PRAVO SILE ILI SILOVANJE PRAVA?

Kad pravo sile nadjača silu prava... Sećate se te floskule, inače retko uspele konstrukcije srpskih političara, iz vremena bombardovanja SR Jugoslavije?

U to vreme, sila je zaista nadjačala pravo: do bombardovanja SRJ (tačnije, Srbije; u Crnoj Gori gađano je tek nekoliko lokacija na kojima je bivala zajednička vojska) došlo je bez odluke jedinog međunarodnog tela koje je tu odluku moglo da donese: Saveta bezbednosti UN.

Čemu ovo podsećanje? Upravo zbog bombardovanja Libije. Doduše, direktnu paralelu ne možemo povući, jer je do intervencije "međunarodne koalicije" došlo uz saglasnost SB.
Ipak, nekoliko činjenica mora da se podcrta.

Najpre, teško je osporiti činjenicu da Moamer el Gadafi nije demokratski lider, u zapadnom značenju reči "demokratija". On nije demokratski izabran, nije prolazio reizbore, ostao je na vlasti duže nego što to predviđa i jedan demokratski uzus... Dakle, Gadafi se može smatrati demokratskim vladarom samo ukoliko veoma uslovno i škrto primenimo antičku definiciju demokratije, koja ovaj institut ograničava samo na pripadnike "naroda", ne i na vojnike ili robove, na primer. Uostalom, Gadafi i nema formalnu državničku titulu.
Svejedno, ceo svet, pa i OUN i države koje sada bombarduju Libiju, Gadafija priznaju kao legitimnog šefa libijske države i sa njime održavaju odnose. Uostalom, postoji nešto šta se naziva "održaj": Gadafi je faktički bio šef države 42 godine, vršio vlast i imao priznanje sveta, iako nema formalnu funkciju.

(Da povučemo paralelu: Ni Slobodan Milošević se nije odlikovao demokratičnošću, pa ipak, biran je na slobodnim višestranačkim izborima. Takođe, ceo svet ga je priznavao za legitimnog šefa države i čak, u određenim momentima, i kao faktor mira i stabilnosti na Balkanu.)

(*I da naglasimo: zapadno poimanje demokratije isključuje varijacije i ne priznaje mogućnost da se "istočnim vrednostima" ne mogu nametnuti "zapadne", bar ne "tek tako"; slično je u odnosu na istoriju, tradiciju, kulturu istoka, na primer; Otuda nikad ni jedan američki vojnik u Iraku nije osuđen za uništavanje dragocenih spomenika drevne Mesopotamije; Oni to, prosto, nisu nikad razumeli, a i kako bi, kada jedan kamen tamo ima istoriju bogatiju od istorije cele Severne Amerike)

Takođe, teško je osporiti činjenicu da su "u ime i za račun" Gadafija vršeni zločini. Na pobunu jednog dela stanovništva je reagovao žestoko (primenom neprimerene sile), iz te reakcije se rodila (ili je samo na nju i čekala?) oružana pobuna, konačno, to je rezultiralo klasičnim građanskim ratom i de facto podelom države.

(Paralela i ovde: i pod Miloševićem, izvršeni su zločini na teritoriji bivše SFRJ. Raspad te države teško se može porediti sa situacijom u Libiji, dilema ko je prvi počeo i zašto - liči na raspravu "šta je starije - kokoška ili jaje", ali jedan deo priče, kosovskometohijski, svakako liči).

(*Ovde je zanimljivo, da je pod nekim sličnim uslovima, ipak izostala reakcija kod zločina Izraela nad Palestincima, ili kod zločina Turaka nad Kurdima; dvostruki aršin u međunarodnim odnosima je veoma opasno balansiranje sa dalekosežnim posledicama.)

E sad, konstatacija ovih činjenica pomaže nam da bolje shvatimo otvaranje nekih pitanja.

Za početak, ko je, kako i zašto omogućio da se obim "libijske rezolucije" prekorači? Međunarodna organizacija manifestuje svoju faličnost još od kraha blokovske podele sveta, od kada se preglasavanje vrši pod veoma nepovoljnim uslovima za jednu stranu. Ipak, pravo je valjda pravo, bez obzira ko ga primenjuje, a u pravu se izuzeci po pravilu tumače usko. A Rezolucijom je predviđena uspostava "zone zabranjenog leta", i ništa više.

Doduše, i ta "zona" je na svoj način direktno mešanje u unutrašnje stvari Libije i direktna pomoć jednoj od suprotstavljenih strana, koja, usto, ima i ružan predznak "pobune". To, dakle, otvara pitanje mera koje OUN mogu da primene u sličnim situacijama, a da se time ne narušavaju suverenitet i integritet nezavisne države, da se time ne utiče na unutrašnje stvari i da se ne protežira jedna opcija.

(I SAD, i Francuska, i Britanija sasvim sigurno bi brutalno ugušile pobunu na delu svoje teritorije, i sasvim sigurno ne bi zbog toga bile bombardovane.)

Nadalje, na osnovu kog pravnog akta se, prilikom intervencije, bombarduju civilni ciljevi, i, posebno, na osnovu čega se bombarduje sedište legitimnog šefa države?
To nije okvir Rezolucije, to se u pravu zove - pokušaj ubistva. Nadalje, time se krši još jedan bazični princip UN, jer se nasilno menja volja većine, a atribut "demokratski" kači se manjinskoj grupaciji, čija uloga, ideja, pa i nacionalni sastav (da li su svi Libijci) takođe nikome nisu jasni. Obaška što se inauguriše teorija "prihvatljivih" i "neprihvatljivih" žrtava, u zavisnosti od subjektivnog tumačenja pod zaštitom jake vojne mašinerije.

(Pokušali su da ubiju i Miloševića, sećate se? Sada na mestu zgrade koju su gađali 1999. Amerika pravi novu ambasadu u Beogradu.)

(*Neminovno se sad u priču ponovo uvlači "slučaj Irak". Ta zemlja je bombardovana i uvučena u višedecenijsku životnu nestabilnost, na osnovu lažnih, iskonstruisanih podataka! Podaci su konstruisani i u slučaju Srbije. Konačno, i Hitler je napao Poljsku tako što je grupu nemačkih vojnika preobukao u uniforme poljske vojske i udario "sam na sebe".)

Dalja pitanja se kreću obima ovlašćenja Saveta bezbednosti. Da li, i pod kojim uslovima, OUN i njeno izvršno telo mogu da stanu na stanovište nasilne promene društvenog sistema u nekoj državi i da tu promenu sprovedu druge članice OUN, golom silom? Gde je granica do koje se i OUN mogu mešati u unutrašnje stvari neke države i njen suverenitet? Ne zaboravimo da je suverenitet na državama, ne na svetskoj ili bilo kojoj nadnacionalnoj organizaciji ili grupi. Koja je, zaista, funkcija OUN danas, i da li su nam Ujedinjene nacije, ovakve kakve su, uopšte potrebne?

Dominantna crta u američkoj spoljnoj politici posle Drugog svetskog rata je nasilništvo, sada se uz njih šlepa još nekoliko država koje su odavno izgubile i stvarnu moć i autoritet, ali, ne treba zaboraviti da je baš zbog nemoći i tolerisanja sličnog nasilništva u realizaciji Hitlerove Nemačke, prestalo da postoji tadašnje Društvo naroda.

OUN se sada često pojavljuje kao tek puki davalac legitimiteta američkim nasilničkim ciljevima, a ne treba zaboraviti da je upravo Amerika i najveći dužnik Ujedinjenim nacijama! Da li će to nasilništvo tehnički izvesti Britanija ili Francuska - prva, bedni ostatak nekadašnje kolonijalne imperije, koji bi mnogo voleo da je sila, a nema ni "s" od sile; druga, država koja je izgubila identitet, kompas, suštinu, i koja nije Francuska od pre jednog veka - sasvim je nebitno. Iza svake te priče suštinski stoje Sjedinjene Države, u alavim nastojanjima da, kontrolišući manje i slabije, kontrolišu protok kapitala i finalno sebi omoguće zaradu.

