Тајланде, Тајланде, моје море

Одавно је то било, када сам са драгим пријатељем, др. Самиром Хуснијем, познатим Mr. Magazine, деканом Факултета за новинарство на Универзитету у Мисисипију и светски признатим стручњаком за оно шта ми зовемо "часописи" или "ревијална штампа", а у Америци - "magazines" - посетио коцкарски град у Туници. Туника је, иначе, Мисисипијев пандан Лас Вегасу, уз малу "зачкољицу": пошто је на тлу ове америчке државе забрањено коцкање, нашла се рупа у закону - хотели, легални, су на тлу (земљи), а коцкарски делови, лаицима невидљиво спојени са хотелима, на огромним сплавовима на реци Мисисипи (води).

Самир је био добар домаћин, а ја и још пар другара балкански радознали - желели смо да неки долар потрошимо тек да би осетили дух коцке у типично америчкој коцкарници, са све бендом, полуголим играчицама, усхићеним бакицама које тек приспелу пензију спискавају на џек поту... Елем, идеја је била да се потроши 50 долара и ни цент више, али, авај - Самир жив није хтео да уђе у коцкарницу. Зашто?

- Ја сам државни службеник - објаснио ми је. - Мени плату даје држава Мисисипи, и било би крајње непримерено да је потошим на овом месту. И да ме било ко види унутра.

Иако остварује поприличне ванредне, личне приходе од веома тражених књига и предавања, вероватно многоструко веће од универзитетске плате, приходе који, дакле, немају везе са државном касом Мисисипија, иако тих пишљивих 50 долара, балканском логиком, могу да буду "долари његове жене Марије", иако је пореклом Либанац (што ће рећи, менталитетно врло сличан нама) - одбио је чак и моју понуду и сељачки испруженог "Гранта" у фазону "ма ево ти паре, паре служе да се троше, идемо да се зезамо". И остао да сачека испред врата казина.

Зашто пишем ово?

Зато што је ових дана актуелна прича о летовању групе ситнијих државних службеника Србије на Тајланду.

Самир Хусни је, упркос положају и ауторитету, умео да се уздржи од могућег увлачења у проблем, иако је био свестан да би врло лако могао да се "опере", имајући у виду величину других прихода. Једноставно, није желео ту врсту публицитета. Знао је да дугорочно шкоди. Или једноставно, сувише је велики господин да се "циганише".

Неколико клинаца запослених у државним органима Србије - а имена свакако нису важна, јер, сигуран сам, у овој јадној и бедној државици уништених моралних начела има још много таквих, а и "кандидата", који би прилику искористили на потпуно исти начин -  није марило за публицитет. Свесни ваљда, да је овде сваки, па и најгори публицитет - дугорочно добар, да је систем вредности толико поремећен да нико под партијском заштитом никад није сносио никакве консеквенце (сем ако се толико "дебело" није огрешио о закон да није било начина да се забашури), они су с позиције државних службеника потрошили силне паре на далекој дестинацији, у истом моменту док политичка већина, која их је ту и запослила, драстично смањује ионако бедне плате и пензије обичног човека, позива на штедњу и свакодневно осиромашеном и психички убивеном становништву упућује катаклизмична упозорења у стилу "ако не... онда...".

Да - рекоше неки - клинци могу да своје новце потроше где и кад желе. И то би било сасвим тачно, да не постоји бар неколико "али".

Али - владајућа већина, као и она пре ње, више пута доказано, а ко зна још колико пута у перманентној сумњи у народу развијеној због одавно изгубљеног поверења у носиоце било какве власти као такве, довела је своје, неуке и неквалификоване партијске борце на државне јасле, дакле на буџет који, опет, пуни тај исти народ.

Али - државни службеници, нису само проверени лезилебовићи и страначки одани гласачи, већ често и "татини и мамини" синови и ћерке, ухлебљени на (двоструким или троструким) платама, појединачно брутално већим од 200 или 250 евра колико месечно зарађује огромна већина оних у Србији који уопште имају среће да имају посао.

Али - можда су новци од којих су клинци отишли на Тајланд доиста из неких других, старих, споредних, маминих или татиних, прихода; па ипак, упадљив је изостанак јавне имовинске карте (а и то, као и све у Србији, лако се лажира, пребацивањем имовине на блиске сроднике - ваљало би овде имати породичне имовинске карте, које се не попуњавају "пријавом" већ независном контролом) у стицају са чињеницом да велики број партијских јуришника има двоструке, па и троструке плаћене позиције државне власти и масти.

