уторак, 10. септембар 2013.

Не дао ти Бог америчку милост...



Док год Сједињене Америчке Државе одлучују о војном нападу на неку суверену државу, а не Уједињене Нације, па шта год да је разлог, ја ћу о САД мислити исто што и о нацистичкој Немачкој, а о оправданости америчке интервенције гдегод - исто што и оправданости, рецимо, немачког напада на Пољску 1939.

Да будем сасвим јасан: тако бих третирао (и третирам!) СВАКУ државу која се на исти начин, и са истом дозом безобразлука и дрскости заснованој на војној, економској и политичкој премоћи, понаша према "остатку света" доживљајући га као своју интересну сферу различитог степена "употребљивости". Сједињене Државе се истичу по својој разметљивости, витлању најмодернијим наоружањем, честим генерисањем кризе на истом месту одакле се касније "породи" решење. Сједињене Државе "суде и пресуђују" по целом свету, али то не аболира мање државе. Мале, као оне које су од некад великих колонијалних сила постале искомплексирани сплеткарошки испрдак на рубу политике, попут Британије, и оне заиста географски мале чији људождер на власти освајањем неке још мање државе скреће пажњу свог народа са крупних проблема и продужава свој век. И те друге државе, копирајући амтрицу насилништва, на исти начин, али са мањим ентузијазмом "тумача и чувара светског мира", раде ствари потпуно исте логичке основе, само "у комшилуку".


Елем, уопште не улазећи у разлоге зашто (не)долази до неке војне интервенције, подсећам да је суверенитет и територијални интегритет држава једна од основа функционисања модерног света, и да било какво нарушавање тог базичног стуба треба да буде изузетак у (правном терминологијом) крајњој нужди, о коме искључиво, и то на основу валидних доказа и права нападнуте државе на одбрану и изношење контра-доказа, одлучују Уједињене нације.
У том смислу снаге које интервенишу морају да буду мултинационалне, под командом и једином ингеренцијом УН, са циљем да употребом минимално потребне силе спрече даље догаађје у држави у којој се - утврђено - угрожава или руши неки други базични стуб функционисања модерног друштва.

Све друго је, по мом мишљењу, најобичнији освајачки рат, бандитско-пиратски  или акт истинског државног тероризма, којим се - коришћењем војне, политичке и економске премоћи - остварују појединачни интересу неке државе у другој држави или региону. А такву врсту сукоба забрањује и Повеља УН.

Знам, чак и најоправданију акцију је могуће блокирати директно или посредно у Уједињеним нацијама, где се преламају различити интереси различитих сила, а сви су, као по правилу, себични у односу на државу која је "на тапету" и њен народ. Али, то само значи да ваља проналазити адекватније механизме за одлучивање и реаговање, а не лаконски их и прећутно препуштати у руке једној (или другој, зависно од распореда интересних зона) супер-сили. А чињеница је да у тој сфери директног "дељења правде" Сједињене Државе после Другог светског рата убедљиво предњаче, а посебно после распада СССР, САД су и једини "светски жандар, судија и џелат у исто време".

Најцрње од свега, у случају многих америчких "милосрдних интервенција" до сад, показало се да су докази изнети у прилог - фалсификовани, недовољно добри или осмишљени и намештени да би се остварио неки други, а не хумани, циљ. Модерном свету заиста није потребно да се 10, 20 или 30 година после неке америчке акције, испостави да су "чињенице" исфабриковане зарад нечијег (или државног) пословног интереса, да је интервенција са становишта међународног права била нелегална и нелегитимна, а са позиција  хуманости непотребна уопште или непотребна у таквом обиму. На примере не бих подсећао, али ни у једном случају утврђених фалсификата није дошло до "повратка у пређашње стање", нанета је огромна штета држави и народу где је интервенисано, што само по себи доказује неопходност да се међународне интервенције спроводе искључиво на начин на који сам описао у другом пасусу.

Овим нипошто не тврдим да неки режим од оних које у последњих 60 година Вашингтон спорадично прозива - није онакав какав Бела кућа и Пентагон тврде да је. Само тврдим да ни једна држава нема право да сама утврђује чињенице, суди, пресуђује и извршава пресуду над другом државом, и да на нивоу држава, баш и као када су појединци у питању, морају да важе правна правила: да нико није крив док се у законом прописаном поступку не утврди супротно и да је боље ослободити 100 злочинаца, него осудити једног невиног.

Да ипак не заборавимо да је узимање правде у руке једне државе, довело до краха Друштва народа и потом до погрома по броју жртава и посредним последицама досад незабележеног у историји.

Нема коментара: