ili višem položaju može da ti naudi?

Na žalost, izgleda da veoma veliki broj ljudi u zemlji Srbiji na ova i slična pitanja odgovara sa - DA.

Demokratska stranka: poslednji čin

Kada sam, s ove tačke gledišta - odavno, a vremenski pre, otprilike, pola godine - pisao o raspletu u Demokratskoj stranci, posle predsedničkih i parlamentarnih izbora na kojima je ova stranka, suštinski, doživela "duplo golo", nisam ni slutio da sam vidovit.
Ili je to, ipak, već tada bilo svima pred očima, a ja sam, bez potrebe za "trećim okom", to samo preneo na "papir"?
Bilo kako bilo - dovoljno je citirati jedan pasus blog zapisa iz maja 2012, da se razume povezanost:

"Jer - budimo realni - ovo nisu bili samo izbori za predsednika Srbije, ovo su bili i izbori za budućeg lidera DS-a. A tu stvari stoje ovako: Tadić je izgubio, Đilas je pobedio. Nema veze što je Đilas pobedu izgradio ni na čemu, on je uspeo da ubedi birače. Tadić nije. Kraj."

Rasplet događanja u Demokratskoj stranci odložen je za dve nedelje, ali, i tada će biti isti epilog kao da su se izbori održali nešto ranije: na čelno mesto zasešće Dragan Đilas, a Boris Tadić i formalno (p)ostaće simbol najtužnije prošlosti ove nekada velike i vizionarske organizacije.
Simbolično, biće to poslednji čin jedne lepe i perspektivne političke priče.

Sada je sasvim tehničko pitanje da li će Đilas pod formom očuvanja jedinstva stranke prihvatiti Tadićevo ciganisanje i pokušaje da izmoli makar mrvice dostojanstva i pozicija za sebe i svoje pristaše, ili je (ispravno) procenio svoju snagu i podršku i sprema se da (do skupštine sve malobrojnije) "tadićevce" i svog nekadašnjeg mentora zauvek počisti nastavljajući da vlada DS-om na isti način na koji su to činili njegovi prethodnici.
Jer, ne zaboravimo: tradicija dolaska na vlast u DS je tradicija političkog oceubistva. Započeta je svojevremenim Đinđićevim pučom protiv Mićunovića finaliziranim u maloj sali Doma sindikata, onda je, na nesreću, Đinđić fizički likvidiran, pa je njegovu nemuštu i neenergičnu prinudnu zamenu Živkovića oduvao Đinđićev potrčko Tadić (a nema razloga neverovati da bi to isto pokušao i sa Đinđićem, da je ovaj kojim slučajem preživeo atentat), a Tadiću je, eto, sada "došla glave" sopstvena politička akvizicija, Đilas.

Ova promena, na žalost, pokazaće samo jedno: premoć biznis-interesnog klana nad klanom zaljubljenika u ličnost. I ništa više. Niti će Demokratskoj stranci doneti ikakvu suštinsku promenu, ozdravljenje. Naprotiv. Đilas će biti taj koji će zabiti glogov kolac u preostalo zdravo tkivo DS-a, i praktično završiti gnusan posao koji je započeo Tadić. Jer, i Đilasu odgovara stranka kakvom ju je napravio Tadić: samo će spoljni gladac izgledati drugačije jer su, kako rekoh, motivi drugačiji, jer Đilas ipak pare stavlja ispred kulta ličnosti.
Demokratskoj stranci bila je potrebna suštinska reforma, ozdravljenje, otklon od afera i krađa. Demokratskoj stranci bilo je neophodno da nekoliko desetina ljudi koji su se krili iza članske karte i od narodnog i državnog punili sopstvene džepove, bude pravovaljano osuđeno i smešteno iza rešetaka.
Kao i sa Tadićem koji je ceo taj mehanizam bogaćenja i bahatosti u najmanju ruku "odobrio" ako ne i "osmislio", do takvog raspleta neće doći ni sa Đilasom.

I bez obzira što sam siguran da u biračkom telu DS ima veoma mnogo inteligentnih i dobronamernih ljudi, koji su svesni da bi za budućnost stranke bilo korisnije da se izbor obavlja između novih (kvalitetnih) ljudi (Kuzmanović) i starih (kvalitetnih) ideja (Živković), a ne između dvojice koji su zaposeli interegnum, realno je govoriti o marginalizaciji bilo svake drugačije priče u DS, koja ne ide niz dlaku Đilasu.
Za nekoliko godina Živković, Kuzmanović ili neko treći, možda će dobiti svoju šansu, ali, tada će ta šansa biti tek prikupljanje bednih ostataka DS u pokušaju da se ponovo, jednog dana, napravi stranka sa programom, idejom, ugledom...

BusPlus - neko u plusu, Beograđani u minusu

Interesаntаn je red potezа koji se povlаče u vezi sа BusPlusom.