Али - да су новци којима су отишли на Тајланд заиста њихови, зарађени на једном једином послу и "поштено", питање је чиме они доприносе Србији да им плата буде толика да уштеде за далеко/а путовање/а, мерено кроз призму оног обичног човека, који цркава од посла уз сталну претњу отказом и шиканирање од директора који је најчешће из исте политичке опције као ови клинци; који ће, ако има много среће и храбрости, узети кредит да породицу одведе на десет дана Сутомора или Паралије уз парадајзом богату трпезу?

Да претпоставимо - то су новци тих клинаца, и, то како ће потрошити зарађено заиста није ствар за расправу. И ту долазимо на пример Самира Хуснија. Ту долазимо до ставке која може да се зове "морал". "Образ", ако више волите. "Част".  "Поштење", ако вам је то ближе. Ту долазимо до чињенице да је неко требало да научи те клинце како, на који начин и с каквом пажњом треба да поступају као државни службеници. Али, авај. Како томе да их науче они који и сами, дивље и бахато, троше државни, дакле "ничији" новац, на прилике за које су свесни да по свом знању, квалификацији, угледу и позитивној способности - никада неће моћи да искористе, сем са позиције власти?

Баш зато, овде није суштински проблем неколико клинаца који су отишли на Тајланд; ни неколико старлета у МСП; ни наш представник у УНЕСКО; ни пијани и "снајке" амбасадори; ни менаџери усликани са старлетама на јахтама; ни дивљи, разуздани локални свемоћници у сисама певаљке; нико од њих појединачно није суштински проблем, оно што се зове "проблем сржи друштва". Појединачно, у нормалним, стабилним системима, то се веома лако решава.

Суштински проблем овде је потпуно измештен, уврнут систем вредности, у коме је грабеж за какву год државну или функцију у јавном предузећу уобичајени и генетски устаљени модус за обезбеђење квалитетног преживљавања.

Проблем је у становништву развијена навика перманентног бахаћења, потрошње далеко изнад личних могућности, чим се докопа неке пословне позиције или политичке власти.


И док се то не измести, док се такве навике не искорене, док се носиоци политичких функција било ког нивоа не "дресирају" да су они само службеници народа, који их плаћа и од кога зависе не само егзистенцијално, већ и кривичноправно - имаћемо и гласања из Бодрума, и махања са Тајланда. И још бити срећни да само на томе остане.

Коме треба комунална полиција?

Последњи догађаји актуелизовали су причу о сврсисходности постојања тзв. "Комуналне полиције".

Мој став о "Комуналној полицији" је јасан - она је класична паравојна формација, то су СА одреди формирани под окриљем једне странке (Демократске) убеђене у вишевековност сопствене владавине, у друштву у ком су и војска и полиција смишљено дерогиране, како би, "за не дај Боже", могли да прерасту у СС и заштите своје патроне и њихове позиције. Помало незгодно поређење у тренутку кад сам га изрекао по први пут, веома брзо добило је оправдање у свакодневним поступцима КП, посебно како је ДС-у измицало тле власти под ногама.

Ту исту КП наследио је и употребљава је и нови газда (Напредна странка), јер по својој структури КП и није ништа друго до плаћеничка паравојска, која ће служити оном ко даје новац. То је механизам познат још из старог Рима и радо се и обилно користи у свим суштински аутократским и парткократским друштвима. А Србија то јесте.

Злоупотреба и овако неприродно широких овлашћења, насилничко понашање, дрзак и осион однос према јавности, бахата саопштења с тврдњама незаснованим на закону - само су део "арсенала" ове формације, који је у пуном "сјају" дошао до изражаја последњих дана, док је реално био видљив од првих дана. 

Да то представим једним примером, типичним за деловање КП. Малтретирање власника малог и безопасног пса на тему "зашто није на повоцу" по себи би било у реду, да се на два метра одатле не одвија нелегална продаја, а на десетак аспсолутно кршење сваког комуналног реда у режији таксиста, а комунални полицајци и са тог места то виде. Потпуно небитно да ли је то ствар неспособности да се препознају приоритети и друштвена опасност, страх од суочавања са потенцијално опаснијим "противником" или политичка директива да је неко недодирив јер је партнер или гласач - тек указује на основни структурни проблем: политичка, а не професионална команда КП.

