Тајланде, Тајланде, моје море

Одавно је то било, када сам са драгим пријатељем, др. Самиром Хуснијем, познатим Mr. Magazine, деканом Факултета за новинарство на Универзитету у Мисисипију и светски признатим стручњаком за оно шта ми зовемо "часописи" или "ревијална штампа", а у Америци - "magazines" - посетио коцкарски град у Туници. Туника је, иначе, Мисисипијев пандан Лас Вегасу, уз малу "зачкољицу": пошто је на тлу ове америчке државе забрањено коцкање, нашла се рупа у закону - хотели, легални, су на тлу (земљи), а коцкарски делови, лаицима невидљиво спојени са хотелима, на огромним сплавовима на реци Мисисипи (води).

Самир је био добар домаћин, а ја и још пар другара балкански радознали - желели смо да неки долар потрошимо тек да би осетили дух коцке у типично америчкој коцкарници, са све бендом, полуголим играчицама, усхићеним бакицама које тек приспелу пензију спискавају на џек поту... Елем, идеја је била да се потроши 50 долара и ни цент више, али, авај - Самир жив није хтео да уђе у коцкарницу. Зашто?

- Ја сам државни службеник - објаснио ми је. - Мени плату даје држава Мисисипи, и било би крајње непримерено да је потошим на овом месту. И да ме било ко види унутра.

Иако остварује поприличне ванредне, личне приходе од веома тражених књига и предавања, вероватно многоструко веће од универзитетске плате, приходе који, дакле, немају везе са државном касом Мисисипија, иако тих пишљивих 50 долара, балканском логиком, могу да буду "долари његове жене Марије", иако је пореклом Либанац (што ће рећи, менталитетно врло сличан нама) - одбио је чак и моју понуду и сељачки испруженог "Гранта" у фазону "ма ево ти паре, паре служе да се троше, идемо да се зезамо". И остао да сачека испред врата казина.

Зашто пишем ово?

Зато што је ових дана актуелна прича о летовању групе ситнијих државних службеника Србије на Тајланду.

Самир Хусни је, упркос положају и ауторитету, умео да се уздржи од могућег увлачења у проблем, иако је био свестан да би врло лако могао да се "опере", имајући у виду величину других прихода. Једноставно, није желео ту врсту публицитета. Знао је да дугорочно шкоди. Или једноставно, сувише је велики господин да се "циганише".

Неколико клинаца запослених у државним органима Србије - а имена свакако нису важна, јер, сигуран сам, у овој јадној и бедној државици уништених моралних начела има још много таквих, а и "кандидата", који би прилику искористили на потпуно исти начин -  није марило за публицитет. Свесни ваљда, да је овде сваки, па и најгори публицитет - дугорочно добар, да је систем вредности толико поремећен да нико под партијском заштитом никад није сносио никакве консеквенце (сем ако се толико "дебело" није огрешио о закон да није било начина да се забашури), они су с позиције државних службеника потрошили силне паре на далекој дестинацији, у истом моменту док политичка већина, која их је ту и запослила, драстично смањује ионако бедне плате и пензије обичног човека, позива на штедњу и свакодневно осиромашеном и психички убивеном становништву упућује катаклизмична упозорења у стилу "ако не... онда...".

Да - рекоше неки - клинци могу да своје новце потроше где и кад желе. И то би било сасвим тачно, да не постоји бар неколико "али".

Али - владајућа већина, као и она пре ње, више пута доказано, а ко зна још колико пута у перманентној сумњи у народу развијеној због одавно изгубљеног поверења у носиоце било какве власти као такве, довела је своје, неуке и неквалификоване партијске борце на државне јасле, дакле на буџет који, опет, пуни тај исти народ.

Али - државни службеници, нису само проверени лезилебовићи и страначки одани гласачи, већ често и "татини и мамини" синови и ћерке, ухлебљени на (двоструким или троструким) платама, појединачно брутално већим од 200 или 250 евра колико месечно зарађује огромна већина оних у Србији који уопште имају среће да имају посао.

Али - можда су новци од којих су клинци отишли на Тајланд доиста из неких других, старих, споредних, маминих или татиних, прихода; па ипак, упадљив је изостанак јавне имовинске карте (а и то, као и све у Србији, лако се лажира, пребацивањем имовине на блиске сроднике - ваљало би овде имати породичне имовинске карте, које се не попуњавају "пријавом" већ независном контролом) у стицају са чињеницом да велики број партијских јуришника има двоструке, па и троструке плаћене позиције државне власти и масти.

Али - да су новци којима су отишли на Тајланд заиста њихови, зарађени на једном једином послу и "поштено", питање је чиме они доприносе Србији да им плата буде толика да уштеде за далеко/а путовање/а, мерено кроз призму оног обичног човека, који цркава од посла уз сталну претњу отказом и шиканирање од директора који је најчешће из исте политичке опције као ови клинци; који ће, ако има много среће и храбрости, узети кредит да породицу одведе на десет дана Сутомора или Паралије уз парадајзом богату трпезу?

Да претпоставимо - то су новци тих клинаца, и, то како ће потрошити зарађено заиста није ствар за расправу. И ту долазимо на пример Самира Хуснија. Ту долазимо до ставке која може да се зове "морал". "Образ", ако више волите. "Част".  "Поштење", ако вам је то ближе. Ту долазимо до чињенице да је неко требало да научи те клинце како, на који начин и с каквом пажњом треба да поступају као државни службеници. Али, авај. Како томе да их науче они који и сами, дивље и бахато, троше државни, дакле "ничији" новац, на прилике за које су свесни да по свом знању, квалификацији, угледу и позитивној способности - никада неће моћи да искористе, сем са позиције власти?

Баш зато, овде није суштински проблем неколико клинаца који су отишли на Тајланд; ни неколико старлета у МСП; ни наш представник у УНЕСКО; ни пијани и "снајке" амбасадори; ни менаџери усликани са старлетама на јахтама; ни дивљи, разуздани локални свемоћници у сисама певаљке; нико од њих појединачно није суштински проблем, оно што се зове "проблем сржи друштва". Појединачно, у нормалним, стабилним системима, то се веома лако решава.

Суштински проблем овде је потпуно измештен, уврнут систем вредности, у коме је грабеж за какву год државну или функцију у јавном предузећу уобичајени и генетски устаљени модус за обезбеђење квалитетног преживљавања.

Проблем је у становништву развијена навика перманентног бахаћења, потрошње далеко изнад личних могућности, чим се докопа неке пословне позиције или политичке власти.


И док се то не измести, док се такве навике не искорене, док се носиоци политичких функција било ког нивоа не "дресирају" да су они само службеници народа, који их плаћа и од кога зависе не само егзистенцијално, већ и кривичноправно - имаћемо и гласања из Бодрума, и махања са Тајланда. И још бити срећни да само на томе остане.

Коме треба комунална полиција?

Последњи догађаји актуелизовали су причу о сврсисходности постојања тзв. "Комуналне полиције".

Мој став о "Комуналној полицији" је јасан - она је класична паравојна формација, то су СА одреди формирани под окриљем једне странке (Демократске) убеђене у вишевековност сопствене владавине, у друштву у ком су и војска и полиција смишљено дерогиране, како би, "за не дај Боже", могли да прерасту у СС и заштите своје патроне и њихове позиције. Помало незгодно поређење у тренутку кад сам га изрекао по први пут, веома брзо добило је оправдање у свакодневним поступцима КП, посебно како је ДС-у измицало тле власти под ногама.

Ту исту КП наследио је и употребљава је и нови газда (Напредна странка), јер по својој структури КП и није ништа друго до плаћеничка паравојска, која ће служити оном ко даје новац. То је механизам познат још из старог Рима и радо се и обилно користи у свим суштински аутократским и парткократским друштвима. А Србија то јесте.

Злоупотреба и овако неприродно широких овлашћења, насилничко понашање, дрзак и осион однос према јавности, бахата саопштења с тврдњама незаснованим на закону - само су део "арсенала" ове формације, који је у пуном "сјају" дошао до изражаја последњих дана, док је реално био видљив од првих дана. 

Да то представим једним примером, типичним за деловање КП. Малтретирање власника малог и безопасног пса на тему "зашто није на повоцу" по себи би било у реду, да се на два метра одатле не одвија нелегална продаја, а на десетак аспсолутно кршење сваког комуналног реда у режији таксиста, а комунални полицајци и са тог места то виде. Потпуно небитно да ли је то ствар неспособности да се препознају приоритети и друштвена опасност, страх од суочавања са потенцијално опаснијим "противником" или политичка директива да је неко недодирив јер је партнер или гласач - тек указује на основни структурни проблем: политичка, а не професионална команда КП.

Ствар је кулминирала када је КП почела да се користи за утеривање новца у џепове приватне фирме сумњивог кредибилитета, која се по још недовољно разјашњеним околностима и на основу веома сумњивих уговора (а тужилаштво и полиција неразумљиво ћуте) нашла у позицији да наплаћује коришћење градског превоза у Београду. Неколико случајева малтретирања, па и батињања путника који пружају пасиван отпор, такође је брзо показало суштину КП и њеног кадра.

Да се сад позабавим самом суштином "Комуналне полиције".

Мотив за њено формирање био је - увођење комуналног реда. Наводно, постојеће инспекцијске службе биле су немоћне да се изборе са хаосом, јер је изостајала сарадња "праве" полиције.

И зато је кадар који зна прописе и процедуру (комунални, тржишни, саобраћајни и остали инспектори на републичком, градском и општинском нивоу) бачен у запећак у корист групе униформисаних људи, којима су осим значке дата и средства насиља - пендрек и лисице - и могућност да то насиље примењују малте не без икакве контроле. И што је најгоре - без довољно стручног знања. Ови пређашњи нису "укинути" или расформирани, јер је осим "показне" снаге, ипак ваљало имати и неког ко зна прописе и процедуру.

И сада, када се прича о увођењу нових комуналних полицајаца, од којих ће трећина радити само на утеривању пара у џепове приватне хохштаплерске фирме за наплату превоза, која је уговором обавезана да обезбеди наплату превоза - ипак треба понудити нека логичнија, нормалнија и јефтинија решења.

Уместо "Комуналне полиције", формације која нема ни јасан и дефинисан ланац команде (командују јој општински и градски партијски руководиоци), ни јасна овлашћења (која се, видели смо, итекако лако прекорачују), ни контролу (унутрашња контрола не постоји), ни редовне психолошке и по потреби психијатријске провере, ни суштинску могућност да реагује у било чему сем у нарушавању комуналног реда - треба појачати јединице полиције. Уместо пуких силеџија, селектованих под прешироким критеријумима (важећим за све државне службенике) који средства принуде добијају у руке после само 420 сати обуке, на улице треба извести школоване, устројене и високообучене професионалце.

Ако било која јединица локалне самоуправе издваја одређена средства за намене КП, зар није логичније да их издвоји за додатне јединице редовне полиције? Добиће кадар за асистенцију у комуналним пословима, а полиција опет добија већу могућност ротације и покривања локација за које сад нема довољно људи: школа и обданишта, пре свега.

Редовна полиција има конкретан, јасан, уређен ланац команде и одговорности; ту је само министар "политичка личност", већ од директора наниже су пуки професионалци.
Редовна полиција има јасна и прецизна овлашћења, па би, осим асистенције у пословима цивилних инспектора, могла да се употреби у било којој ситуацији која потпада под кривичну или прекршајну одговорност; да подсетим да је обавеза полицајца, био на дужности или не, да реагује ако уочи извршење кривичног дела.
Редовна полиција има јасне и дефинисане механизме контроле. Могућност прекорачења овлашћења увек постоји, али је и заштита грађана појачана.
Редовна полиција пролази психолошке и психијатријске провере; тај сегмент свакако треба појачати, недостаје психолога у МУП-у, али је свеједно битан адут у односу на КП.
Редовна полиција неће хапсити без разлога, али ако хапси, то ће урадити под законом прописаним условима и на начин на који неће вређати достојанство ухапшеног; а чак и да се то не догоди, оштећеног је лакше заштитити, јер се та заштита протеже до самог Устава.
Редовна полиција има ауторитет, који никад никакав комунални полицајац, не може да има, по својој суштини. А ауторитет је често веома битан или пресудан моменат одвраћања.

И можда најважније: укидањем "Комуналне полиције" укида се партијска паравојска, потенцијала опасност за права и слободе човека и грађанина. На то основно уставно начело пречесто заборављамо, олако верујући да ће га штитити управо они који у скупштинске сале и одлазе са намером да себи и својој породици, пријатељима и партијским другарима, обезбеде бољи живот без реалног основа, и у том циљу и формирају органе, који ће им то омогућити и стечене позиције им заштитити.

Дрон, крпа, казна, порука

И сад, у склопу свеопште кукњаве како се зли и надасве мрски (западни) свет у форми традиционално непријатељске УЕФА још једном грдно огрешио о вазда безгрешне Србе (чија би репрезентација после јуначких 0:0 са Албанијом до 40. минута сигурно победила бар 10:0 да није било дрона), да и ја кажем неку реч.

Србија је победила пар-форфе, 3:0, зато што су играчи Албаније одбили да се врате на терен и одиграју утакмицу до краја, упркос захтеву УЕФА. Значи, УЕФА је казнила Албанију што није испоштовала њен захтев. Ништа више од тога.

Србија је кажњена одузимањем три бода, јер није осигурала безбедно одвијање утакмице. Мање због бакљи, више због лоше организације утакмице високог ризика, а највише због упада криминалца Ивана Богданова, већ осуђеног за насиље на спортским приредбама, и групе његових истомишљеника на терен, и физичког напада на фудбалере противничке репрезентације.

У пракси, и Србија и Албанија као да су дисквалификоване, јер спортски гледано, шансе да оду у други круг такмичења сада су смањене драматично.

Где може да се у овој "пресуди" нађе огрешење УЕФА? Најпре, у чињеници да није довољно ценила провокативни елеменат дрона са крпом "велике Албаније" на њему и последице те технологије на будуће спортске догађаје.  А можда још више у чињеници да су албански фудбалери први напали на играча Србије, који је крпу (намерно кажем крпу: то НИЈЕ застава Албаније, па да се каже да су Албанци потрчали да заштите државни симбол) склонио.

Те две ситуације јесу окидач, и да је на томе остало, Србија би имала три бода више, а Албанија дрона. Али, није остало на томе. Пуцале су столице по грбинама албанских играча. А то не сме на такмичењима под заставом УЕФА, па колико год се неко мрзео са неким.

Ко је крив? Српска полиција. За долазак албанских навијача мимо договора, за уношење "кореографије", што је стална пракса на домаћим утакмицама, за улазак навијача на терен - што нико на свету, нигде, не толерише. Српска служба безбедности, за доношење и активирање дрона. Српско правосуђе, за могућност да монголоиди типа Богданов уопште присуствују било каквом догађају и уопште буду виђени међу људима, а да нису држани у кавезу.

УЕФА очигледно није желела ни за промил да некога награди у хаосу који је настао. То што је суштински и Србију и Албанију одрезала подједнако, доказ је да нико више неће да се бави идиотлуцима дивљих балканских племена, анализама, доказивањима, позивањима на историју. То што некога није казнила мало више, а требало је, не мења суштину и величину самог греха..

И можемо ми сад калимеровски да плачуњамо "то је неправда". Можда јесте. И то само у смислу да је Албанија могла да добије "још" од казне, јер Србија није добила ништа незаслужено. Мени, пак, та одлука УЕФА личи на став родитеља, који неће да се баве појединачним доприносом своје двоје деце тучњави, већ обома оплави доњи део леђа са поруком - "не занима ме ко је почео, овако ћете проћи и убудуће, па ко год да започне".

Можда је боље да за промену, после четврт века понашања по истој формули, које нам се потпуно исто ломи о леђа, ставимо прст на чело и покушамо да спознамо где то ми, генетски безгрешни, грдно грешимо?

Дипломатија гаф(ов)а

Дипломатија је, у суштини, врло конзервативна вештина, заснована на строгим правилима, иако су је неки њени посленици, од Медлин Олбрајт наовамо, прилично банализовали и срозали.

Посету високог достојанственика неке земље другој, брижљиво, месецима унапред, припремају службеници два министарства иностраних послова. Ту  се пажљиво мере интереси и домаћина и госта, и места за импровизације нема: чак се и фамозне "листе жеља" (а то су мање-више жеље за неким сусретима, темама, посетама....) усклађују са нивоом билатералних односа.

У пракси - што су односи лошији и сусрети ређи, организацији посете приступа се "пипавије".
Не, није немогуће да једна страна испостави неку нереалну жељу, али, мало је теже поверовати у могућност да неком жељом унапред изминира могућност сусрета, износећи захтев који је по својој суштини (мерено нивоом и развојем досадашњих односа) за државу домаћина не само неприхватљив, већ и понижавајући. Јер се тиме обесмишљава и дипломатија, и сама потреба за сусретањем.

Такав би био наводни захтев албанског премијера Едија Раме, да добије кључеве Београда током предстојеће посете. Не само нереалан и понижавајући, већ, усудио бих се рећи - мерено садашњим околностима, увредљив попут оног аустријског ултиматума Србији, 1914. Зато и не верујем да је он то тражио.

Раму сам упознао 2002. или 2003, док је био градоначелник Тиране. Провели смо непун сат у разговору. У том року, о човеку се не може закључити превише. Али, утисак који сам стекао је - да је лукав и прагматичан. Ето још једног момента зашто сумњам у "жељу за кључевима": ни једна од те две особине не би му допустила овакав гаф, јер на првом месту размишља о добробити своје државе и народа.

Тај "захтев" нико, додуше, није званично потврдио. Судимо о њему само на основу медијске буке која се дигла око тога и новинарских "сазнања" у медијима блиским српској владајућој странци. Наводно, постоји и некакав ЈуТјуб снимак те жеље. Нисам га видео. Нити сам видео неки документ, допис МИП-у,  који то доказује. Уверен сам, да увредљиви захтев постоји, наш МИП би га објавио, са јасном поруком: "ето шта Албанци траже од нас, како нас понижавају, а ми ћемо се упркос томе сусрети са њима". Без уручивања кључева, дакако. А да расчистимо и ово: да такав захтев ипак постоји, кључеви су у њему најмања жеља.

Уручивање госту кључева града је посебна част, која се чини за значајан допринос који је неко дао том граду, народу или држави. Не Рама, већ ни један албански политичар, после Есад паше, ту част није заслужио. И обрнуто: ни један нововремени српски политичар није заслужио да добије кључеве града Тиране. Не кажем да не бих волео да је другачије, али није. Деценијама се гледамо преко нишана, деца расту у уверењу да немамо грђег непријатеља од оних других, проблем Космета то је само запечатио. Мука да се српско-албански односи "попеглају" таман толико да можемо да се трпимо, по логици мора да траје троструко дуже од "муке" да се међусобно набијамо на колац.

А неко ко има намеру да у ту крхку грађевину угради бар циглу стабилности, не креће у изградњу понижавајући колегу с друге стране. И дајући захтев за кога је сигуран да друга страна не може да испуни, и да чак да до посете дође - такав безобразни захтев не може да допринесе да се успостави бар минимум неопходног поверења.

На то, уосталом, ни Европа не би благонаклоно погледала. Дефиниција једног вулгарног инцидента (са "дроном") као "шале", можда може да прође у Бриселу, али још једна "шала", грђа и баналнија од претходне, ни код бриселских бирократа најненаклоњенијих Београду, не може да се оправда.

Укратко: сумњам да би неко, испоруком "жеље", која је у датим околностима (с обзиром на стање српско-албанских односа, инцидент на фудбалској утакмици, ситуацију око Космета...) увредљива и понижавајућа за домаћина, унапред себе осудио на епитет "минера" напора да се нешто коначно покрене с мртве тачке.

С ове тачке гледишта, чак ми то пре личи на "мину" лансирану у Београду, да се врати "мило за драго" за поменути "дрон".


Додуше, када је Балкан и односи народа на њему у питању - ни у шта не могу да будем стопроцентно сигуран.

Људославија

                                                                                          Latinica


Предуго су овим несрећним просторима балканским владали медиокритети.
Изазивавши хаос, несрећу и мржњу, или користивши оно што су направили моћнији мешетари од њих, устоличавали су себе као "месије" и "вође", а одржававши фобију да те "комшија највише мрзи", одржавали се као једини који могу да заштите од надолазећег "зла" из суседне авлије.

Ти и такви, међутим, никако нису могли да се снађу у несрећи и злу које нису сами, планирано или зарад користи, изазвали или искористили.
У несрећи која је задесила Србију, Босну и Херцеговину и Хрватску - најбоље су се снашли обични људи. Они које несрећа погађа, и они који знају како то изгледа. Они који не арче ТВ минуте, не носе скупа одела и лаковане ципеле, не шаљу децу у прескупе стране школе... Они који муку муче да саставе први са првим, који се ломе да ли да иду код лекара или купе храну, који раде послове испод части да би децу могли да обуку...

У катастрофалним поплавама најпре се видео катастрофални, разарајући учинак оних првих. Оних, који су се нафатирали новцем намењеним за заштиту од поплава, одржавање канала, изградњу насипа, обезбеђивање спасилачких средстава, који су плански уништавали спасилачке капацитете, јефтино зидали или за дебеле паре давали дозволе за зидање тамо где се не сме...

А онда су на сцену ступили обични, нормални људи. Онај наоко прост, свакако добродушан и доброћудан свет, који разуме да несрећа погађа не бирајући ни по вери ни по нацији, који зна шта се догодило комшији јер се то и њему некад догодило, или бар саосећа са комшијом јер је свестан да се и њему, тако изненада, исто може догодити.

Не, нисам југоносталгичар, иако ће ми многи то пришити. Као што није ова спонтана солидарност, која се догодила у државама некадашње Југославије - југоносталгија. Не кажем да југоносталгије нема, али сигурно није доминантна. Ова људска, нормална, реакција је природно осећање људи за оне с којима су "до јуче" делили "исти казан", али и дан данас деле истоветне невоље.

То је реакција људи подједнако незадовољних својим економским статусом, подједнако тужних због поражавајућег политичког статуса својих држава у међународним односима, љутих због несувислих потеза својих влада, огорчених надгорњавањем сопствених политичара, реакција обесправљених, покрадених, исмејаних, намагарчених обичних људи. Реакција оних, који су бесни због истих ствари које се дешавају и њиховим комшијама, које говоре нешто другачијим језиком, пишу мало другачије и малчице се другачије моле Богу, али на које свакодневица потпуно исти траг оставља.

Е, то није југоносталгија. Али је људоносталгија. И признајем, ја сам људоносталгичар. И зато ми је драго што се усред ове наше балканске несреће,  усред беса природе, која нам је по ко зна који пут показала колико смо ситни и безначајни, преко граница исцртаних крвљу обичних, недужних, поштених и добронамерних људи - распрострла часна, наддржавна творевина - Људославија.

И нека ово буде мало, људско хвала, оном подједнако малом човеку, "од Триглава до Вардара" и "од Чоке до  Боке", који је од својег малог одвојио мало да пошаље незнанцу у комшилуку, који је остао без ичега. Оном малом Словенцу, који је први прискочио у помоћ, и бранио незнаног комшију као свог најрођенијег. Малом Хрвату, који је поред истоветне своје невоље, помогао комшијама. Малом Босанцу, Бошњаку, кога није бринула брига да ли је страдала Српска или Федерација. Малом Црногорцу, који је од својих уста за комшије одвојио више него ЕУ и Америка заједно и похитао упомоћ сећајући се како је њему помогнуто. Малом Македонцу, који још памти своју тешку несрећу и упркос немаштини дели погачу са северним комшијом. Малом Србину, који се боље снашао и организовао без оних који су дебело плаћени да се организацијом баве, и нашао се сународнику као рођеном брату.

Надам се само да се овакве несреће, када се покажу људи, а нељуди остану скривени у фотељи, неће догађати често, јер у њима опет страдају - људи. Боље би било да сад, када су се људи познали, остану ту где јесу, и наставе да пишу отворену страницу неких бољих и лепших односа на брдовитом Балкану.

Изборни шокови, и колико смо сами заслужни за то

Ванредни парламентарни избори у Србији нису донели ништа ново, сем онога због чега су и расписани: да Српска напредна странка добије апсолутну већину. Ко је уопште сумњао да ће до тога доћи, нека поново прочита предизборне изјаве Александра Вучића и Небојше Стефановића.

Уосталом, сваки лидер у Србији после Тита, који је био "пулен" Запада, узимао је и задржавао апсолутну власт док год је играо по такту: и Милошевић, и Ђинђић, пре Вучића. Овдашња гласања, темпирана тек да се та власт учврсти, поткрепи харизма и очува илузија демократског одлучивања, само су још један доказ томе у прилог.  Потпуно је  друга ствар на који су начин пулени санкционисани када су се отргли контроли и помислили да умеју и могу више него што су креатори замислили.

Наравно, и бирачи у Србији су на свој начин помогли да ни по чему препознатива странка ауторитарног лидера - који је пак познат по компромитујућем кумству са Шешељем, седењу на челу министарства у време највећег терора над средствима информисања и још неким бизарним детаљима - постигне резултат какав је још само Милошевић имао, давне 1990. (чак у процентима нешто бољи, иако у броју мандата лошији).

Најпре, излазност на изборе.
То што је на изборе изашла једва половина уписаних бирача, представља стандард у Србији у последње време. Незаинтересованост, разочарење, безидејност, безнађе, политичка незрелост, шта год да је узрок релативно мале излазности - право је грађана, који тиме ипак на одређен начин изражавају политички став. Да ли је добро, друго је питање, јер неизласком на изборе бирачи губе макар илузију одлучивања о сопственој судбини, али је потпуно легитимно. Уосталом, нигде не пише да су ти бирачи управо бирачи поражене политичке опције; а кад би, теоријски, то и били - то би требало да буде огроман разлог да поражене странке ставе прст на чело и позабаве се својим приступом, идејама, начином рада, како анимирају гласаче, како се понашају...
Дакле, ко није хтео да изађе на изборе, искористио је своје право да неће да се игра. Ипак, због тога сада нема право да оне који су се играли учи како да се играју или поставља правила игре.

Онда, шарлатанство на изборима. 
Цртање чича-Глиша, шара, полних органа... по листићима, заокруживање свих кандидата, прецртавање, дописивање... све те радње којима се листић чини неважећим, могу бити својеврстан израз протеста, али... Али, тај протест се, једноставно речено - окрене против оног ко протестује. Наиме, бирач који се појави на гласачком месту уписан је да је гласао, а кад сам, својевољно учини свој листић неважећим - он пристаје и на то да му други одреде судбину.

На крају, гласање за листу за коју се унапред зна да теорије нема да "прође".
Опште полтичке околности често определе већину бирача пре самог гласања. Када се појави нова листа, слабо позната, без истакнутих појединаца, виђена само у кампањи, погрешно вођене кампање... шансе за успешно прескакање цензуса су минималне.
Додуше, цензус јесте једна антидемократска идеја, која "брише" политичку вољу значајног броја грађана с невештим изговором да се тиме спречава банализација парламента. Ево, 25 година, уз прилично висок цензус, тешко да има баналнијег места на планети од српске Скупштине. Али, цензус постоји, и док је тако - ваља се понашати прагматично.
А то значи, да се не гласа за оног који по свој логици не може да "прође", јер је Д`Онтова формула сурова, па је једно идеалистичко гласање по последицама равно гласању малоумника (када би уопште имао правну способност). Овако, гласате за неког за кога знате или би требало да знате да су шансе да прескочи цензус у домену фантастике, и стога знате (или би требало да знате) да ће тако ваш глас  зато бити расподељен ономе кога сигурно не би бирали?

Да, у Србији се деценијама у прилично великом броју гласало без реалног политичког мотива, већ по симпатијама, "лепоти лидера", "ауторитету". Мада је, реално, опција "по учинку и вредности" драматично сужена - гласање по симпатијама, "лепоти лидера", "ауторитету"... ту опцију сужава још више. Јер, мало је вероватно да су нечији политички програм, или идеје, идентични ставу бирача: вероватније је очекивати тек претежност поклапања ставова, па чак и систем гласања за "мање зло".

Дефектност односа снага овде можда се најбоље види и по чињеници да је странкама које су 5. октобра 2000. преузеле власт, до дана данашњег остао епитет "опозиција", иако су до пре две године владале. Треба ли онда толико да чуди акламативно опредељивање народа?

Зашто је резултат ових избора добар?
Најпре, више пута из врха СНС тражено је такво поверење. Тражили сте - добили сте. Сад терет реформи можете и морате да понесете сами. Јер, имате много више од просте већине, па вам ни за шта није потребна било каква коалиција. Ако је направите, пљунули сте себи у уста: зашто су онда расписивани избори? Ако је направите, скочили сте себи у стомак: зар немате довољно квалитетног кадра? Ако је направите, доводите у сумњу мотиве и решеност: изгледа као да вам је (опет) потребан неко за алиби.
Значи, добро је да се победници покажу: ако успеју, одлично за Србију, ако не успеју, бар корист да се на њих у будућности више озбиљно не рачуна.
Добро је и зато што су остали учесници у политичком животу Србије тачно могли да сагледају своје позиције: а оне, по резултатима, тешко могу да буду ниже. Са изузетком СПС, која је задржала свој изборни максимум, упркос бламу у форми "пеглања" Палме у родној Јагодини, сви остали су тако "попили по носу" - од бирача, не од СНС - да ће се веома тешко опоравити. Значи, ако ово доживе као шамарчину отрежњења, биће добро и за њих и за демократију у Србији.
Добро је и што ће се неки лидери, најчешће играчи на ивици цензуса, маргиналци али у свакој влади, политички опсенари - коначно повући и дати шансу да њихове странке, које не морају да буду априори лоше, води неко с већим шансама на успех и позиционирање.

Зашто је резултат ових избора лош?
Најпре, није добро да сва власт буде концентрисана у рукама једне странке са веома ауторитарним лидером. Али, то смо већ прошли, зар не?
Лоше је и што не постоји организована, концентрисана опозиција другачије политичке опције: једина иоле озбиљнија опозиција врло је блиска власти.
Онда, није добро што су остале ван Парламента неке странке које су традиционално представљале језичак на ваги, иако се мало ко са њима слагао. Превасходно, ДСС и ЛДП. 
Додатно је лоше што у Парламенту нема ни једне странке која није за ЕУ опцију, јер ипак - грађана који су против чланства у ЕУ има у више него значајном броју, и не би било добро да се овај резултат тумачи као акламативно, референдумско опредељење Србије за ЕУ. А хоће.
Лоше је и што овакав изборни дебакл може да дође "главе" неким странкама које су чиниле елитни политички "миље" Србије у претходном периоду. Пре свега ДС, иако је то сада тек половина бедног остатка некада водеће странке "друге Србије". 
Лоше је и што је неко у Србији - ико - гласао за највећег политичког медиокритета у Србији после Николе Шећерпског - Бориса Тадића.

Демократска странка: узлет, суноврат, блато

Расплет у Демократској странци одвија се у духу новије традиције ове партије, некад лидера српског демократског вишепартизма, сада неугледног политичког патрљка, пониженог аферама и користољубљем свих оних, који су се у њено име и за њен рачун докопали позиције погодне за било какве махинације.

Сценарио бруталног политичког оцеубиства, отприлике, оде овако: политички син најпре смени политичког оца, онда га маргинализује, а на крају политички отац сам одлази из те приче. Уз само један суштински изузетак, разлике у техничкој изведби овог сценарија у "Позоришту Демократска странка" су мање-више козметичке, зависе од редитељеве визије и спремности на ход преко лешева, и сујете, упорности и амбиције глумца, али не мењају ни суштину ни правило.

Представа је почела - од почетка. Да, да. Извините што ћу такнути у морал недодиривог, али, први је политичко оцеубиство у ДС извршио Зоран Ђинђић, далеке 1994. Он је тад прилично брутално, да је и мени као неутралном новинском извештачу било помало жао, смакао Драгољуба Мићуновића, првог председника обновљене ДС. Мићуновић је после тога формирао НВО "Центар за демократију", из које је 1996. настала нова странка, Демократски центар.

Демократски центар трајао је до 2004, тачније, до доласка Бориса Тадића на власт у ДС, када се и Мићуновић са својим присталицама, вратио у странку. Томе је "пут прокрчила" брутална физичка ликвидација Зорана Ђинђића, у марту претходне године. Ђинђићев "силомприлични" наследник, Зоран Живковић (на челу ДС 2003.-2004.), није имао ни снаге, ни капацитета, ни умећа за борбу са вуковима, какав се у унутрашњим стварима показао дотад безмално анонимни Борис Тадић. Додуше, да Ђинђић није убијен, утисак је да ни Тадић ни Живковић у страначкој хијерархији не би напредовали више од стајача иза леђа лидера док држи конференцију за штампу. Живковић се технички у ДС задржао до 2012, када је основао Нову странку.

Тадић се, таман у том временском раздобљу, од 2004. до 2012. задржао на месту председника ДС. Његова се "владавина", будући понајвише ослоњена на личну промоцију и храњење ега, показала као погубна за ДС. Не само што је изгубљена власт, већ, још горе, изгубљен је ауторитет демократског преокрета. Бројне афере и злоупотребе, зачете додуше још у Ђинђићево доба, донеле су горке плодове демократама. Разни "експерти" попут Ђелића, Влаховића, Ђунића... показали су се као вештачки изрекламирани ловци на лично богатство и статус: по "завршетку посла" у српској власти, ни један од њих није се вратио на те високе позиције у иностранству с којих су наводно дошли, већ су се задовољили кудикамо нижим позицијама у Србији или фирмама које су, испоставиће се касније, форсирали док су били у власти.

Сам Борис Тадић, успешно је убио идеју демократске ренесансе у Србији, "историјским помирењем" са кореном зла у Србији, СПС-ом, удахнувши тој странци и њеним перјаницама нови политички живот уместо дугогодишњих робија. За Тадићева мандата на местима председника ДС и Србије, и овако рањиви медији су професионално и финансијски уништени, а процветали су таблоиди. Држава је доведена на саму ивицу колапса, а наследницима на изборима је остављено само да је тамо и гурну. На крају је и саму демократију извргао руглу безобразном личном промоцијом у којој није презао ни од помиловања двоструког убице у бекству, само да би добио нови мандат.

У време када се у ДС вратио Драгољуб Мићуновић, 2004, у странку се учланио Драган Ђилас. Иако тврди да је за то био мотивисан Ђинђићевим ликом и делом, Ђилас никад није објаснио зашто се, онда, у странку није учланио за Ђинђићева живота. За свој вратоломни политички узлет у ДС Ђилас може да захвали управо Тадићу. Он је Ђиласу отварао политичка врата, а кад та врата отварају председник државе и владајућа странка, отворена су и сва пословна врата. Ђилас је то знао да искористи: постао је апсолутни господар огласног тржишта у Србији, а тиме, посредно, и неко ко одређује уређивачку политику свих водећих медија. Са места градоначелника, задужио је Београд више од свих његових претходника од 1990, реализовавши неке пројекте који и дан данас изазивају контроверзе. Осетивши погодан моменат (Тадић је те године изгубио на изборима за председника Србије), Ђилас је 2012. одстранио свог политичког оца Тадића, подједнако брутално као 1994. Ђинић Мићуновића.

Додуше, добивши лагодну позицију почасног председника и плаћене трошкове живота, Тадић је добио и прилику да пресабере свој политички живот и учинак, и у миру анонимности допусти да заборав учини своје. На - тврдим: срећу и Србије и ДС - није имао довољно стрпљења.

Иако је странка наставила да пада, претећи да се сведе на неозбиљну калкулацију или статистичку грешку на изборима, на Ђиласа није ударио неко ко би имао шансу да га смени и тако прекине агонију, већ онај ко је и зачетник тог ропца, Борис Тадић. Наравно, Ђилас га је глатко неутралисао, па је Тадић попут увређене младе напустио ДС и најављује оснивање Демократског фронта. Није само коинциденција са Мићуновићем и његовим Демократским центром, али јесте парадигма и лидерске сујете и опијености политиком. Мићуновић, подучен претходном грешком, иако нескривено симпатише Тадића, гласа за Ђиласа: лагодна је и лепа позиција да може да се прича и тумачи, чак и када те нико не слуша - јер бар ниси у старачком дому.

Углавном, као што се Мићуновић вратио у причу после нестанка сопственог оцеубице, Ђинђића, тако се сада  у причу враћа Зоран Живковић, када је његов оцеубица, Тадић, избачен.
Да ли ће тај повратак помоћи демократама? Таман онолико колико им је помогао повратак Драгољуба Мићуновића: ни мало!

Још од Тадићевог времена, ДС је кренула низбрдо, а бројне грешке, и у политичким и у државним пословима, и у избору људи, ту су путању убрзале толико да је велико питање да ли би суноврат могла да заустави и политичка величина Зорана Ђинђића. Ђилас, а Живковић још мање, томе нису дорасли. Тадић и његова будућа странчица сигурно неће бити алтернатива. Ову агонију могу да прекину још само обични чланови ДС: они који се нису компромитовали, који нису напунили џепове народним новцем, који и даље верују у изворне идеје око којих се 1989. окупила група ентузијаста.

Сасвим лична прича: Глупости наших подела

Не знам како некима да спочитам у лице чињенице: Други светски рат је завршен 1945; једнопартијски систем у Србији је "пао" 1990; комунизам нешто раније.

Искрено, пуца ми прслук и за четнике и за партизане, и за Тита и за Дражу и за Недића и за Љотића, и за правоверне и за Голооточане... У држави у којој су срушене све вредности; у којој нико од институција или "вођа" не ужива поштовање; у којој народ што је насељава не види будућност, већ тражи начина да се исели; у којој од просечне плате, ако је уопште има, не може да се преживи; у којој је незапослених, пензионера и издржаваних много више него оних који стварају вредност; у којој, упркос деценијским уплатама у фонд здравства, нема новца за лечење деце; у којој свака "власт" кад заседне, најпре позапошљава своје најближе, а онда покраде државу и народ... расправљати о стварима од пре 70 или 80 година, или правити изборе међу људима и идејама који су одавно покопани и неупотребљиви, као да ће нам то помоћи или одредити будућност, у најмању руку је недотупаво.

Испричаћу вам једну причу, у нади да ћете ме боље схватити.

У животу су ме многи људи нечиме инспирисали, за неке гајим велико поштовање, али сам увек имао само два идола.

Први идол је мој отац. Милорад Б. Вучинић (1938.-1995.).
Његовог оца, а мог деду Блажа, борца од првих дана устанка, 1941. су стрељали окупатори. Одвели су пред зору њега и још једног ухваћеног устаника, на неку ливаду код Чекања, натерали их да себи ископају гроб, убили их и затрпали без белега. То је случајно видео неки пастир, па је вест о "гробу" после неколико месеци дошла до моје бабе. Поново тајно, током ноћи, Блажове жена и сестра су голим рукама ископавале слеђену земљу, не би ли га покопали на гробљу, као човека. Ливада на којој се може напасати стока је у кршевитим крајевима вреднија од злата, па ипак, и дан данас ту рупу нико не равна, из поштовања према онима који су ту лежали.
Мој отац је имао два стрица. И они су били првоборци. И они су погинули у рату. Млађи је народни херој. У покушају да уништи окупаторски тенк, бацио се са "молотовљевим коктелом" на њега.
И тако је мој Милорад, 1945, са 7 година, био најстарије мушко у породици. Нећу да кажем, глава куће. Јер куће није било. Спалили је ови што су стрељали деду. Баба је, са четворогодишњим Милорадом и бебом у стомаку, ту зиму после мужевљевог стрељања, провела под једним чаршавом закаченим за камени остатак куће.
Мој отац је, ипак, савладао препреке. Одвојен од куће и породице, по интернатима и студентским домовима, принуђен и да товари угаљ на железничкој станици и да се "гребе" за оброк код "Два костура", догурао је до магистратуре српског језика и књижевности. Можда је баш тај физички недостатак оца, и фактички недостатак породице као такве, утицао на њега да буде отац какав је био, и да породицу коју је створио држи као мало воде на длану.
Завршио је, дакле, школе и запослио се. И почео да гради име - име чију сам величину у правом смислу спознао тек на његовој сахрани. Мој војвода.
Онда је, давне 1965, упознао једну београдску госпођицу. Моју мајку, Даницу.

Даничин отац, Милосав П. Радојевић (1909.-1984.) мој је други идол.
Мој дека био је краљев официр. Дете из угледне официрске породице,  где је још један син био официр, а други адвокат. У априлском рату пружао је отпор док није постало бесмислено, а онда преживео голготу повлачења под борбом, против подивљалих шиптарских хорди. Лично је стрељао неке Шиптаре, који су похарали војно складиште. Али му је, зато, други Шиптар практично спасио живот. За коња, униформу, опрему, чак и сабљу заузврат.
Са породицом избеглом из Београда сусрео се у централној Србији, где се моја мајка родила. И где су његовог таста, бакиног оца, стрељали Немци у Краљеву због "сарадње са бандитима".
Са две породице "на леђима", покушавао је да остане по страни од рата. Али, рат није остајао по страни њега. Најпре је ишамарао неког четника, али не "југословенског војника у отаџбини" већ једног од оних четника кољача, јер је масни брадоња био безобразан према баки ми. Онда су се ти четници њега дочепали, држали га два месеца у неком подруму, и нико никад није сазнао шта се тад дешавало.
Кад су кренуле борбе за ослобођење Србије, мобилисала га је НОВЈ-ПОЈ. Београд. Ту стреља Руса, којег је ухватио да силује једну жену у околини Београда. За казну, Сремски фронт. Па Хрватска. Скроз до Трста. Ту бива тешко рањен. На понуду да остане у новој војсци нове државе одговорио је са: "Заклетву сам дао Краљу и Отаџбини. Борио сам се за Отаџбину. Али сада нећу да допустим да ми један поручник буде надређен само зато што је политкомесар". И наравно, тад је почео и прогон... Преживео га је и ипак постигао да ужива у унуцима. Мада му је фиксација била "Само да онај скот (Тито) липше пре мене". И то је доживео, мој ђенерал.

