уторак, 27. јануар 2015.

Коме треба комунална полиција?


Последњи догађаји актуелизовали су причу о сврсисходности постојања тзв. "Комуналне полиције".

Мој став о "Комуналној полицији" је јасан - она је класична паравојна формација, то су СА одреди формирани под окриљем једне странке (Демократске) убеђене у вишевековност сопствене владавине, у друштву у ком су и војска и полиција смишљено дерогиране, како би, "за не дај Боже", могли да прерасту у СС и заштите своје патроне и њихове позиције. Помало незгодно поређење у тренутку кад сам га изрекао по први пут, веома брзо добило је оправдање у свакодневним поступцима КП, посебно како је ДС-у измицало тле власти под ногама.

Ту исту КП наследио је и употребљава је и нови газда (Напредна странка), јер по својој структури КП и није ништа друго до плаћеничка паравојска, која ће служити оном ко даје новац. То је механизам познат још из старог Рима и радо се и обилно користи у свим суштински аутократским и парткократским друштвима. А Србија то јесте.

Злоупотреба и овако неприродно широких овлашћења, насилничко понашање, дрзак и осион однос према јавности, бахата саопштења с тврдњама незаснованим на закону - само су део "арсенала" ове формације, који је у пуном "сјају" дошао до изражаја последњих дана, док је реално био видљив од првих дана. 

Да то представим једним примером, типичним за деловање КП. Малтретирање власника малог и безопасног пса на тему "зашто није на повоцу" по себи би било у реду, да се на два метра одатле не одвија нелегална продаја, а на десетак аспсолутно кршење сваког комуналног реда у режији таксиста, а комунални полицајци и са тог места то виде. Потпуно небитно да ли је то ствар неспособности да се препознају приоритети и друштвена опасност, страх од суочавања са потенцијално опаснијим "противником" или политичка директива да је неко недодирив јер је партнер или гласач - тек указује на основни структурни проблем: политичка, а не професионална команда КП.

Ствар је кулминирала када је КП почела да се користи за утеривање новца у џепове приватне фирме сумњивог кредибилитета, која се по још недовољно разјашњеним околностима и на основу веома сумњивих уговора (а тужилаштво и полиција неразумљиво ћуте) нашла у позицији да наплаћује коришћење градског превоза у Београду. Неколико случајева малтретирања, па и батињања путника који пружају пасиван отпор, такође је брзо показало суштину КП и њеног кадра.

Да се сад позабавим самом суштином "Комуналне полиције".

Мотив за њено формирање био је - увођење комуналног реда. Наводно, постојеће инспекцијске службе биле су немоћне да се изборе са хаосом, јер је изостајала сарадња "праве" полиције.

И зато је кадар који зна прописе и процедуру (комунални, тржишни, саобраћајни и остали инспектори на републичком, градском и општинском нивоу) бачен у запећак у корист групе униформисаних људи, којима су осим значке дата и средства насиља - пендрек и лисице - и могућност да то насиље примењују малте не без икакве контроле. И што је најгоре - без довољно стручног знања. Ови пређашњи нису "укинути" или расформирани, јер је осим "показне" снаге, ипак ваљало имати и неког ко зна прописе и процедуру.

И сада, када се прича о увођењу нових комуналних полицајаца, од којих ће трећина радити само на утеривању пара у џепове приватне хохштаплерске фирме за наплату превоза, која је уговором обавезана да обезбеди наплату превоза - ипак треба понудити нека логичнија, нормалнија и јефтинија решења.

Уместо "Комуналне полиције", формације која нема ни јасан и дефинисан ланац команде (командују јој општински и градски партијски руководиоци), ни јасна овлашћења (која се, видели смо, итекако лако прекорачују), ни контролу (унутрашња контрола не постоји), ни редовне психолошке и по потреби психијатријске провере, ни суштинску могућност да реагује у било чему сем у нарушавању комуналног реда - треба појачати јединице полиције. Уместо пуких силеџија, селектованих под прешироким критеријумима (важећим за све државне службенике) који средства принуде добијају у руке после само 420 сати обуке, на улице треба извести школоване, устројене и високообучене професионалце.

Ако било која јединица локалне самоуправе издваја одређена средства за намене КП, зар није логичније да их издвоји за додатне јединице редовне полиције? Добиће кадар за асистенцију у комуналним пословима, а полиција опет добија већу могућност ротације и покривања локација за које сад нема довољно људи: школа и обданишта, пре свега.

Редовна полиција има конкретан, јасан, уређен ланац команде и одговорности; ту је само министар "политичка личност", већ од директора наниже су пуки професионалци.
Редовна полиција има јасна и прецизна овлашћења, па би, осим асистенције у пословима цивилних инспектора, могла да се употреби у било којој ситуацији која потпада под кривичну или прекршајну одговорност; да подсетим да је обавеза полицајца, био на дужности или не, да реагује ако уочи извршење кривичног дела.
Редовна полиција има јасне и дефинисане механизме контроле. Могућност прекорачења овлашћења увек постоји, али је и заштита грађана појачана.
Редовна полиција пролази психолошке и психијатријске провере; тај сегмент свакако треба појачати, недостаје психолога у МУП-у, али је свеједно битан адут у односу на КП.
Редовна полиција неће хапсити без разлога, али ако хапси, то ће урадити под законом прописаним условима и на начин на који неће вређати достојанство ухапшеног; а чак и да се то не догоди, оштећеног је лакше заштитити, јер се та заштита протеже до самог Устава.
Редовна полиција има ауторитет, који никад никакав комунални полицајац, не може да има, по својој суштини. А ауторитет је често веома битан или пресудан моменат одвраћања.

И можда најважније: укидањем "Комуналне полиције" укида се партијска паравојска, потенцијала опасност за права и слободе човека и грађанина. На то основно уставно начело пречесто заборављамо, олако верујући да ће га штитити управо они који у скупштинске сале и одлазе са намером да себи и својој породици, пријатељима и партијским другарима, обезбеде бољи живот без реалног основа, и у том циљу и формирају органе, који ће им то омогућити и стечене позиције им заштитити.