Ствар је кулминирала када је КП почела да се користи за утеривање новца у џепове приватне фирме сумњивог кредибилитета, која се по још недовољно разјашњеним околностима и на основу веома сумњивих уговора (а тужилаштво и полиција неразумљиво ћуте) нашла у позицији да наплаћује коришћење градског превоза у Београду. Неколико случајева малтретирања, па и батињања путника који пружају пасиван отпор, такође је брзо показало суштину КП и њеног кадра.

Да се сад позабавим самом суштином "Комуналне полиције".

Мотив за њено формирање био је - увођење комуналног реда. Наводно, постојеће инспекцијске службе биле су немоћне да се изборе са хаосом, јер је изостајала сарадња "праве" полиције.

И зато је кадар који зна прописе и процедуру (комунални, тржишни, саобраћајни и остали инспектори на републичком, градском и општинском нивоу) бачен у запећак у корист групе униформисаних људи, којима су осим значке дата и средства насиља - пендрек и лисице - и могућност да то насиље примењују малте не без икакве контроле. И што је најгоре - без довољно стручног знања. Ови пређашњи нису "укинути" или расформирани, јер је осим "показне" снаге, ипак ваљало имати и неког ко зна прописе и процедуру.

И сада, када се прича о увођењу нових комуналних полицајаца, од којих ће трећина радити само на утеривању пара у џепове приватне хохштаплерске фирме за наплату превоза, која је уговором обавезана да обезбеди наплату превоза - ипак треба понудити нека логичнија, нормалнија и јефтинија решења.

Уместо "Комуналне полиције", формације која нема ни јасан и дефинисан ланац команде (командују јој општински и градски партијски руководиоци), ни јасна овлашћења (која се, видели смо, итекако лако прекорачују), ни контролу (унутрашња контрола не постоји), ни редовне психолошке и по потреби психијатријске провере, ни суштинску могућност да реагује у било чему сем у нарушавању комуналног реда - треба појачати јединице полиције. Уместо пуких силеџија, селектованих под прешироким критеријумима (важећим за све државне службенике) који средства принуде добијају у руке после само 420 сати обуке, на улице треба извести школоване, устројене и високообучене професионалце.

Ако било која јединица локалне самоуправе издваја одређена средства за намене КП, зар није логичније да их издвоји за додатне јединице редовне полиције? Добиће кадар за асистенцију у комуналним пословима, а полиција опет добија већу могућност ротације и покривања локација за које сад нема довољно људи: школа и обданишта, пре свега.

Редовна полиција има конкретан, јасан, уређен ланац команде и одговорности; ту је само министар "политичка личност", већ од директора наниже су пуки професионалци.
Редовна полиција има јасна и прецизна овлашћења, па би, осим асистенције у пословима цивилних инспектора, могла да се употреби у било којој ситуацији која потпада под кривичну или прекршајну одговорност; да подсетим да је обавеза полицајца, био на дужности или не, да реагује ако уочи извршење кривичног дела.
Редовна полиција има јасне и дефинисане механизме контроле. Могућност прекорачења овлашћења увек постоји, али је и заштита грађана појачана.
Редовна полиција пролази психолошке и психијатријске провере; тај сегмент свакако треба појачати, недостаје психолога у МУП-у, али је свеједно битан адут у односу на КП.
Редовна полиција неће хапсити без разлога, али ако хапси, то ће урадити под законом прописаним условима и на начин на који неће вређати достојанство ухапшеног; а чак и да се то не догоди, оштећеног је лакше заштитити, јер се та заштита протеже до самог Устава.
Редовна полиција има ауторитет, који никад никакав комунални полицајац, не може да има, по својој суштини. А ауторитет је често веома битан или пресудан моменат одвраћања.

И можда најважније: укидањем "Комуналне полиције" укида се партијска паравојска, потенцијала опасност за права и слободе човека и грађанина. На то основно уставно начело пречесто заборављамо, олако верујући да ће га штитити управо они који у скупштинске сале и одлазе са намером да себи и својој породици, пријатељима и партијским другарима, обезбеде бољи живот без реалног основа, и у том циљу и формирају органе, који ће им то омогућити и стечене позиције им заштитити.