Дрон, крпа, казна, порука

И сад, у склопу свеопште кукњаве како се зли и надасве мрски (западни) свет у форми традиционално непријатељске УЕФА још једном грдно огрешио о вазда безгрешне Србе (чија би репрезентација после јуначких 0:0 са Албанијом до 40. минута сигурно победила бар 10:0 да није било дрона), да и ја кажем неку реч.

Србија је победила пар-форфе, 3:0, зато што су играчи Албаније одбили да се врате на терен и одиграју утакмицу до краја, упркос захтеву УЕФА. Значи, УЕФА је казнила Албанију што није испоштовала њен захтев. Ништа више од тога.

Србија је кажњена одузимањем три бода, јер није осигурала безбедно одвијање утакмице. Мање због бакљи, више због лоше организације утакмице високог ризика, а највише због упада криминалца Ивана Богданова, већ осуђеног за насиље на спортским приредбама, и групе његових истомишљеника на терен, и физичког напада на фудбалере противничке репрезентације.

У пракси, и Србија и Албанија као да су дисквалификоване, јер спортски гледано, шансе да оду у други круг такмичења сада су смањене драматично.

Где може да се у овој "пресуди" нађе огрешење УЕФА? Најпре, у чињеници да није довољно ценила провокативни елеменат дрона са крпом "велике Албаније" на њему и последице те технологије на будуће спортске догађаје.  А можда још више у чињеници да су албански фудбалери први напали на играча Србије, који је крпу (намерно кажем крпу: то НИЈЕ застава Албаније, па да се каже да су Албанци потрчали да заштите државни симбол) склонио.

Те две ситуације јесу окидач, и да је на томе остало, Србија би имала три бода више, а Албанија дрона. Али, није остало на томе. Пуцале су столице по грбинама албанских играча. А то не сме на такмичењима под заставом УЕФА, па колико год се неко мрзео са неким.

Ко је крив? Српска полиција. За долазак албанских навијача мимо договора, за уношење "кореографије", што је стална пракса на домаћим утакмицама, за улазак навијача на терен - што нико на свету, нигде, не толерише. Српска служба безбедности, за доношење и активирање дрона. Српско правосуђе, за могућност да монголоиди типа Богданов уопште присуствују било каквом догађају и уопште буду виђени међу људима, а да нису држани у кавезу.

УЕФА очигледно није желела ни за промил да некога награди у хаосу који је настао. То што је суштински и Србију и Албанију одрезала подједнако, доказ је да нико више неће да се бави идиотлуцима дивљих балканских племена, анализама, доказивањима, позивањима на историју. То што некога није казнила мало више, а требало је, не мења суштину и величину самог греха..

И можемо ми сад калимеровски да плачуњамо "то је неправда". Можда јесте. И то само у смислу да је Албанија могла да добије "још" од казне, јер Србија није добила ништа незаслужено. Мени, пак, та одлука УЕФА личи на став родитеља, који неће да се баве појединачним доприносом своје двоје деце тучњави, већ обома оплави доњи део леђа са поруком - "не занима ме ко је почео, овако ћете проћи и убудуће, па ко год да започне".

Можда је боље да за промену, после четврт века понашања по истој формули, које нам се потпуно исто ломи о леђа, ставимо прст на чело и покушамо да спознамо где то ми, генетски безгрешни, грдно грешимо?

Дипломатија гаф(ов)а

Дипломатија је, у суштини, врло конзервативна вештина, заснована на строгим правилима, иако су је неки њени посленици, од Медлин Олбрајт наовамо, прилично банализовали и срозали.

Посету високог достојанственика неке земље другој, брижљиво, месецима унапред, припремају службеници два министарства иностраних послова. Ту  се пажљиво мере интереси и домаћина и госта, и места за импровизације нема: чак се и фамозне "листе жеља" (а то су мање-више жеље за неким сусретима, темама, посетама....) усклађују са нивоом билатералних односа.

У пракси - што су односи лошији и сусрети ређи, организацији посете приступа се "пипавије".
Не, није немогуће да једна страна испостави неку нереалну жељу, али, мало је теже поверовати у могућност да неком жељом унапред изминира могућност сусрета, износећи захтев који је по својој суштини (мерено нивоом и развојем досадашњих односа) за државу домаћина не само неприхватљив, већ и понижавајући. Јер се тиме обесмишљава и дипломатија, и сама потреба за сусретањем.

Такав би био наводни захтев албанског премијера Едија Раме, да добије кључеве Београда током предстојеће посете. Не само нереалан и понижавајући, већ, усудио бих се рећи - мерено садашњим околностима, увредљив попут оног аустријског ултиматума Србији, 1914. Зато и не верујем да је он то тражио.

Раму сам упознао 2002. или 2003, док је био градоначелник Тиране. Провели смо непун сат у разговору. У том року, о човеку се не може закључити превише. Али, утисак који сам стекао је - да је лукав и прагматичан. Ето још једног момента зашто сумњам у "жељу за кључевима": ни једна од те две особине не би му допустила овакав гаф, јер на првом месту размишља о добробити своје државе и народа.

Тај "захтев" нико, додуше, није званично потврдио. Судимо о њему само на основу медијске буке која се дигла око тога и новинарских "сазнања" у медијима блиским српској владајућој странци. Наводно, постоји и некакав ЈуТјуб снимак те жеље. Нисам га видео. Нити сам видео неки документ, допис МИП-у,  који то доказује. Уверен сам, да увредљиви захтев постоји, наш МИП би га објавио, са јасном поруком: "ето шта Албанци траже од нас, како нас понижавају, а ми ћемо се упркос томе сусрети са њима". Без уручивања кључева, дакако. А да расчистимо и ово: да такав захтев ипак постоји, кључеви су у њему најмања жеља.

Уручивање госту кључева града је посебна част, која се чини за значајан допринос који је неко дао том граду, народу или држави. Не Рама, већ ни један албански политичар, после Есад паше, ту част није заслужио. И обрнуто: ни један нововремени српски политичар није заслужио да добије кључеве града Тиране. Не кажем да не бих волео да је другачије, али није. Деценијама се гледамо преко нишана, деца расту у уверењу да немамо грђег непријатеља од оних других, проблем Космета то је само запечатио. Мука да се српско-албански односи "попеглају" таман толико да можемо да се трпимо, по логици мора да траје троструко дуже од "муке" да се међусобно набијамо на колац.

А неко ко има намеру да у ту крхку грађевину угради бар циглу стабилности, не креће у изградњу понижавајући колегу с друге стране. И дајући захтев за кога је сигуран да друга страна не може да испуни, и да чак да до посете дође - такав безобразни захтев не може да допринесе да се успостави бар минимум неопходног поверења.

На то, уосталом, ни Европа не би благонаклоно погледала. Дефиниција једног вулгарног инцидента (са "дроном") као "шале", можда може да прође у Бриселу, али још једна "шала", грђа и баналнија од претходне, ни код бриселских бирократа најненаклоњенијих Београду, не може да се оправда.

Укратко: сумњам да би неко, испоруком "жеље", која је у датим околностима (с обзиром на стање српско-албанских односа, инцидент на фудбалској утакмици, ситуацију око Космета...) увредљива и понижавајућа за домаћина, унапред себе осудио на епитет "минера" напора да се нешто коначно покрене с мртве тачке.

С ове тачке гледишта, чак ми то пре личи на "мину" лансирану у Београду, да се врати "мило за драго" за поменути "дрон".


Додуше, када је Балкан и односи народа на њему у питању - ни у шта не могу да будем стопроцентно сигуран.