Nаjpre, nа sumnjivom tenderu, rаspisаnom bez prethodne stgručne аnаlize koji je i kаkаv sistem nаplаte nаjbolji i Beogrаdu odgovаrаjući, gde su ozbiljni ponuđаči smišljeno dovedeni u nepovoljаn položаj, izаbrаnа je аd hok firmа, bez referenci, osnovаnа sаmo zа tu priliku.

Niko nije objаsnio zаšto se nаplаtа i kontrolа nаplаte prevozа uzimа prevoznicimа, ili zаšto se nа primer ne stаvljа u nаdležnost Direkcije zа jаvni prevoz, već se dаje trećoj strаni. Dosаdаšnji kontrolori su ili izgubili posаo ili pod nepovoljnim uslovimа bili primorаni dа pređu u privаtnu firmu.

Ondа, nаprаvljen je ogromаn trošаk dа se u 1.300 ili više vozilа GSP, Lаste i privаtnih prevoznikа instаlirаju čitаči kаrticа ("vаlidаtori") - jer to nisu sаmo čitаči i kontrolа kod vozаčа, već i kаblovi do njih i rаd mаjstorа.

Pritom, vozilа uglаvnom i dаlje izgledаju kаo dа su pokupljenа s nekog otpаdа, neklimаtizovаnа su, i voze dovoljno retko dа je u njimа uvek gužvа. Neki vozači i dalje tvrde da voze tehnički neispravna vozila sa falsifikovanim dokumentima. Drugi vozači i dalje ne ispunjavaju zdravstvene i druge uslove da bi se našli za upravljačem.

Nekаko u isto vreme su grаđаni opterećeni nаmetom dа plаte nove plаstične kаrtice, dok je pаpirnа kаrticа, relаtivno jeftinа zа izdаvаnje i daleko dostupnija, limitirаnа nа 600 dinаrа dopune i nekoliko meseci važnosti. Novo maltretiranje građana je i obaveza da i oni koji imaju mesečnu pretplatnu kartu moraju da je "učitaju" ("validiraju"), kako bi se time, navodno, poboljšala efikasnost prevoza utvrđivanjem stvarnog broja putnika po vozilu i liniji.

Potom, prihodi pаrtnerа u poslu naplate gradskog prevoza očigledno nisu dostigli očekivаni nivo, kаko bi onih 8 i nešto% od nаplаte moglo dа se smаtrа "dobrom zаrаdom", pа je uvedenа, nаvodno, od početkа plаnirаnа "drugа fаzа", sа ulаskom sаmo nа jednа vrаtа. Nаravno, niko nije objаsnio zаšto je ondа uloženo trostruko više sredstаvа dа se čitаči postаve nа vrаtа kojа, kаko je plаnirаno od početkа, neće više dа se koriste zа ulаz. I zašto se od samog uvođenja novog sistema nije prešlo i na nov sistem ulaska u vozila, kako je i bilo najlogičnije.

Po sistemu "selo gori, a baba se češlja", krenulo se u obeležavanje vozila, crtanje ljudima koja su vrata za ulaz, a koja za izlaz, kao da je to sada najveći problem gradskog saobraćaja u Beogradu. Koliko je para potrošeno za obeležavanje vozila, i da li je i tu kampanju vodila PR firma gospođe čiji je suprug nedavno prebačen na mesto predsedneika UO GSP, pošto mu je izmakla fotelja u Telekomu?

Idemo dаlje: grаdskа službа, Komunаlnа inspekcijа, stаvljenа je svim svojim kаpаcitetimа u službu privаtne firme, kаko bi pomoglа nаplаtu prihodа (što je inаče privаtnа firmа morаlа sаmа dа orgаnizuje), i nа tаj nаčin su potpuno zаnemаrene sve ostаle rаdnje iz "opisа poslа" i delаtnosti Komunаlne policije.

Sama kontrola karata obavlja se ružno, racijski, bez poštovanja minimuma integriteta i vremena onih koji su karte uredno platili, time sklopili ugovor s prevoznikom koji je obavezujući za obe strane, i žele da od tačke A do tačke B, korišćenjem javnog gradskog prevoza, stignu u najkraćem roku.

Sprovodi se ružnа i neprimerenа kаmpаnjа, kojom se odgovornost zа propuste grаdskih vlаsti i prevoznikа, svаljuje nа grаđаne. U kampanji se i preti ukidanjem pojedinih linija, dok se kao glavni krivci za kašnjenja i gužvu označavaju putnici bez karte - a ne oni koji su smislili i na pogrešan način realizovali jednu sasvim besmislenu akciju.

Umesto ubrzаnjа prevozа, stvorene su neverovаtne gužve.
Umesto pojаčаnjа nаplаte (od iovаko osiromаšenog stаnovništvа, u držаvi u kojoj je 1/4 nezаposlenih, а još bаr 1/4 živi ispod svаkog egzistencijаlnog minimumа - dobrim delom zаhvаljujući vlаsti  kojа se nа žаlost zаdržаlа u Beogrаdu posle republičkog krаhа) dobili smo sаmo kolone ljudi koji idu pešice i kаsne nа posаo.

Zаr ne mislite dа ste "mаlo" preterаli, gospodo iz Demokrаtske strаnke?

