уторак, 27. мај 2014.

Људославија

                                                                                          Latinica


Предуго су овим несрећним просторима балканским владали медиокритети.
Изазивавши хаос, несрећу и мржњу, или користивши оно што су направили моћнији мешетари од њих, устоличавали су себе као "месије" и "вође", а одржававши фобију да те "комшија највише мрзи", одржавали се као једини који могу да заштите од надолазећег "зла" из суседне авлије.

Ти и такви, међутим, никако нису могли да се снађу у несрећи и злу које нису сами, планирано или зарад користи, изазвали или искористили.
У несрећи која је задесила Србију, Босну и Херцеговину и Хрватску - најбоље су се снашли обични људи. Они које несрећа погађа, и они који знају како то изгледа. Они који не арче ТВ минуте, не носе скупа одела и лаковане ципеле, не шаљу децу у прескупе стране школе... Они који муку муче да саставе први са првим, који се ломе да ли да иду код лекара или купе храну, који раде послове испод части да би децу могли да обуку...

У катастрофалним поплавама најпре се видео катастрофални, разарајући учинак оних првих. Оних, који су се нафатирали новцем намењеним за заштиту од поплава, одржавање канала, изградњу насипа, обезбеђивање спасилачких средстава, који су плански уништавали спасилачке капацитете, јефтино зидали или за дебеле паре давали дозволе за зидање тамо где се не сме...

А онда су на сцену ступили обични, нормални људи. Онај наоко прост, свакако добродушан и доброћудан свет, који разуме да несрећа погађа не бирајући ни по вери ни по нацији, који зна шта се догодило комшији јер се то и њему некад догодило, или бар саосећа са комшијом јер је свестан да се и њему, тако изненада, исто може догодити.

Не, нисам југоносталгичар, иако ће ми многи то пришити. Као што није ова спонтана солидарност, која се догодила у државама некадашње Југославије - југоносталгија. Не кажем да југоносталгије нема, али сигурно није доминантна. Ова људска, нормална, реакција је природно осећање људи за оне с којима су "до јуче" делили "исти казан", али и дан данас деле истоветне невоље.

То је реакција људи подједнако незадовољних својим економским статусом, подједнако тужних због поражавајућег политичког статуса својих држава у међународним односима, љутих због несувислих потеза својих влада, огорчених надгорњавањем сопствених политичара, реакција обесправљених, покрадених, исмејаних, намагарчених обичних људи. Реакција оних, који су бесни због истих ствари које се дешавају и њиховим комшијама, које говоре нешто другачијим језиком, пишу мало другачије и малчице се другачије моле Богу, али на које свакодневица потпуно исти траг оставља.

Е, то није југоносталгија. Али је људоносталгија. И признајем, ја сам људоносталгичар. И зато ми је драго што се усред ове наше балканске несреће,  усред беса природе, која нам је по ко зна који пут показала колико смо ситни и безначајни, преко граница исцртаних крвљу обичних, недужних, поштених и добронамерних људи - распрострла часна, наддржавна творевина - Људославија.

И нека ово буде мало, људско хвала, оном подједнако малом човеку, "од Триглава до Вардара" и "од Чоке до  Боке", који је од својег малог одвојио мало да пошаље незнанцу у комшилуку, који је остао без ичега. Оном малом Словенцу, који је први прискочио у помоћ, и бранио незнаног комшију као свог најрођенијег. Малом Хрвату, који је поред истоветне своје невоље, помогао комшијама. Малом Босанцу, Бошњаку, кога није бринула брига да ли је страдала Српска или Федерација. Малом Црногорцу, који је од својих уста за комшије одвојио више него ЕУ и Америка заједно и похитао упомоћ сећајући се како је њему помогнуто. Малом Македонцу, који још памти своју тешку несрећу и упркос немаштини дели погачу са северним комшијом. Малом Србину, који се боље снашао и организовао без оних који су дебело плаћени да се организацијом баве, и нашао се сународнику као рођеном брату.

Надам се само да се овакве несреће, када се покажу људи, а нељуди остану скривени у фотељи, неће догађати често, јер у њима опет страдају - људи. Боље би било да сад, када су се људи познали, остану ту где јесу, и наставе да пишу отворену страницу неких бољих и лепших односа на брдовитом Балкану.

Нема коментара: