KOLIKO SMO MI KRIVI

Danas, na dan velikog, svenarodnog, mitinga za spas Kosova i duse Srbije, prilicno nezainteresovano, u poredjenju sa svom strascu koju sam slicnim prilikama ispoljavao u prethodnim godinama, setam cerku, uzivajuci u njenim trapavim koracima, veselom smehu, prepadanju kucica i nezaustavljivom, ali i nerazumljivom, brbljanju.

Onaj JA pre nekoliko godina, i ovaj JA, definitivno nismo isti.

Onaj JA bi bio u prvim borbenim redovima mitingasa, krcat optimizmom da ce sutra biti malcice drugacije i bolje, upravo zbog tog sopstvenog mikronskog doprinosa.

Ovaj JA nekako letargicno i pesimisticki prihvata cinjenicu da sva galama ovog sveta, svi milioni Srbalja na trgovima gradova ostatka Srbije, nece uticati na cinjenicu da su veliki snajderi, po ko zna koji istorijski put, skrojili balkansko odelo po svojoj meri.

Razocaran sopstvenim pesimizmom, resenje trazim u samospoznaji, a utehu u mudrosti i trezvenosti pristigloj mi sa drugim po redu isticanjem licne karte.

Razmisljam o tome kako nam se nista od ovoga ne bi desilo, ili bar ne u toj meri, na taj nacin i u takvom obimu, da tome svemu nismo pripomogli.

Sta je moglo, a sta trebalo da se ucini... E, moj generale, dobar li si strateg u trenutku dok ostatke tvoje vojske na bojnom polju prozdiru lesinari.

Da li nam je zlohudi Milosevic opravdanje za sve? Sme li da bude? Da li je prosto moguce, po logici i verovatnoci, da su on i njegov tim bas sve ucinili pogresno?

Sta smo mogli mi, otreznjeni, osvesteni, otrgnuti iz lanaca komunizma i celjusti Baba-Jule? Da li nam je sedam godina bilo malo da bar donekle popravimo Slobinih 14?

Zasto smo toliko nekriticki verovali u dobronamernost onih, cije smo namere bas zbog sopstvenog osvescenja tek mogli da procitamo?

Zasto smo cutali zabavljeni jadom kad je padala Krajina, kad je bombardovana Srpska, kad su nam cupali Kosmet? Da li u znak pokajanja zbog onih truba i zastava, kojima smo pratili tenkove ka Sloveniji, kolceta na Trgu Republike kojim smo slavili kapitulaciju 1999, ili “onih” hladnjaca?

Ili nam je vise prilicilo pokajati se na kakav drugi nacin?

Zar nam Rambuje zaista nije mogao biti skola za Bec?

Zamislimo li se, da li je iko zaista verovao da ce Slobina glava na tanjiru biti dovoljna? Da li su oni, koje niko nije gonio da se poslom politicara bave, smeli u to da veruju? Ili je sistem “upropasti firmu, pa je prodaj” svesno primenjen i za slucaj drzave?

Zar je orgija siptarske “skupstine” u Pristini bila toliko iznenada, da svi redom u fotelji brekcemo posle nedeljnog rucka, nezainteresovano gledajuci na TV puste ulice Beograda, verbalno zgrozeni zbog talambasa na jugu? Da li je bilo sredine izmedju divljanja sacice pijanih navijaca i organizovanog protesta pet dana kasnije?

Pa i sad da se sve tumbe okrene, nekom neverovatnom igrom sudbine ili Bozijim providjenjem, pa da se Srbija uz podrsku sveta vrati na Kosmet, da li bi zaista znali sta cemo s tim, ili bi to opet posluzilo da se poput pijanih zena pocupaju nase politicke ikone oko grama uskog interesa i (ne)priznavanja licnih zasluga zbog kosmicke povezanosti sa samim Bogom?

KO DA MI OTME... KOSOVO?

Gledam i ocima ne verujem, kako predstavnici nekih drzava u Savetu bezbednosti antitezom dokazuju tezu, i kako potonjim postupkom svoje drzave (priznanje "nezavisnosti" Kosova) opravdavaju prethodni (deklaraciju tzv. Skupstine Kosova o nezavisnosti).

Gledam poslednje trzaje medjunarodnog pravnog poretka, ozbiljno nacetog jos krajem proslog veka, i razmisljam kakve bi posledice toga mogle da budu u daljoj perspektivi. I nisam spokojan, jer, ipak sam iz istorije uspeo nesto da naucim.

Gledam predstavnike drzava u koje smo se do juce kleli, i drzali ih za sinonim svetske pravicnosti, kako – i ne trepnuvsi – ponizavaju Srbiju, priopcavajuci njenom (demokratskom) predsedniku stvari, koje pas s maslom pojeo ne bi, a sve s onom nadmenoscu, koja odlikuje siledzije na izmaku snaga, u stilu "vi jos ne znate zasto je to i koliko dobro za vas".

Gledam, i mislim se – da li je moguce da bar malo ne osecaju stid?

Vele, priznace Kosovo, zato sto su pregovori o statusu propali. Po strani logika: ako pregovori o statusu koji trazi manjina propadnu, valjda se postuje stav vecine. Seca li se iko, da li su pregovori o Kosovu ikada i stvarno vodjeni? Pa i ovi najnoviji "susreti" bili su pro forme, jer je jednoj strani unapred receno da im nezavisnost "ne gine" cak i ako budu nekooperativni.

Priznace, vele, Kosovo, jer je tamo Milosevicev razim izvrsio etnicko ciscenje nad Albancima. Ako je to kriterijum, sta cemo sa etnickim ciscenjem, koje su kosmetski Albanci sprovodili nad Srbima u vreme okupacije (1941.-1945.), za vreme Titovog rezima (1945. – 1990.) i tokom privremene administracije UN (1999.-2008.)? Albanci proterani sa ognjista u vreme bombardovanja vratili su se posle desetak dana od egzodusa. Srbi proterani sa ognjista posle ulaska snaga UN, koje su trebalo da im garantuju bezbednost, jos se nisu vratili.

Priznace Kosovo jer ce time, vele, "resiti problem". Za njih je parcanje suverene drzave – resavanje problema. Zaboga, Evropo! Pokusali ste tako sa Hitlerom, dali mu Cehoslovacku na tanjiru, zar ste zaboravili na sta je to izaslo?

Priznace Kosovo, buduci da to garantuje mir i stabilnost regiona. Nadgledana nezavisnost, koju promovisu kao genijalnu ideju Martija Ahtisarija i bezmalo savrseno resenje za Kosmet, u praksi se nece mnogo razlikovati od stanja uspostavljenog 1999. godine, kada je drzava Srbija prestala da vrsi bilo kakvu, makar i simbolicnu vlast, i da ima bilo kakvo, makar i simbolicno prisustvo na Kosovu i Metohiji. I, zasto nisu uspostavljeni mir i stabilnost, nego je do dana danasnjeg Kosovo izvor nestabilnosti?

Priznace Kosovo, a zauzvrat Srbiji nude "nagradu" u vidu "evropske perspektive". Zar Srbija i sa Kosovom, i pre svih ovih dogadjaja, nije imala "evropsku perspektivu"? Nije li licemerno, uostalom, nuditi "evropsku perspektivu" drzavi, koja se za to jasno opredelila jos 2000. godine, hvaliti njen "demokratski rezim", ali je ipak pritom kaznjavati, ponizavati i denuncirati?

Siptari se na Kosmetu jos nisu cestito ni otreznili od separatistickog slavlja, a stigla su prva priznanja "nezavisne drzave". Neka ocekivana (Amerika, Albanija), neka bez ikakve tezine (marionetski rezim Avganistana), neka, boga mi, ipak duboko razocaravajuca (Francuska).

Kakvu reakciju te drzave ocekuju od Srbije?

Ako se setimo brzog povlacenja tuzbi protiv drzava clanica NATO, koje su nas bombardovale, odmah po padu Milosevica, ako se setimo ubrzanog i nekritickog vracanja tim povodom prekinutih diplomatskih odnosa na predjasnji nivo...onda nije ni cudo sto te zemlje nisu ni malo zabrinute zbog moguce reakcije Srbije. Prevedeno: Beograd ce malo da se duri, a kad iovako klimavi standard krene nizbrdo, pustice signale poverenja, a mi cemo prihvatiti Srbe u svoje narucje, kao da nam nisu nista ucinili, iako cemo morati da im postavimo bar jos nekoliko novih uslova za ulazak u srecan evropski brak.

Mozda ce, stvarno, pitanje viza i studiranja po Bolonjskoj deklaraciji biti Srbima vaznije od nacionalnog ponosa. Ne znam, moguce da sam zastareo u shvatanjma, mozda i jeste vaznije...