RASTAJEMO SE MI, VERUJ DA MI JE MILO

Lično sam veoma zadovoljan što je jedan ego-manijak otišao na smetlište istorije. Čovek koji je državnu vlast prepustio članovima dve rok-grupe, dvema marketinškim agencijama, i jednoj nus-pojavi, koji je od države zidao Apolonov hram posvećen obožavanju sebe, koji je i narod, i medije, i Đinđićevo ubistvo, i sve čega se latio, koristio u svrhu samopromocije...

Da, ni ja ne uspevam tako lako da svarim da će nam u narednih (bar) pet godina na čelu države biti eks-upravnik groblja sa sumnjivom diplomom, uhvaćen u laži, koju su mu, protivno svim pravilima struke, savetovali stručnjaci za PR. Čovek koji je pokušao da ukrade Narodnu radikalnu stranku, pa onda njen deo ujedinio sa nekim Šešeljevim maloumnim pokretom, pa onda prevario Šešelja, pa x puta pokazao kako bi bio srećan kao kuče u liftu samo kad bi dobio neku funkciju, pa slagao za fakultet, pa nikad ništa konkretno nije rekao... ne uliva baš mnogo poverenja.

Ali, tako je kako je. Izbornom uspehu ni-krivog-ni-dužnog Nikolića pomogli su i Tadić, i njegov izborni štab, i ogromno razočarenje birača politikom samog Tadića, DS-a, izmirenjem sa zločinačkim SPS-om... Ne bi me čudilo ni da su neke inostrane obaveštajne službe umešale prste, prosto po analogiji, jer u ovoj srozanoj zemlji bez njih i poklonjenja ambasadorima "velikih sila" ništa ne može da se uradi...

Okreni- obrni, nama na isto izlazi. I pošto smo svejedno nadrljali, jer nama ni čarobnjak Merlin da dođe spasa nema iz dugova koji stižu polovinu BDP, mogu samo da priznam da mi je milo što je Boris Tadić - manipulant, zlorabljivač Đinđićevog imena i dela, medijski strahovladar gori od Miloševića, prevarant, pozer, prodavac Srbije... završio političku karijeru. Ne za ovaj mandat. Siguran sam da je završio zauvek i za sve.

Jer - budimo realni - ovo nisu bili samo izbori za predsednika Srbije, ovo su bili i izbori za budućeg lidera DS-a. A tu stvari stoje ovako: Tadić je izgubio, Đilas je pobedio. Nema veze što je Đilas pobedu izgradio ni na čemu, on je uspeo da ubedi birače. Tadić nije. Kraj.

Samoljublje, skoro despotsko mešanje u svaku vlast, opuštenost u bezobrazluku, besomučna kontrola medija, raspolaganje državnim sredstvima bez kontrole, rasprodaja zemlje, izmirenje sa mrskim SPS-om... koštali su Tadića mnogo više od kabineta na Andrićevom vencu. Od početka kampanje bilo je jasno da procene ni za njega ni za samu DS ne govore dobro, pa su pribegli negativnoj kampanji i pokušaju da se Tadić predstavi kao običan čovek iz naroda (češkanje krava, gostovanja kod Ivana Ivanovića ili u nekoj ženskoj emisiji na Prvoj) iako je odavno manifestovao da se od naroda odrodio. Dodajmo i dirigovanu, bljutavu kampanju u nekim medijima protiv Nikolića, u duhu najcrnjeg "slobizma".

Koliko su "izborni aduti" Tadića bili klimavi najbolje govori činjenica da je on ozbiljno računao na ženski deo biračkog tela, i "osećanja" koje kod njih, u najklasičnijem muško-ženskom smislu, može da probudi. To mu je čak bio jedan od najjačih aduta. I onda se dogodi da se "omladinke DS rasplaču posle poraza na izborima". Naravno. Ja sam to iskomentarisao rečima da su samo promenile organ na koji vlaže zbog Tadića. Pametnom dovoljno.

S druge strane, Đilas je, baš kao i iskusni Dačić, posao radio mnogo pametnije. Malo socijale, malo neizveštačene opuštenosti, malo šakom o sto - što Srbi poslovično vole, malo manifestacije nacionalnog dostojanstva prema svakako nebitnom gradonačelniku nebitne varošice negde u Evropi, malo grandioznih projekata (bez obzira na situaciju u kojoj pas nema za šta da nas ujede)... i eto rezultata.

Neće, naravno, nemušti Nikolić da predstavlja nikakvu opasnost. Neće biti rata, neće biti odustajanja od "evropskog kursa" (iako od te EU i nas neće biti ništa na kraju), neće se čak ni ekonomska situacija pogoršati ništa više nego što bi se pogoršala da je ostao Tadić... Nikolić je samo karikaturna figura kakvu zaslužujemo zbog poslovične indolentnosti, "razumevanja" visoke politike, presuđivanja po svim drugim (i nebitnim) kriterijumima osim po rezultatima...

Njegov najveći uspeh biće ako dopusti da Vlada radi svoj posao, a on radi ono što mu je Ustavom propisano.