Kaubojska zemlja Srbija

Živimo u čudnoj državi, u kojoj pripadnici oficijelne, državne, naoružane formacije ubiju premijera, posle nekoliko neuspešnih pokušaja, na koje očigledno nikad nije niko obratio potrebnu pažnju, a onda se cela zavera i jedan čak i za naivne jasno dugo i temeljno, na drugom mestu, smišljan plan - svedu na nekoliko dugogodišnjih zatvorskih kazni za neposredne izvršioce.
Onda, nekoliko godina kasnije u toj istoj čudnoj zemlji, službeni džip visokog oficira druge državne naoružane formacije par puta ispreseca strogo štićeni eskort šefa države, to se medijski digne na rang pokušaja atentata, i odjedanput - sve "legne" kao da se nikad ništa nije desilo.
Ako na sve to dodamo dugačku istorijsku tradiciju vojnih udara u Srbiji, negde mi se čini sasvim logičnim insistiranje zaplašene javnosti da se i ubistvo Đinđića (sa sve neuspešnim pokušajima) i pokušaj atentata (prvi?) na Nikolića rasvetle do kraja, rasčiste sve nedoumice, učesnici, inspiratori i pomagači smeste iza brave. Da se daju odgovori na sva pitanja i reše zbunjujući momenti. Da se javnost uveri da nije baš tako lako ubiti visokog državnog funkcionera, i da pritom, taj isti funkcioner ne šuruje sa mafijom.

Mene zaista zanima zašto još Đinđićevo obezbeđenje onomad nije reagovalo po pravilima službe - jer, štićena osoba na visokom državnom položaju tu se mnogo ne pita - kao što me zanima i zašto, ako su se stvari dešavale onako kako je predstavljeno putem medija, Nikolićevo obezbeđenje nije reagovalo kako knjige nalažu? Ne želim da nagađam - ni da li je jedno plod izdatih mafijaških interesa, ni da li je drugo nevešti pokušaj da se iskonstruiše čistka kako bi se policija oslobodila neželjenih, a partneri u vladajućoj koaliciji doveli u nepovoljniji položaj.

Na primeru zaštite šefa države ili vlade "lomi" se i zaštita običnog građanina. A tu, u istoj zemlji Srbiji, običan građanin odavno nije zaštićen.
Na poslu mobing, u porodici nasilje. Ekonomska beda dovodi građanina da mora da trpi neistrpivo, da bi zadržao kakav-takav posao i koliku-toliku, najčešće neredovnu platu. Sileždije na drumu, siledžije na ulici. Tučnjava oko saobraćajnog prekršaja, poteže se oružje zbog prekog pogleda u pekari.
Policija nekad reaguje, češće ne reaguje. A i kad odreaguje, bogat i moćan je u boljoj poziciji. Pa čak i kad ne bude tako, sud najčešće pokvari sav dotadašnji trud policije - rastezanjem postupka, oslobađajućim ili uvredljivo blagim kaznama.

Moralni okvir, i moralni sudovi građana, posebna su priča. Ne moram daleko u prošlost: koliki procenat srpske javnosti je opravdavao Lauševićev zločin samo zato što su žrtve bile Crnogorci, za koje se "pretpostavlja" i "zna" da su barabe i bitange, a ubica je, jelte, poznati glumac, koji je, usto, i lep? Činjenicama celog slučaja malo ko se bavio, kao i osnovnim: Ž.L. i njegov brat su potegli oružje na jednog nenaoružanog mladića i ubili ga, onda su ubili i drugog koji je u međuvremenu došao na mesto zločina, pa ranili i trećeg koji je tridesetak sekundi posle drugog ušao u kafić... Šlag na tortu stavila je kriminogena ekipa Tadić-Homen, iskoristivši takvo raspoloženje dela javnosti za prikupljanje jeftinih predizbornih poena.

Najnoviji slučaj - "momak" je maltretirao devojku, i na kraju je ubio, u Novom Sadu - samo potvrđuje tezu o potpunoj moralnoj izopačenosti primitivnih organizama koji bivstvuju na tlu Srbije. Ne, ne zaključujem o nekom po fizičkom izgledu, pa neću govoriti o izrazu lica, očiglednom mentalnom sklopu i obrazovnom profilu koji "izviru" iz fejsbuk stranice ili "jakuza stajl" tetovažama ubice. Ne, ne povodim se čak ni za primarnom logikom koja nalaže pitanje jednog oca - a šta je normalna, dobra devojka tražila sa nekim takvim, što ne pobeže, dete? Ne, neću čak ni pitati gde su sve vreme bili porodica, prijatelji, policija, društvo kao takvo...
D.M. je zverski tukao i mučio svoju devojku V.Č. i na kraju je ubio. To je prva činjenica. Druga je - činio je to i ranije, samo smrtni ishod nije usledio. I to je jedino bitno.

Onda kreće manifestacija nacionalnog moralnog sunovrata. D.M. najavljuje samoubistvo. Psihijatri kažu: onaj ko priča o samoubistvu, želi pažnju, želi da ga neko od toga odvrati, želi neki efekat za koji je ipak bitan preduslov - da ostane živ. Odmah se pojavljuje "zainteresovana" javnost, koja se deli na dve podjednako odurne grupe: jedna unekoliko "opravdava" ubicu sažaljevajući ga, ubeđujući ga da se ne ubija i neretko sugerišući da se suoči sa pravdom, a druga kreće u osudu žrtve, tumačeći ceo čin po sistemu "sama je tražila": htela je pare i luksuz, a ko će to da joj u današnje vreme da, osim "kontroverzni biznismen". Naravno, što je "kontroverzni biznismen" više na mafijaškoj lestvici, njegove "starlete", "manekenke i fotomodeli" su bliže imidžu i standardu Marijane Mateus. Ova sirotica je očigledno tek zakoračila pogrešnim putem potrage za boljim životom, pa ništa bolje nije ni mogla da nađe od izopačenog krimi-pilićara.

Elem: šta je to što može da opravda ubistvo, sem ako neko ubistvom ne odbija istovremeni protivpravni i intenzitetom i oruđem slični nasrtaj na sebe ili svog bližnjeg? Da li to što pristaneš da budeš sa nekim "sa one strane" znači i da pristaješ da te ubije onda kad mu se ćefne? Da li to što u životu napraviš neki pogrešan izbor znači da neko za to svakako nepozvan može da te nesrazmerno visoko kazni? Da li tvoj niži društveni (nacionalni, verski...) položaj automatski znači da neko na boljem ili višem položaju može da ti naudi?

Na žalost, izgleda da veoma veliki broj ljudi u zemlji Srbiji na ova i slična pitanja odgovara sa - DA.