Nisam, naravno, ocekivao da povodom Kosova neko iz Beograda vitla oruzjem, iz najmanje tri razloga: 1. Kojim oruzjem? Nasa vojska je sistematski unistavana u poslednjoj dekadi. 2. Protiv koga? Amerika plus 27 zemalja EU su krupan zalogaj, cak i za potomke pobednika sa Cera i Kajmackalana, posebno sto su sada vec prisutni na nasoj teritoriji. 3. S kim? Vreme nacionalnog romantizma je proslo, a pozivanje na patriotizam postalo bespredmetno, posto je isti bespotrebno utrosen.

Nisam, dakle, ocekivao oruzje, ali jesam energiju i dostojanstvo: osim pretnje po nivo diplomatskih odnosa (za koje ih, siguran sam, bas briga!), zemljama koje bi priznale Kosovo valjalo je pripretiti ugrozavanjem ekonomskih interesa. Pa, ako su im politicari nemudri, lakomi ili siledzije, biznismeni bi im pomogli da realnije gledaju stvari na terenu.

(A muka mi je tek pripala kada su, po ko zna koji put, podignute optuznice protiv kosmetsko-albanskih (sada) politickih lidera, a svi znamo da od toga nece biti nista, i da samo izlazemo farsi svoje pravosudje.)

U demoliranju Beograda i drugih gradova, medjutim, nema ni malo dostojanstva. Ljudi koji na taj nacin manifestuju svoj gnev protiv drzava, koje priznaju nezavisno Kosovo, u stvari, samo im cine uslugu, jer im pomazu da zabasure nedostatak argumenata za rasturanje Srbije, podsecajuci tamosnje javno mnjenje "kakvi su Srbi divljaci". Nekako bi mi bilo mnogo lakse shvatljivo da su ti energijom i alkoholom napumpani mladi ljudi obukli uniforme i posli na Kosmet, u komite, u duhu najbolje tradicije borbi za oslobodjenje tih krajeva od Turaka, i Vojvode Vuka. (Uputstvo za recenu decu: eno vam ga spomenik potpukovniku Vojinu Popovicu, komandantu komita, ispred "Palasa"). Ovako se osetim nekako tuzno i bez argumenata, kad vidim snimke veselja iz Pristine, u kojoj su najveci nered napravile tri petarde. Alo, momci: Hasim "Zmija" Taci sedi u Pristini, ne krije se u beogradskim kontejnerima!

FARSA, POSLEDNJI CIN

Odluka tzv. Skupstine Kosova o proglasenju nezavisnosti uvesce kosmetsku farsu u svoj poslednji cin.

Do te odluke, svaka je „zverka" u snegu vec pokazala svoj trag, uloga svakog u ovoj farsi postala je potpuno jasna, a po svoj prilici definitivno su razjasnjeni i motivi da visedecenijska „kosovska kriza" dobije ovakav epilog.

Ostalo je samo nejasno kako iko od politicara iz organa Evropske unije ili njenih drzava clanica zamislja da posle nedvosmislenog podrzavanja protivpravnog cina jedne nacionalne manjine naseljene na Kosmetu, aktivnog ucesca u razbijanju jedne suverene drzave i drskog ignorisanja njenih nacionalnih, drzavnih i ostalih interesa, uz vrlo ociglednu teznju da se Srbija ponizi, kako – dakle – iko moze da ocekuje da ce zvanicni Beograd (ma ko ga personalizovao) i dalje zeleti bliske partnerske odnose sa clanicama EU i ulazak Srbije u ovu organizaciju – ma koliki interes nase zemlje za tim bio. I jos vaznije: koji ce srpski politicar ikada u buducnosti moci da ubedi gradjane Srbije da EU zeli Srbiju u svojim redovima na ravnopravnoj osnovi, da je postuje i da Srbija uprkos svemu treba da udje u EU?

Naprotiv, Srbija je ovakvim stavom, i vise nego ociglednom netrpeljivoscu, prosto gurnuta u ruske ruke, a to Moskva nece ispustiti, posebno ne u ovakvim geo-politickim odnosima.

