уторак, 10. септембар 2013.

Не дао ти Бог америчку милост...



Док год Сједињене Америчке Државе одлучују о војном нападу на неку суверену државу, а не Уједињене Нације, па шта год да је разлог, ја ћу о САД мислити исто што и о нацистичкој Немачкој, а о оправданости америчке интервенције гдегод - исто што и оправданости, рецимо, немачког напада на Пољску 1939.

Да будем сасвим јасан: тако бих третирао (и третирам!) СВАКУ државу која се на исти начин, и са истом дозом безобразлука и дрскости заснованој на војној, економској и политичкој премоћи, понаша према "остатку света" доживљајући га као своју интересну сферу различитог степена "употребљивости". Сједињене Државе се истичу по својој разметљивости, витлању најмодернијим наоружањем, честим генерисањем кризе на истом месту одакле се касније "породи" решење. Сједињене Државе "суде и пресуђују" по целом свету, али то не аболира мање државе. Мале, као оне које су од некад великих колонијалних сила постале искомплексирани сплеткарошки испрдак на рубу политике, попут Британије, и оне заиста географски мале чији људождер на власти освајањем неке још мање државе скреће пажњу свог народа са крупних проблема и продужава свој век. И те друге државе, копирајући амтрицу насилништва, на исти начин, али са мањим ентузијазмом "тумача и чувара светског мира", раде ствари потпуно исте логичке основе, само "у комшилуку".


Елем, уопште не улазећи у разлоге зашто (не)долази до неке војне интервенције, подсећам да је суверенитет и територијални интегритет држава једна од основа функционисања модерног света, и да било какво нарушавање тог базичног стуба треба да буде изузетак у (правном терминологијом) крајњој нужди, о коме искључиво, и то на основу валидних доказа и права нападнуте државе на одбрану и изношење контра-доказа, одлучују Уједињене нације.
У том смислу снаге које интервенишу морају да буду мултинационалне, под командом и једином ингеренцијом УН, са циљем да употребом минимално потребне силе спрече даље догаађје у држави у којој се - утврђено - угрожава или руши неки други базични стуб функционисања модерног друштва.

Све друго је, по мом мишљењу, најобичнији освајачки рат, бандитско-пиратски  или акт истинског државног тероризма, којим се - коришћењем војне, политичке и економске премоћи - остварују појединачни интересу неке државе у другој држави или региону. А такву врсту сукоба забрањује и Повеља УН.

Знам, чак и најоправданију акцију је могуће блокирати директно или посредно у Уједињеним нацијама, где се преламају различити интереси различитих сила, а сви су, као по правилу, себични у односу на државу која је "на тапету" и њен народ. Али, то само значи да ваља проналазити адекватније механизме за одлучивање и реаговање, а не лаконски их и прећутно препуштати у руке једној (или другој, зависно од распореда интересних зона) супер-сили. А чињеница је да у тој сфери директног "дељења правде" Сједињене Државе после Другог светског рата убедљиво предњаче, а посебно после распада СССР, САД су и једини "светски жандар, судија и џелат у исто време".

Најцрње од свега, у случају многих америчких "милосрдних интервенција" до сад, показало се да су докази изнети у прилог - фалсификовани, недовољно добри или осмишљени и намештени да би се остварио неки други, а не хумани, циљ. Модерном свету заиста није потребно да се 10, 20 или 30 година после неке америчке акције, испостави да су "чињенице" исфабриковане зарад нечијег (или државног) пословног интереса, да је интервенција са становишта међународног права била нелегална и нелегитимна, а са позиција  хуманости непотребна уопште или непотребна у таквом обиму. На примере не бих подсећао, али ни у једном случају утврђених фалсификата није дошло до "повратка у пређашње стање", нанета је огромна штета држави и народу где је интервенисано, што само по себи доказује неопходност да се међународне интервенције спроводе искључиво на начин на који сам описао у другом пасусу.

Овим нипошто не тврдим да неки режим од оних које у последњих 60 година Вашингтон спорадично прозива - није онакав какав Бела кућа и Пентагон тврде да је. Само тврдим да ни једна држава нема право да сама утврђује чињенице, суди, пресуђује и извршава пресуду над другом државом, и да на нивоу држава, баш и као када су појединци у питању, морају да важе правна правила: да нико није крив док се у законом прописаном поступку не утврди супротно и да је боље ослободити 100 злочинаца, него осудити једног невиног.

Да ипак не заборавимо да је узимање правде у руке једне државе, довело до краха Друштва народа и потом до погрома по броју жртава и посредним последицама досад незабележеног у историји.

понедељак, 09. септембар 2013.

Новинари, уредници, и српски медијски свињац



И тако, ја се повремено (изнова и изнова) изненадим какав се све талог и шљам наскупљао у српском (србијанском) новинарству.  Иако сам тога реално свестан већ дуже,  ваљда је то оно људско - потиснем у подсвест и верујем да је боље него што је заиста, док се не догоди нешто минорно, али довољно да ме врати у реалност.

Добро, постоји ту и неколико рационалних објашњења - на пример, сад сваки тајкун који је опљачкао народ, или неки тајкун "из увоза" (бивше југословенске републике, нпр.), или кафеџија, аутолимар, продавац сапуна... може да буде власник медија; медија је у моменту све више, јер је бар интернет неограничени ресурс у који је улагање минимално; да би се ти медији попунили, потребно је новинара, али они су скупи, траже нормалне плате за своје знање, па се посеже за "новинарима": три разреда основне школе и научене команде Ctrl-C и Ctrl-V сасвим довољно за то "новинарство"; понуде медија, упркос томе, није довољно, јер се гаси више него што се оснива: зато новинара и "новинара" има на кило на тржишту, јер суштински, најчешће раде посао који може да ради и Жика Обретковић; свесни да је данас лако ући у новинарство, ухлебљење траже и налазе и они који су пропали у другим професијама; одржавање медија скупо, колико год да је, одржавање "новинара" јефтино: па је то оборило и цену новинара; упркос што имају два удружења и неколико синдиката, новинаре у пракси нико не штити, а синдикати више не купују ни полутке...

Особито ме фасцинира какви се све облици називају "главним и одговорним уредницима". Заиста ми је тешко схватљиво да власник медија (ко год био и одакле год му паре за газдовање) ангажује за глиодгура облик полуписмен, опште необразован, диваљ и бахат. Очекујеш профит, а њега треба да ти донесе "звезда" каквог риалити шоу програма, изазивач ексцеса на спортским догађајима, ког запослени не поштују јер редовно урла на њих? Очекујеш профит од вечито пијаног лика са очигледним комплексом ниже вредности, који гађа запослене разним предметима, опет без икаквог поштовања у колективу? Очекујеш профит од комплексаша, који кризу средњих година ублажава дрпањем колегиница по редакцији, и поново - ког нико не поштује? И тако редом.

Главни уредник треба да је ауторитет, новинарски и људски. Апсолутни ауторитет, рекао бих, који изазива и дозу страхопоштовања. Господин од главе до пете, и у сваком смислу. Неко ко "све зна" и "за све има решење", чак и кад није тако (а не може да буде, јер нико није такав) - зато што има сараднике који то "покривају". Главни уредник мора да има циљ, визију, јасан пут. Да не решава ствари ад-хок и не прави експерименте на основу сна претходне ноћи. Главни уредник мора да има на реалности заснован углед у заједници и поштовање запослених...

И тако, маштао сам довољно. Можете и ви са мном. Пробудићемо се кад-тад, свеједно је,и опет ћемо бити у смрдљивом медијском свињцу званом Србија.