Kako male i slabe države mogu da odgovore na nasilništvo - vojno, političko, ekonomsko ili tajno (špijunsko)? Teško je na to pitanje dati jednostavan odgovor, ali, svakako da rapidni porast terorizma ne treba da nas čudi. O tome, detaljnije, ipak u nekom narednom pisanju.

MUVATORI I FUNJARE

Ima, evo, nekoliko godina kako smo pod udarom svetske ekonomske krize (citaj: SEKA).
Ima i nekoliko godina od kada smo dobili najbrojniju vladu u istoriji srpskog parlamentarizma.

I dalje je tesko svariti cinjenicu da je za vreme Miloseviceve diktature u drzavi bilo 2.000 administrativaca, da ih je sada, u vreme Tadiceve "demokratije" 20.000, a da drzava nije 10 puta efikasnija, naprotiv.

Posebno je tesko spoznati potrebu da usred sveopste nemastine i bede u kojoj 90% Srba zivi, mi imamo 27 lezilebovica, kojima prosecan gradjanin ni imena ne zna da pobroji.

Ipak, mnogo je teze pomiriti se sa cinjenicom da oni nas i dalje drze za notorne budale.

Sve normalne drzave su sa dolaskom SEKE nastojale da maksimalno skresu troskove, da ustede gde god mogu, da ocuvaju i budzete i standard. Samo se u zemlji Srbiji radilo drugacije: najpre su nas godinu dana ubedjivali da krize u Srbiji nema i da je nece biti,a onda su okrenuli curak i zaplakali kako kriza nece proci jos godinama. U medjuvremeno nista suvislo i sistematski nisu ucinili da se posledice krize umanje, da drzava ustedi, da se narodu olaksa...

Naprotiv. Megalomanski su zadrzavali ogromnu vladu od 26 ministаra (!) plus premijer. Tu su i kabineti i vozaci i tehnika i prostorije i sluzbena putovanja i sluzbeni telefoni, i sluzbeni ruckovi... i svasta nesto. To su - ogromne pare. Ogromne.

Friske studente prava u Politickoj ekonomiji uce da se u vremenima krize pravi takozvana "mala vlada". Jasno je: vlada sa samo najneophodnijim ministrima. Drzavni troskovi kresu se na sve strane.

E, to je Politicka ekonomija za normalne. Ne i za Srbiju. Ovde se po pravilu, u svim oblastima, presipa iz supljeg u prazno. Pa cak i kada se otpusta visak ogromne administracije, on se ne salje na ulicu, vec u drzavna i javna preduzeca. A i kako bi, kad su to sve necije sestre i braca, prijatelji, kumovi, bliza i dalja familija... Ko bi tu kome hteo da se zameri?

Nije da se o smanjenju vlade nije razmisljalo, reci ce neko. Istina: razmisljali su o tome cela dva puta po dva dana i na tome je ostalo. A ko je razmisljao, i to je mnogo!

I tako, mi tri godine imamo 27 lezilebovica, koji, ruku na srce, i ne znam sta ce nam, kad se Boris Svemoguci u sve razume. Kad, ne lezi vraze! Godinu pred redovne izbore, Boris Svemoguci je saopstio da ce se vlada smanjivati. Dobro, niko i nije ocekivao od one sline od premijera (da, da! mi imamo premijera!) da nesto (ista) kaze, pa je morao neko, a ko ce (ko je strucniji, lepsi, pametniji) nego Boka...

Elem, sad ce da smanjuju vladu. Svesni da ni jedno ministarstvo, prakticno, nije imalo nikakav ucinak za tri godine, sem nesto malo aferica i lovljenja u lazima, resili su, megalomanski kao i uvek, da jednim udarcem ubiju tri muve. Da "smanje" vladu i tako ispadnu divni u ocima naroda, da kazne one ministre koji su bili najgori od sve dece i da odrade sjajnu stvar za predizbornu kampanju.

Sta, predizborna kampanja nije pocela? Rekao Boris da nije? Pa naravno, gde bi nas Boris lagao!

PEDERBAL. TRECI PUT BOG (DACIC) POMAZE

Sasvim se slucajno pogodilo da sam poslednji put post u ovom blogu objavio pre godinu dana. I sasvim je slucajno to post koji se dotice tada najavljene, a potom otkazane, gej parade.

Daleko od toga da u ovoj razdrljenoj zemljici nije bilo drugih tema za postovanje u prethodnih godinu dana. Nemam jasnog objasnjenja zasto nisam pisao, kao sto jos manje imam jasnog objasnjenja zasto sam se odlucio za pisanje bas sada, i povodom nove Parade ponosa.

Mozda je razlog novo nametanja ogranicenja slobode vecine zarad nametanja sirenja slobode manjine. Mozda je razlog sto generalno ne volim masovna okupljanja i blokiranja grada bilo koje vrste. Mozda mi smeta uporna zamena teza koja se sprovodi kada je parada homoseksualaca u pitanju. Mozda nesto cetvrto. A mozda od svega po malo.

Uglavnom, moj se stav o Paradi ponosa ne razlikuje od onog koji sam vec opisao, pa bih se sada radije pozabavio efektima iste.

Da li neko zaista veruje da ce se stav vecine o LGBT populaciji promeniti posle Parade ponosa? Posle dve, pet, deset, stotinu parada ponosa?

Takve manifestacije su po pravilu kontraproduktivne, i dugorocno stvaraju revolt, otpor i netrpeljivost prema ucesnicima. I to se ne odnosi samo na Paradu ponosa, vec na sva slicna okupljanja, bilo koje vrste i povoda.

U ovom konkretnom slucaju postoji kratkorocna korist, jer se zbog delanja nekoliko desetina plitkoumnih siledzija i ekstremnodesnicarskih mediokriteta, u zastitu i podrsku Parade ponosa stavila poveca grupa normalnih, obicnih ljudi, kojima je dosta nasilja, mrkih pogleda, prebijanja, siledzijstva...

Ali, sustina je u necem drugom. Nikakvo paradiranje ne moze sustinski da popravi polozaj manjinske grupe. Ono dugorocno samo izaziva revolt i otpor, i nicime ne utice na menjanje svesti vecinske populacije kojoj je namenjeno. Ne zaboravimo da po svim anketama koje su ranije sprovodjene, vecina ljudi prihvata postojanje homoseksualaca, ali ne i njihovo (ili bilo cije) paradiranje. Sto je najgore po organizatore skupa, njih ne podrzavaju ni sve LGBT organizacije!

Bilo bi zanimljivo da je napravljena kakva anketa pre Parade, pa da se onda napravi ista takva anketa posle - cini mi se da se to ne desava, jer je svima jasno kakav bi bio rezultat.

Sta je cilj Parade ponosa? Da pokaze da LGBT osobe postoje? Pa, to znamo i bez parade. Da mogu "slobodno da setaju"? Hm, sada ce odsetati uz gomilu Dacicevih policajaca, a sta ce biti sutra, kad policije ne bude bilo? Da imaju pravo na normalan zivot bez obzira na razlicitost? E, to je pravo pitanje. Na tome treba raditi, ali to nikakva parada ne moze da obezbedi.

U ovoj je zemlji mnogo sto sta nakaradno, pa tako i zastita prava manjinskih grupa. Prava Roma se stite tako sto se dopusta prosjacenje, blagonaklono gleda na muzicare po vozilima gradskog saobracaja, sto policija zmuri na njihova neregistrovana, neispravna i cesto ukradena vozila, sto se digne golema dreka kada se neko divlje naselje iseli zarad dobrobiti celog grada...
Slicno je sa LGBT populacijom. Umesto da se radi kakva pozitivna kampanja, organizuju se procesije koje samo predstavljaju prst u oko ogromnoj vecini ljudi koja ne razume ili ne moze da proguta neke stvari. Neko ce bolje razumeti gej ljude ako ih vidi nakaradno obucene, nafrakane, sa sarenim zastavama? Sumnjam.
I dovoljno je da zapiste Natase Kandic i Sonje Biserko, da drzavni organi ovde stanu u stav mirno, umesto da stvar resavaju sistemski.
Nisu to jedini primeri. Uostalom, sta je do sada ucinjeno na suzbijanju nasilnistva, osim sto aktuelni vladajuci politicari samo trteljaju o tome kako ce se nasilnistvu stati na put?

Ova prica ce ovako otici predaleko od teme, iako nisam siguran da sve to nije zajedno jedna tema, jedan golemi problem koji se nikako ne resava, jer nema ni ideje, ni ambicije, ni znanja, ni spremnosti da se to resi. Zabavljeni apanjem provizija za prodaju drustvenih firmi i namestanje tendera, nasi politicari ne ulaze u sustinu problema, zadovoljavajuci se marketinsko-propagandnim trikovima prema poslovicno glupom, lakovernom i neobrazovanom narodu.

Pederbalom ce biti zadovoljene neke LGBT organizacije koje su dobile novce da sve to organizuju i tako opravdaju svoje postojanje. Pederbalom ce biti zadovoljne Kandicke i Biserke, koje uzimaju novce da bi prigovarale i optuzivale u kontinuitetu i tako pripremale teren za ozbiljnije optuzbe daleko jacih igraca. Pederbalom ce biti zadovoljni nasi krhki politicarcici, koji ce pred gazdama iz EU uspeti da se pohvale kako smo dostigli evropske standarde

Vidi li iko u svemu ovome neki pravi, realni, opipljivi efekat Parade ponosa?

SIFRA: PEDERBAL

Strepim od nedelje. I famozne gej-parade.

Nagomilace se u Beogradu jedni (gejevi), drugi (antigejevi), treci (ni krivi ni duzni anti-antigejevi u plavim uniformama), i ako vec raspaljene strasti ne budu mogle da se drze po kontrolom, bice opasnog dzumbusa sa mnogo slomljenih kostiju (i daj Boze da samo kosti stradaju, one zarastaju).

Ne razumem, priznajem, potrebu da (ogromno manjinska) seksualna sklonost istopolnom izadje iz spavace sobe i demonstrira ulicom nakaradno nafrakana trazeci da je (ogromno vecinska) tradicionalna sklonost ka suprotnom polu tretira drugacije.

Fakat, nekako su mi stvari iz domena seksa oduvek bile vezane za intimu doma, pa sta ko voli: od suprotnog pola do kucnih ljubimaca. Mozda ja gresim sto nepokolebljivo volim zene i mozda ne znam sta propustam suzavanjem svog seksualnog izbora samo na njih, ama - od tog izbora me niko ne moze odgovoriti.

Zbog toga sam svestan da ni gejeve (lezbejke, transseksualce i druge), ljubitelje seksualnih odnosa sa zivotinjama (zoofile), nekrofile, pedofile... sve one koji u krevetu izlaze iz okvira musko-zensko iste vrste i statusa zivotnih funkcija - nista ne moze da odvoji od nacina za postizanje seksualnog zadovoljstva.

Da li je biti homoseksualac - poremecaj, psihicka bolest ili nesto trece, ne bih ovde analizirao. Svakako da nije isto kao biti zoofil, nekrofil ili pedofil, jer, za razliku od ova tri slucaja, pociva na dobrovoljnosti i slobodnom izboru (sto zivotinje, mrtvaci ili deca nemaju). Neka to ostane na nivou prava homoseksualne populacije da zivi na nacin na koji je odabrala.

Ali, izmedju borbe za to da ne budu diskriminisani zbog seksualnog opredeljenja i masovnog nafrakanog vilenjenja ulicama pod sarenim zastavama itekako ima razlike.

Sasvim sam siguran da bih i ja debelo nadrljao kada bih javno i uporno manifestovao svoju sklonost ka zenama, iako ta sklonost ni u cijoj glavi nije prohibitovana. Prosto, nastupao bih protiv dobrog ukusa i prirodnog prava (drugih) ljudi i gradjana da normalno i neuznemiravano zive, ako bih, recimo, zabalavljen u par "petica", nosio (sa Ustavom zagarantovanim pravom!) transparent: "Volim picku!".

Ako bih to isto ustavom zagarantovano pravo na seksualno opredeljenje manifestoivao na poslu, recimo, tako sto bih zavatavao koleginice za donji deo ledja i predlagao im da se osamimo i zajedno znojimo - bio bih otpusten, iako bi to bila manifestacija sasvim "prirodnog" i legitimnog odnosa musko-zensko.

Verovatno bih naisao na prezir ili bar odbijanje okoline, ako bih se skaradno oblacio, nakaradno pricao, ako bi mi smrdelo iz usta ili sta deseto - uprkos cinjenici da bih se deklarisao i manifestovao kao heteroseksualac. Bio bih predmet (najmanje!) podsmeha cak i kad bih, kao savrseno normalni heteroseksualac, prosetao izrazito ruznu, glupu ili debelu zenu.

Ali, dok god svoju sklonost ka zenama drzim u okvirima intime doma, ja sam cenjen samo i iskljucivo kao pametan covek, dobar radnik, vrsan strucnjak... Iako se mozda nekome ne svidja kako se oblacim, cesljam, pricam... Bicu meta traceva, zavisti, podmetanja... kao i svi drugi, ali ce razlog za to biti moj profesionalni ili licni uspeh, a nikako perverzne i pohotne cinidbe (sem ako se istima ne hvalim na sva usta, pa izazovem zavist).

Poenta jeste u tome da ljude ne treba ceniti po seksualnom opredeljenju vec po nacinu zivota, ljudskosti, kvalitetu rada... Ali, ako se jedan deo populacije svojim postupcima SAM izdvaja od vecine (koju sami zovu "strejt") i onda vulgarno manifestuje svoju (vecinski) neprihvacenu sklonost sa zahtevom da bude prihvacena - nece dobiti nista vise od pretnje batinama i mozda jos viseg zida i netrpeljivosti.

Ovo sustinski vazi za svaku manjinsku grupu - nacionalnu, versku, seksualnu - jer ni jedna manjinska grupa NE MOZE da ima vise prava od vecine ili da realizacijom svojih prava ugrozava prava vecine. Ono sta manjinske grupe, koje god, moraju da imaju je samo ISTI nivo prava u svim oblastima kao vecina. A to se, izmedju ostalog, najbolje postize neizdvajanjem od vecine i neiritiranjem vecine.

NE TREBA NAM SEKS

“Ne treba mi seks, moja vlada me j… svaki dan” – nosio je ispisano na majici kamerman TV RTL, tokom snimanja sednice vlade novog hrvatskog premijera, Jadranke Kosor. I zbog tog izjasnjavanja izgubio je posao.

Oficijalni Zagreb je digao dreku kao da je neko – ne daj Boze – ubacio poveci klip u brze tockove sigurnog hrvatskog puta u Europu.

Jer, kako bi iko mogao da pomisli da jedna moderna, proevropska vlada, vidi sebe gore, a narod dole, uz obavezno podignute noge na ramena? A, ne. Ako vec treba da makar i retoricki dodje do kakve snosajne interakcije narod – vlada, zna se ko je tu „pasivac” u skladu sa demokratskim uzusima, pa bi valjalo da ministri nose majice sa natpisom „Ne treba mi seks, moj narod me j... svaki dan”.

E, da se sad pozabavimo hipotetickom situacijom – sta bi bilo da se to bogohulno tkaninsko prozivanje vlade u, za demokratiju nezamislivoj, akciji - dogodilo u Srbiji?

U Srbiji, u kojoj Cvetkovicev kabinet, pomognut vecinskim brojem robotskih poslanickih kartica i tastera „za”, ima toliko politicke drskosti da progura jedan neustavan i s osnovnim demokratskim nacelima nespojiv zakon, Zakon o politickim strankama, kojim se direktno suspenduje ustavno nacelo o slobodi politickog organizovanja...

U Srbiji, u kojoj ta ista masinerija, uprkos – doduse slabasnom, ali ipak – otporu i u sopstvenim redovima, svim silama gura Zakon o informisanju, kako bi zaokruzila zakonski okvir za nedodirljivost i nesmenjivost klanovske vlasti...

E, u toj i takvoj Srbiji – vlada ocigledno veruje, i po svoj prilici ima i osnov za to verovanje, da ovdasnji narod ne samo da voli da je dole, sa nogama na mocnim i nadasve zastitnickim ramenima (treba li uopste naglasiti - „svoje”?) Vlade, vec i da poprilicno uziva u bolu koji mu se tom prilikom nanosi.

Jer, da nije tako, odavno bi narod uputio ovakvu „svoju” Vladu da klekne, uradi mu ono sto se zove predigrom, i ode, zahvalna sto je uopste dobila i tu i toliku priliku da ispuni ocekivanja svog naroda.

OBAMA vs. MEKKEJN

Jos svega nekoliko dana deli nas od 4. novembra i predsednickih izbora u Sjedinjenim Americkim Drzavama, verovatno jedinog glasanja nad cijim rezultatima podjednako strepe oni koji glasaju i ostatak sveta, bez birackog prava.

Barak Obama ili Dzon Mekkejn? Demokrata, crnac, koji najavljuje toliko drugaciju Ameriku drugaciju i od one koju je vodio Bil Klinton, ili republikanac, koji poslednjih dana uporno bezi od politike svog stranackog kolege i aktuelnog predsednika Dzordza Busa Mladjeg?

Ankete vele - Obama. Od najranijih, do ovih sada, u finisu trke. Obama uporno "bezi" Mekkejnu za bar nekoliko procentnih poena u samim SAD. U anketama u ostalim drzavama, Obama je takodje u ogromnoj prednosti, osim - gle cuda - u Izraelu i Poljskoj!

Analiticari vele - Obama. Vide u njemu nadu za politicki, ekonomski, moralno posrnulu Ameriku. Sjedinjene Drzave ne chopaju jedino na vojnom polju, a bas tu Obama najavljuje zaokret i spustanje topuza.

Optimisti misle da ce se pod Obamom sve promeniti i Amerika postati ono sta bi ceo svet voleo da bude. Pesimisti su uvereni da se nista nece promeniti osim boje koze sefa drzave, a to je za unutrasnju upotrebu. Realniji misle da ce Obama zaista stati na loptu, ali da nece biti hirurskih rezova.

Optimisti su sigurni da Mekkejn nema sanse. Pesimisti se plase da se Amerika pretvorila u nezainteresovanu, zaglupljenu, Parskinsonovom ili Alchajmerovom bolescu obuzetu damu, nesposobnu da procita interes buducnosti, namernu da "cuva tradiciju". Realni zbore da su elektorski glasovi rulet.

Ko ce, zaista, pobediti?

Ako postoje male sanse da se Amerika prizove sebi, da od generatora globalnih kriza, nestabilnosti, pa i opasnosti za celu planetu, postane istinski partner ostatku sveta, sagovornik bez korbaca i ucena, onda glasam za Obamu.

On nije sansa samo za "crnu Ameriku", koja postaje preovladjujuca. On nije sansa samo za ponizenu i obespravljenu Ameriku, koja je ogromno vecinska. On je sansa i za Ameriku i za svet.

Sta Srbija gubi ili dobija u zavisnosti od toga ko pobedi u SAD? MekKejn se jasno izjasnio da je protiv Srba, a zna se da je primio i ogromne donacije Albanaca u Americi. Obama planira da na velika vrata u politiku vrati (takodje siptarskoh placenika) Ricarda Holbruka i Madlen Olbrajt. Znaci, poprilicno je sve isto, narocito ako se ima u vidu da se americka spoljna politika generalno ne menja bez obzira bio predsednik demokrata ili republikanac.