Srbija, naravno, ima svoj deo odgovornosti. Pre svega, zbog propustanja da se na ugrozavanje suvereniteta reaguje odmah, ili u dovoljnoj meri, kada je suverenitet jos bio ugrozavan relativno sitnim stvarima, jos u okviru Rezolucije 1244 Saveta Bezbednosti. Tu pre svega mislim na akte donete ignorisanjem tada vazecih Ustava i zakona Srbije, promenu pravne (npr. „predsednik Kosova"!?), organizacione (npr. novi postanski brojevi) i privredne strukture (npr. „privatizacija"), uspostavljanjem organa nespojivih sa R 1244 (npr, KPS) i td. Uostalom, srpska policija se relativno brzo po promeni rezima u Beogradu mogla, u duhu te rezolucije, vratiti u granicni pojas prema Albaniji, Crnoj Gori i Makedoniji, na Aerodrom Pristina i srpske nacionalne i istorijsko-kulturne enklave, pa makar i u sadejstvu sa medjunarodnim organima. Takodje, valjalo je ultimativno insistirati na demilitarizaciji i razoruzavanju kosmetskog stanovnistva, utvrdjivanju drzavljanstva i boravista za Albance i povratku raseljenih Srba.

Nasuprot, dobili smo lazne pregovore unapred osudjene na neuspeh, jer su Albanci unapred okurazeni iz Vasingtona i Brisela da – pregovarali ili ne – nezavisnost im „ne gine".

Neko bi pomislio da je resenje „kosovske krize" cepanjem jedne suverene drzave samo stvar linije manjeg otpora. Ali, prosto je neverovatno da ni jedna mudra glava u Evropi nije videla bar neke od sledecih cinjenica:

1. Evropa je prihvatila nacisticko parcanje Cehoslovacke pred Drugi svetski rat nadajuci se da ce time „nahraniti zver", ali je to zveri samo povecalo apetit – i svi znaju rezultat.To je sahranilo tadasnje Drustvo naroda, kao sto ce i sada Ujedninjene nacije doci u svoju najvecu krizu ukoliko se povinuju nasilju manjine. Gazenje temeljnih principa Povelje UN i medjunarodnog prava ne moze voditi nicemu dobrom, vec samo voluntaristickom i arbitralnom pristupu, u kojima neka drzava ili narod zbog necega imaju vise prava od ostalih, a i taj scenario je vidjen, i neslavno okoncan.

2. Evropa je 1912. promovisala novu drzavu, Albaniju, posle Prvog balkanskog rata (u kome Albanci nisu ginuli za slobodu od Turaka, zajedno sa ostalim stanovnicima Balkana), ignorisuci mnoge elemente koji su govorili protiv oktroisanja drzave (pa i cinjenicu da je u bici za oslobodjenje Skadra izginulo vise crnogorskih vojnika nego u svim drugim okrsajima zajedno, na primer) – a za tu drzavu ni dan danas ne moze da se kaze da je funkcionalna i da u svakom trenutku ima aktivnu drzavnu vlast nad svim delovima svoje teritorije i stanovnistva. Mnogo vise od Albanije, cak, Kosovo i Metohija po dolasku medjunarodne misije 1999. postale su leglo kriminala, trgovine ljudima, oruzjem i drogom, varvarstva, unistavanja istorijskih i kulturnih spomenika i pokusaja zatiranja jednog naroda.

3. Formiranje „drzave Kosovo" nece voditi stabilnosti na Balkanu, iz najmanje nekoliko razloga. Prvi, i najvazniji, je da ujedinjenju Kosova i Albanije vise nista nece stajati na putu, a to ce aktuelizovati pitanje „velike Albanije" i ugroziti integritet najmanje tri balkanske drzave u kojima jos zivi albanska nacionalna manjina, a od kojih drzava su bar dve (Crna Gora i Makedonija) nacionalno direktno ugrozene od rastuceg broja Albanaca. Drugi razlog je da posle priznanja prava albanske nacionalne manjine da dobije svoju drzavu cepanjem od teritorije suverene matice, niko ne moze da stane na put raspadu Bosne i Hercegovine, cija tri konstitutivna naroda i dva konstitutivna entiteta, i po logici, i po pravdi, i po istorijskom nasledju, imaju mnogo vise prava da traze drzavnu nezavisnost i samostalnost. Treci razlog je vec pomenuta nesposobnost formiranja funkcionalne drzave na Kosovu, koja bi drzala pod kontrolom albanske kriminalne plemenske klanove, i otuda potreba za dugotrajnim stranim vojnim i policijskim prisustvom, sto, kako nas iskustvo uci, nece biti dovoljno da sprecava gerilske napade Albanaca sa Kosova na okolne drzave.

