Расплет у Демократској странци одвија се у духу новије традиције ове партије, некад лидера српског демократског вишепартизма, сада неугледног политичког патрљка, пониженог аферама и користољубљем свих оних, који су се у њено име и за њен рачун докопали позиције погодне за било какве махинације.
Сценарио бруталног политичког оцеубиства, отприлике, оде овако: политички син најпре смени политичког оца, онда га маргинализује, а на крају политички отац сам одлази из те приче. Уз само један суштински изузетак, разлике у техничкој изведби овог сценарија у "Позоришту Демократска странка" су мање-више козметичке, зависе од редитељеве визије и спремности на ход преко лешева, и сујете, упорности и амбиције глумца, али не мењају ни суштину ни правило.
Представа је почела - од почетка. Да, да. Извините што ћу такнути у морал недодиривог, али, први је политичко оцеубиство у ДС извршио Зоран Ђинђић, далеке 1994. Он је тад прилично брутално, да је и мени као неутралном новинском извештачу било помало жао, смакао Драгољуба Мићуновића, првог председника обновљене ДС. Мићуновић је после тога формирао НВО "Центар за демократију", из које је 1996. настала нова странка, Демократски центар.
Демократски центар трајао је до 2004, тачније, до доласка Бориса Тадића на власт у ДС, када се и Мићуновић са својим присталицама, вратио у странку. Томе је "пут прокрчила" брутална физичка ликвидација Зорана Ђинђића, у марту претходне године. Ђинђићев "силомприлични" наследник, Зоран Живковић (на челу ДС 2003.-2004.), није имао ни снаге, ни капацитета, ни умећа за борбу са вуковима, какав се у унутрашњим стварима показао дотад безмално анонимни Борис Тадић. Додуше, да Ђинђић није убијен, утисак је да ни Тадић ни Живковић у страначкој хијерархији не би напредовали више од стајача иза леђа лидера док држи конференцију за штампу. Живковић се технички у ДС задржао до 2012, када је основао Нову странку.
Тадић се, таман у том временском раздобљу, од 2004. до 2012. задржао на месту председника ДС. Његова се "владавина", будући понајвише ослоњена на личну промоцију и храњење ега, показала као погубна за ДС. Не само што је изгубљена власт, већ, још горе, изгубљен је ауторитет демократског преокрета. Бројне афере и злоупотребе, зачете додуше још у Ђинђићево доба, донеле су горке плодове демократама. Разни "експерти" попут Ђелића, Влаховића, Ђунића... показали су се као вештачки изрекламирани ловци на лично богатство и статус: по "завршетку посла" у српској власти, ни један од њих није се вратио на те високе позиције у иностранству с којих су наводно дошли, већ су се задовољили кудикамо нижим позицијама у Србији или фирмама које су, испоставиће се касније, форсирали док су били у власти.
Сам Борис Тадић, успешно је убио идеју демократске ренесансе у Србији, "историјским помирењем" са кореном зла у Србији, СПС-ом, удахнувши тој странци и њеним перјаницама нови политички живот уместо дугогодишњих робија. За Тадићева мандата на местима председника ДС и Србије, и овако рањиви медији су професионално и финансијски уништени, а процветали су таблоиди. Држава је доведена на саму ивицу колапса, а наследницима на изборима је остављено само да је тамо и гурну. На крају је и саму демократију извргао руглу безобразном личном промоцијом у којој није презао ни од помиловања двоструког убице у бекству, само да би добио нови мандат.
У време када се у ДС вратио Драгољуб Мићуновић, 2004, у странку се учланио Драган Ђилас. Иако тврди да је за то био мотивисан Ђинђићевим ликом и делом, Ђилас никад није објаснио зашто се, онда, у странку није учланио за Ђинђићева живота. За свој вратоломни политички узлет у ДС Ђилас може да захвали управо Тадићу. Он је Ђиласу отварао политичка врата, а кад та врата отварају председник државе и владајућа странка, отворена су и сва пословна врата. Ђилас је то знао да искористи: постао је апсолутни господар огласног тржишта у Србији, а тиме, посредно, и неко ко одређује уређивачку политику свих водећих медија. Са места градоначелника, задужио је Београд више од свих његових претходника од 1990, реализовавши неке пројекте који и дан данас изазивају контроверзе. Осетивши погодан моменат (Тадић је те године изгубио на изборима за председника Србије), Ђилас је 2012. одстранио свог политичког оца Тадића, подједнако брутално као 1994. Ђинић Мићуновића.
Додуше, добивши лагодну позицију почасног председника и плаћене трошкове живота, Тадић је добио и прилику да пресабере свој политички живот и учинак, и у миру анонимности допусти да заборав учини своје. На - тврдим: срећу и Србије и ДС - није имао довољно стрпљења.
Иако је странка наставила да пада, претећи да се сведе на неозбиљну калкулацију или статистичку грешку на изборима, на Ђиласа није ударио неко ко би имао шансу да га смени и тако прекине агонију, већ онај ко је и зачетник тог ропца, Борис Тадић. Наравно, Ђилас га је глатко неутралисао, па је Тадић попут увређене младе напустио ДС и најављује оснивање Демократског фронта. Није само коинциденција са Мићуновићем и његовим Демократским центром, али јесте парадигма и лидерске сујете и опијености политиком. Мићуновић, подучен претходном грешком, иако нескривено симпатише Тадића, гласа за Ђиласа: лагодна је и лепа позиција да може да се прича и тумачи, чак и када те нико не слуша - јер бар ниси у старачком дому.
Углавном, као што се Мићуновић вратио у причу после нестанка сопственог оцеубице, Ђинђића, тако се сада у причу враћа Зоран Живковић, када је његов оцеубица, Тадић, избачен.
Да ли ће тај повратак помоћи демократама? Таман онолико колико им је помогао повратак Драгољуба Мићуновића: ни мало!
Још од Тадићевог времена, ДС је кренула низбрдо, а бројне грешке, и у политичким и у државним пословима, и у избору људи, ту су путању убрзале толико да је велико питање да ли би суноврат могла да заустави и политичка величина Зорана Ђинђића. Ђилас, а Живковић још мање, томе нису дорасли. Тадић и његова будућа странчица сигурно неће бити алтернатива. Ову агонију могу да прекину још само обични чланови ДС: они који се нису компромитовали, који нису напунили џепове народним новцем, који и даље верују у изворне идеје око којих се 1989. окупила група ентузијаста.
1 коментар:
Oslikava moje misljenje 100%
Постави коментар