Ali, ono gde Srbija moze profitirati pobedom Obame je - promena same Amerike. MekKejn je neubedljiv u svom distanciranju od Busa Juniora, a Obama je cvrst u nameri da Sjedinjene Drzave izgledaju drugacije. U sklopu te globalne promene, pre svega usmerene na "domaci teren", od pozitivnih refleksija ne moze biti "postedjena" ni Srbija.

Plasim se samo da je u Americi, na kljucnim mestima koja odlucuju iz senke i usmeravaju javno mnenje - suvise onih mocnih, kojima Obama ne odgovara, jer svoje bogatstvo uvecavaju upravo zahvaljujuci egocentricnoj i po svet destruktivnoj politici koju Bela Kuca preko Stejt dipartmenta vodi vec decenijama.

ARKAN RIDES AGAIN

Jos mi nekako odzvanja onaj postizborni urlik nesrecnog Borisa Tadica - da, parafraziram, nece dozvoliti da snage od pre 5. oktobra vrate Srbiju unazad.
Lupi Boka, kako samo on ume, neki se i zabrinuse, pocese telefonski pozivi "misli li to Tadic vojsku da izvodi", i slicno...

A onda Boka, dosledan, moralan, muskarcina prava, pljunu i na onoga koga je nezasluzeno nasledio na mestu sefa Demokratske stranke, i na sve nas, koji smo godinama disali suzavac i trpeli pendreke, nadajuci se da cemo "crvenima" i njihovim satrapima zauvek videti ledja, ili bar - da ih vise nikada necemo videti na vlasti.

Zavali nam Boka, i misli - glupava je ta nedavno razbudjena demokratska Srbija.
Ne pase Boki Kostunica, ne pase mu Velja Ilic, ne pase mu cak ni Ceda... Niko od onih sa kojima je DS izvela 5. oktobar.

Odjedanput, zasvidjase mu se socijalisti. Blisko "zuto" sa "crvenim" i u spektru boja, a i ideoloski. A uz "crvene" i nekakav Palma, mada je bolje da mu je nadimak "bukva", jer je palma vitko drvo...

Demokratija? Postovanje izborne volje? Boljitak Srbije? Cvrc Milojka, sto bi rekao jedan, kog smo poredili sa Sadamom...

Slicni su, veli Tadic, demokrate i socijalisti. Imaju slican program, bliski su. Pa sto smo se onda bunili po trgovima, sto smo Slobu smenjivali, kad smo dobili "slicno"?

Mozda bih i razumeo tu "koaliciju", taj protivprirodni blud, da su se socijalisti izmenili. Ali, nisu.

Socijalisti i Ivica Dacic nikada, ni jednom recju, nisu pokazali da su raskrstili sa prosloscu, da vise nisu ona stranka koja nas je uvela u nacionalnu i drzavnu kataklizmu. SPS se ne odrice Milosevica, njegovog "lika i dela". Ni Mire Markovic. Sta vise, redovno ih brane.
Ne odricu se ni onoga sta su radili od 1990. do 2000. godine. Naprotiv, tvrde kako su ponosni i kako su sacuvali drzavu.

Ko je onda lud? Boris ubogi Tadic, ili mi?

A prica sa tzv. Jedinstvenom Srbijom, i njenim liderom Draganom Markovicem Palmom, je posebna. Pa taj covek je bio jedan od najblizih Arkanovih saradnika! Ni on se nije odrekao Arkana! I dalje se koristi njegovim metodama - bar kako veli narod u Jagodini kojom gospodari.

Ko je onda lud? Boris ubogi Tadic, ili mi?

Odgovor je jasan: i jedni i drugi su se rascepili nad potocicem da se operu, a Tadic ih svojerucno zapira. I nama servira idiotske price.

Pa gde nas to povede, Borise? Zasto nas vredjas?
Zar ti onda nije bilo svejedno, mogao si u koaliciju i sa Tomom Nikolicem, oni se bar ne foliraju da nisu primitivni i da su za Evropu.

Hocemo li zaista, uskoro, opet na trgove, sa pistaljkama i serpama, samo sa nesto izmenjenim uzvicima: "bando zuta", umesto "bando crvena"?