4. Za formiranje "drzave Kosovo" ne postoje ni politicki, ni kulturni, ni vojni, ni istorijski... ukratko, nikakvi logikom i zdravim razumom opravdivi razlozi. Ona ne bi mogla da opstane samostalno, ni politicki ni ekonomski. Kosovo i Metohija su, u svakom pogledu, zavisni od Srbije. Pripadnici albanske manjine u Srbiji jesu, cinjenica je, zadojeni dubokom mrznjom prema Srbiji, Srbima, pravoslavlju...ali ta mrznja ne datira od vremena "Milosevicevih zlocina", kako neki zapadni mediji serviraju, vec prakticno od samog oslobodjenja ispod Turaka, 1912. Balijske grupe (za one koji ne znaju, teroristicke gerilske grupe albanske manjine) pucale su na svaku vlast - od Kraljevine Srbije, preko Kraljevine Jugoslavije, do sadasnje Republike. Jedina vlast sa kojom su Albanci na Kosmetu bili u dobrim odnosima bila je fasisticka okupatorska sila tokom Drugog svetskog rata, kojoj su obilato pomagali utrkujuci se u stravicnim zlocinima prema Srbima.

5. Davanje manjini prava na nacionalnu drzavu, opravdavajuci to tzv. „srpskim zlocinima", takodje ne stoji, jer, na primer, Nemacka je pobila 6 miliona Jevreja u Drugom svetskom ratu, pa drzava Izrael ipak nije formirana na njenoj teritoriji, niti i jedna americka savezna drzava pripada Indijancima, nad kojima su tvorci americke nacije izvrsili neizmeren genocid. „Srpski zlocini" nisu, uostalom, ni dokazani kao drzavna politika (sto je postojalo u prethodna dva primera), a pojedinacni zlocini su izvrseni sa obe strane, s tim sto cak zlocini Albanaca imaju mnogo vise obelezja nacionalnih.

6. Jos prilikom potpisivanja „Dejtonskog sporazuma" receno je da se time stavlja tacka na krvavi raspad Jugoslavije. Ako posle toliko godina SAD i neke clanice EU to prenebregnu i vele da se „resavanjem statusa Kosova stavlja tacka", gde su garancije da ce ta, jednom pomerena tacka, tu i ostati, i da se sutra nece realizovati neka dalja grabez o ostatke Srbije, i njeno svodjenje na „Beogradski pasaluk" ili jos manje?

7. Ko zaista predstavlja vecinu – i kakvu - na Kosovu i Metohiji? Postoji li igde, ikakva stvarna i realna evidencija Albanaca, koji su zaista bili drzavljani nekadasnje SFRJ, pa SRJ i Srbije? Zna li se koliko je desetina hiljada Albanaca na Kosmet doslo samo u prethodnih osam godina?

8. Uprkos cinjenici da se tzv. „Ahtisarijev plan" promovise kao svojevrstan lex spetialis, i insistira na nemogucnosti da Kosovo predstavlja presedan za kojim bi posle mnoge druge nacionalne manjine i nestabilni regioni sa secesionistickim teznjama, moguce je oznaciti bar desetak slicnih slucajeva, od delova bivseg SSSR do jugozapadne Evrope, gde bi se mogao ocekivati slican epilog.

Uglavnom, sada smo tu gde smo. Lakonski odgovor organa EU da ce „o priznanju nezavisnosti Kosova prepustiti drzavama clanicama da odluce" znaci „nije sija nego vrat" i to je krunski dokaz koliko je zaista Srbija kao ravnopravna clanica dobrodosla u EU. Da nije tako, Srbija je u EU mogla da bude primljena sa sve KiM, sto bi omogucilo da Srbija zadrzi nacionalno i drzavno dostojanstvo, a EU mogucnost da na svaki nacin zastiti Albance. Ovako, pruzanje sargarepe na dugackom stapu ne znaci nista osim licemerne ponude da Beograd sada sam sebe ponizi priznanjem prava kosmetskim Albancima na drzavu, da bi zauzvrat, mozda, jednog dana, i posle ko zna koliko dodatnih novih uslova i moljakanja, Srbija usla u EU.

Siguran sam da ovo nece izaci na dobro u perspektivi, i da ce se sva kratkovidost ili zlonamernost SAD i EU, sta god, brzo pokazati u svim svojim negativnim posledicama, i da ce Srbija na kraju, kad god, biti bar morlani pobednik. Plasim se, medjutim, da ce cenu svoje moralne pobede, u koju iskreno verujem, na kraju ipak preskupo platiti sami Srbi, a da ce se oni koji su to zakuvali, izvuci sa malim ili nikakvim posledicama.