Danas, na dan velikog, svenarodnog, mitinga za spas Kosova i duse Srbije, prilicno nezainteresovano, u poredjenju sa svom strascu koju sam slicnim prilikama ispoljavao u prethodnim godinama, setam cerku, uzivajuci u njenim trapavim koracima, veselom smehu, prepadanju kucica i nezaustavljivom, ali i nerazumljivom, brbljanju.
Onaj JA pre nekoliko godina, i ovaj JA, definitivno nismo isti.
Onaj JA bi bio u prvim borbenim redovima mitingasa, krcat optimizmom da ce sutra biti malcice drugacije i bolje, upravo zbog tog sopstvenog mikronskog doprinosa.
Ovaj JA nekako letargicno i pesimisticki prihvata cinjenicu da sva galama ovog sveta, svi milioni Srbalja na trgovima gradova ostatka Srbije, nece uticati na cinjenicu da su veliki snajderi, po ko zna koji istorijski put, skrojili balkansko odelo po svojoj meri.
Razocaran sopstvenim pesimizmom, resenje trazim u samospoznaji, a utehu u mudrosti i trezvenosti pristigloj mi sa drugim po redu isticanjem licne karte.
Razmisljam o tome kako nam se nista od ovoga ne bi desilo, ili bar ne u toj meri, na taj nacin i u takvom obimu, da tome svemu nismo pripomogli.
Sta je moglo, a sta trebalo da se ucini... E, moj generale, dobar li si strateg u trenutku dok ostatke tvoje vojske na bojnom polju prozdiru lesinari.
Da li nam je zlohudi Milosevic opravdanje za sve? Sme li da bude? Da li je prosto moguce, po logici i verovatnoci, da su on i njegov tim bas sve ucinili pogresno?
Sta smo mogli mi, otreznjeni, osvesteni, otrgnuti iz lanaca komunizma i celjusti Baba-Jule? Da li nam je sedam godina bilo malo da bar donekle popravimo Slobinih 14?
Zasto smo toliko nekriticki verovali u dobronamernost onih, cije smo namere bas zbog sopstvenog osvescenja tek mogli da procitamo?
Zasto smo cutali zabavljeni jadom kad je padala Krajina, kad je bombardovana Srpska, kad su nam cupali Kosmet? Da li u znak pokajanja zbog onih truba i zastava, kojima smo pratili tenkove ka Sloveniji, kolceta na Trgu Republike kojim smo slavili kapitulaciju 1999, ili “onih” hladnjaca?
Zar nam Rambuje zaista nije mogao biti skola za Bec?
Zamislimo li se, da li je iko zaista verovao da ce Slobina glava na tanjiru biti dovoljna? Da li su oni, koje niko nije gonio da se poslom politicara bave, smeli u to da veruju?
Zar je orgija siptarske “skupstine” u Pristini bila toliko iznenada, da svi redom u fotelji brekcemo posle nedeljnog rucka, nezainteresovano gledajuci na TV puste ulice Beograda, verbalno zgrozeni zbog talambasa na jugu? Da li je bilo sredine izmedju divljanja sacice pijanih navijaca i organizovanog protesta pet dana kasnije?
Pa i sad da se sve tumbe okrene, nekom neverovatnom igrom sudbine ili Bozijim providjenjem, pa da se Srbija uz podrsku sveta vrati na Kosmet, da li bi zaista znali sta cemo s tim, ili bi to opet posluzilo da se poput pijanih zena pocupaju nase politicke ikone oko grama uskog interesa i (ne)priznavanja licnih zasluga zbog kosmicke povezanosti sa samim Bogom?
Нема коментара:
Постави коментар