Једна хајка, једно писмо и једна професија

Отворено писмо Душана Машића, упућено новинарки „Кур(в)ира“, која је почела хајку на родитеље Тијане Огњановић – постало је парадигма стања не само у српским медијима, већ у целом друштву.

Писмо би остало само још једна у мору критика професије, која је поодавно запловила (неповратним?) водама таблоидизације и примитивизма, да није убрзо по објављивању у рубрици „Мој угао“ сајта Б92, скинуто „одлуком менаџмента“. Готово у истом моменту, писмо је укинуо и сајт Мондо (власник „Телеком“), а онда су попут домина почели да нестају „шерови“ са сајтова других медија.

Машић је потврдио да он није повукао писмо, већ да је само обавештен о одлуци менаџмента Б92, РТВ станице чије је темеље управо овај новинар градио. Сама Б92 није се огласила тим поводом. Одлуке других кућа нису ни посредно ни директно образлагане.

Тако је то наоко бенигно писмо новинара, али и родитеља који је преживео судбину брачног пара Огњановић, непобитно постало доказ две поражавајуће чињенице. Прва је - да српском медијском сценом владају политичари и тајкуни, кадри да примитивном цензуром, моделирају јавно мнење грђе него у зла Милошевићева времена. Друга – да таква заштита „Кур(в)ира“ представља крунски доказ ко и с каквим циљевима урушава медијску сцену у Србији.

Хајде да се позабавимо неким елементима целе приче.

Најпре, „урадак“ Душана Машића није новински текст, већ – писмо. Као такво, оно има мању тежину с медијске тачке гледишта, а и не подлеже неким стриктним правилима професије.

Писмо је на моменте грубо, чак увредљиво, и тај тон је - без обзира што делим Машићеву "емоцију" спрам појава типа "Кур(в)ира" у нашем медијском простору - једино што ми смета. Искрено, увек сам веровао да су фине речи убитачније, иако и сам, под старе дане, затечен стањем ствари у области о којој пишем, знам да посегнем за грубостима по систему "са барабом - барапски", јер сумњам да би се другачије разумели. У конкретном случају, ипак, мислим да би мирнији тон био ефектнији. Но, то је "паковање". А суштина?

Речено писмо госпођи (или госпођици, не познајем је) Илић јесте лично, али се у сваком свом сегменту дотиче струке. Најпре, њеног материјалног положаја. Многи су, наиме, у лошим платама и великој конкуренцији радне снаге у новинарском свету налазили „оправдање“ за кршење правила професије. Ризиковати да изгубиш и бедњикавих, несигурних, 300 евра плате, и ко зна кад и ако добијеш други посао у струци, ако одбијеш наређење власника и уредника; или, одбити да срозаш себе и професију па по цену отказа? Хамлетовска дилема, признајем, мада, ја дилеме не бих имао: јер ако спустим сопствени професионални стандард једном, он ће задуго, можда и заувек, остати на тој нижој степеници.

Као професионалац, разумем и Машићев мотив да неке ставове поткрепи мишљењима колега из фирме у којој сад ради (Би-Би-Си), да не даје само своје оцене. Иако се то суштински не би разликовало: реч је о најобичнијим правилима професије. Било је читалаца по друштвеним мрежама који су оспоравали управо то, тврдећи да је Би-Би-Си иста та правила занемаривао у ранијим периодима, када је, рецимо, ваљало оправдати неке војне интервенције, па и на СР Југославију. Опет ћу рећи: то су само (неспорна) правила професије, уче се и на овдашњим факултетима и „новинарским школама“, сваки ће добар уредник инсистирати на њима. Па и ја. То што се није увек држао правила, није проблем правила, већ Би-Би-Си-ја.

Та правила (рецимо, „чути и другу страну“, „проверити из два независна извора“ и сл.) имају двоструку корисност, а њено дефинисање наликује изреци Марка Миљанова о чојству и јунаштву. Дакле: правила штите актере приче од медија, и медије од актера приче.

То су правила којих се данас мало која медијска кућа, и „медијска кућа“ у Србији придржава. Уосталом, у држави у којој свака шуша и грмуша може да оснује новине, ТВ или интернет сајт, али је рецимо новинским кућама с одређеним процентом присуства на тржишту, забрањено да имају радио станице због „концентрације“, тешко је обезбедити поштовање правила струке. „Кур(в)ир“ је ситан детаљ: проблем медија мора да се решава системски. И свим политичарима су тога пуна уста, али се веома тешко, да не кажем – никако, одричу задовољства да имају „свој“ медиј, којим могу да бију личне битке.

Да, сјајно је што смо сазнали да је угашени „Прес“ био Ђиласов, али, чије су друге новине, радио и ТВ станице и интернет сајтови? То је први услов слободног новинарства: јасно и транспарентно власништво до последње инстанце. Други је – јавност власништва и спречавање концентрације у продајним мрежама и адвертајзинг фирмама. Трећи је – уређење етра и интернет тржишта. Четврти - образовани, заштићени и добро плаћени новинари.

Баш у том сегменту лако је уочити сву проблематику медија. Интернет сајт може да оснује свако, чак и без регистрације предузећа. Може да га оснује и странац, па и странац оног типа који сад модерно називамо „контроверзни бизнисмен“. Ради се најчешће „на дивље“, без пријаве, пореза и осигурања, запошљавају новинари (са тршишта које је све богатије радном снагом и сиромашније радним местима), али и „новинари“, који раде све шта се каже за кудикамо мање пара и са кудикамо мање других захтева... а тржиште, делиријумски дресирано на живљење туђих живота, посматрање делова тела или сексуалних чинидби, иовако „гута“ све. Бедне плате, мобинг, пијани уредници, уцене... а све зарад бесомучног копирања туђих дела, без икаквог ауторског доприноса.

Где је ово друштво скренуло? Док је постојао један Рака Ишингер, смејали смо му се као негативном изузетку. Сад је већина постала „Рака Ишингер“, само уз „фенси“ називе типа „Курир“ или „Пинк“, а друштво се смеје позитивним изузецима.

Но, да се вратим на отворено писмо Сањи Илић.

Машићево писмо не суди и не пресуђује у случају Огњановић. Много је људи који и данас као главни контра-аргумент Машићевом писму постављају питање што вишак новца са рачуна Огњановића није пребачен... Али, ТО није спорно, и као такво, није ни тема писма. И ТО, и суштина Машићевог писма, се не искључују. Машић и сам инсистира на томе да је интерес јавности, дакле и функција и обавеза медија, да се цела прича око новца расчисти. Медији имају тај задатак, свестан је и Машић. Он, међутим, говори о приступу. О основама новинарства. О новинарској етици. О људскости.

Ех, та људскост. Машић је имао несрећу да прође кроза шта су прошли и Огњановићи. Ја не могу ни да замислим шта би било са мном, да се мом детету нешто догоди. У ствари, и не могу да замишљам како бих се ја понашао, шта бих и како радио, јер би претпоставка била да замислим да се њој нешто догоди. А то не могу ни са замислим, јер бих „на кеца“ дао живот за њу. Зашто ово говорим? И „обичан свет“, и „новинари“, а на жалост све чешће и новинари (без наводника) заборављају на људскост када о нечему пишу или коментаришу.

Управо због тога, писмо написано Сањи Илић, новинарки „Курира“, иако на моменте грубо и нетолерантно према њеном учинку, није превасходно писмо Сањи Илић. Једна „изгубљена новинарска душа“, мање-више, па шта? Многи су посрнули пре ње, многи ће страдати после ње. Новинарство једе своје посленике, били они одани професији или не. Није ни писмо „Кур(в)иру“. Свима је одавно јасно какве су те „новине“ и да ту нема много места за наду да ће бити боље. То је писмо професији, које сјајно лоцира мане и проблеме, и позива да се вратимо новинарству.

Говорећи о професији, писмо је постало и сјајан пример за П.Р. струку. Негативан, додуше. Али, на грешкама се најбоље учи. Да је остало на сајтовима, дан, два или неколико дана би заокупљало пажњу јавности, а потом би отишло у заборав, као и све критике рада појединих „медија“ и „медијских посленика“. Овако, што у знак солидарности са Машићем, што као доказ да се деле исти ставови, што као начелни бунт – писмо је копирало и поставило на десетине људи на друштвеним мрежама и постало је видљиво многоструко већој публици него "оригинал". Ја сам то учинио раније, јер имам блог на коме преузимам текстове других аутора ако оценим да нечим обележавају или објашњавају моменат живота. Тако је писмо постало медијски хит у региону, а на леђа Б92, понајпре, сручио се сав „хејт“ због цензуре. Чак су реаговали и ини новинари самог Б92, препознајући атак на слободу мисли и слободу медија.

Солидарност су, додуше много касније, исказала и новинарска удружења. То кашњење је такође симптоматично, и још једном доказује тромост и суштинску неспособност наших цеховских организација оваквих какве су, да се обрачунају са нарастајућим злом у редовима струке.

Још је нешто интересантно: стичем утисак да се на ружне појаве у и око струке реагује селективно. Не само из редова струковних удружења, и саме колеге често затаје. Зашто оваква реакција, на пример, није била код писма једне новинарке „Пинка“ због неисплаћених плата? Зашто се није жешће реаговало на Ђиласов испад према новинару „Политике“? И тако редом...

На брисање Машићевог писма се можда не би ни реаговало овако жестоко, да није устала онлајн „кука и мотика“, твитераши и блогери. Има ту још питања, које новинари и медијска удружења треба сами себи да поставе и дају што пре одговоре на њих, како би се у процес оздрављења струке ушло што пре.

У сваком случају, иако вероватно ни сам није слутио колики ће домет имати писмо, Душан Машић је у ствари написао "упутство" ранга оног Тијанићевог, студентима ФПН. А то значи: изазвао је контроверзе, још дуго ће се укрштати мишљења, политичари ће бар на неко време бити под притиском да нешто промене набоље, а само од струке зависи да ли ће се вратити добрим старим правилима професије. Или ће, по "куриру", отићи у место рођења светског медијског ђубрета.