Елем, у неком моменту спојила су се два света. Син сељака и партизанског борца оженио је ћерку краљевог официра из Београда. Производ тога је овај носоња који пише блогове.
И без обзира на ту различитост. Можда због тога што није имао оца, можда због тога што је Милосав појавом наводио да мораш да га поштујеш, тек, мој је отац свог таста волео као сопственог родитеља. (Наравно, то се не може рећи за ташту, јер, ипак, таште су казна за мушкарце због оног Адамовог греха, зар не?). А, можда због тога што је имао само једно дете, женско, које је обожавао, или због тога што је мој отац био ауторитет, трезван и способан човек, и мој деда је волео Милорада.

Зашто ово причам? Па, због оних "избора" с почетка текста. Нико не може да ме натера да бирам између оца и мајке. Понајпре зато, што је то бесмислено. И што ти избори никако не могу побољшати квалитет живота. Ни мог, ни моје Катарине, ни било ког  другог мени блиског.
На једном зиду у мом стану су пожутеле фотографије породице моје мајке. Насупрот њему, исте такве фотографије породице мог оца.

Дакле: баталите и Равне Горе и Беле Цркве; и постхумне осуде дотад уздизаних, и постхумне рехабилитације дотад унижаваних. Од тога чак ни њихове породице неће имати ништа, а држава и народ - још мање. Нека њихове заблуде и промашаји послуже да учимо, да извучемо поуке из својих подела и глупости. Јер, гледајући у прошлост, само ћемо равнати рачуне, а никад ништа нећемо урадити у будућности.

Једна хајка, једно писмо и једна професија

Отворено писмо Душана Машића, упућено новинарки „Кур(в)ира“, која је почела хајку на родитеље Тијане Огњановић – постало је парадигма стања не само у српским медијима, већ у целом друштву.

Писмо би остало само још једна у мору критика професије, која је поодавно запловила (неповратним?) водама таблоидизације и примитивизма, да није убрзо по објављивању у рубрици „Мој угао“ сајта Б92, скинуто „одлуком менаџмента“. Готово у истом моменту, писмо је укинуо и сајт Мондо (власник „Телеком“), а онда су попут домина почели да нестају „шерови“ са сајтова других медија.

Машић је потврдио да он није повукао писмо, већ да је само обавештен о одлуци менаџмента Б92, РТВ станице чије је темеље управо овај новинар градио. Сама Б92 није се огласила тим поводом. Одлуке других кућа нису ни посредно ни директно образлагане.

Тако је то наоко бенигно писмо новинара, али и родитеља који је преживео судбину брачног пара Огњановић, непобитно постало доказ две поражавајуће чињенице. Прва је - да српском медијском сценом владају политичари и тајкуни, кадри да примитивном цензуром, моделирају јавно мнење грђе него у зла Милошевићева времена. Друга – да таква заштита „Кур(в)ира“ представља крунски доказ ко и с каквим циљевима урушава медијску сцену у Србији.

Хајде да се позабавимо неким елементима целе приче.

Најпре, „урадак“ Душана Машића није новински текст, већ – писмо. Као такво, оно има мању тежину с медијске тачке гледишта, а и не подлеже неким стриктним правилима професије.

Писмо је на моменте грубо, чак увредљиво, и тај тон је - без обзира што делим Машићеву "емоцију" спрам појава типа "Кур(в)ира" у нашем медијском простору - једино што ми смета. Искрено, увек сам веровао да су фине речи убитачније, иако и сам, под старе дане, затечен стањем ствари у области о којој пишем, знам да посегнем за грубостима по систему "са барабом - барапски", јер сумњам да би се другачије разумели. У конкретном случају, ипак, мислим да би мирнији тон био ефектнији. Но, то је "паковање". А суштина?

Речено писмо госпођи (или госпођици, не познајем је) Илић јесте лично, али се у сваком свом сегменту дотиче струке. Најпре, њеног материјалног положаја. Многи су, наиме, у лошим платама и великој конкуренцији радне снаге у новинарском свету налазили „оправдање“ за кршење правила професије. Ризиковати да изгубиш и бедњикавих, несигурних, 300 евра плате, и ко зна кад и ако добијеш други посао у струци, ако одбијеш наређење власника и уредника; или, одбити да срозаш себе и професију па по цену отказа? Хамлетовска дилема, признајем, мада, ја дилеме не бих имао: јер ако спустим сопствени професионални стандард једном, он ће задуго, можда и заувек, остати на тој нижој степеници.

Као професионалац, разумем и Машићев мотив да неке ставове поткрепи мишљењима колега из фирме у којој сад ради (Би-Би-Си), да не даје само своје оцене. Иако се то суштински не би разликовало: реч је о најобичнијим правилима професије. Било је читалаца по друштвеним мрежама који су оспоравали управо то, тврдећи да је Би-Би-Си иста та правила занемаривао у ранијим периодима, када је, рецимо, ваљало оправдати неке војне интервенције, па и на СР Југославију. Опет ћу рећи: то су само (неспорна) правила професије, уче се и на овдашњим факултетима и „новинарским школама“, сваки ће добар уредник инсистирати на њима. Па и ја. То што се није увек држао правила, није проблем правила, већ Би-Би-Си-ја.

Та правила (рецимо, „чути и другу страну“, „проверити из два независна извора“ и сл.) имају двоструку корисност, а њено дефинисање наликује изреци Марка Миљанова о чојству и јунаштву. Дакле: правила штите актере приче од медија, и медије од актера приче.

То су правила којих се данас мало која медијска кућа, и „медијска кућа“ у Србији придржава. Уосталом, у држави у којој свака шуша и грмуша може да оснује новине, ТВ или интернет сајт, али је рецимо новинским кућама с одређеним процентом присуства на тржишту, забрањено да имају радио станице због „концентрације“, тешко је обезбедити поштовање правила струке. „Кур(в)ир“ је ситан детаљ: проблем медија мора да се решава системски. И свим политичарима су тога пуна уста, али се веома тешко, да не кажем – никако, одричу задовољства да имају „свој“ медиј, којим могу да бију личне битке.

Да, сјајно је што смо сазнали да је угашени „Прес“ био Ђиласов, али, чије су друге новине, радио и ТВ станице и интернет сајтови? То је први услов слободног новинарства: јасно и транспарентно власништво до последње инстанце. Други је – јавност власништва и спречавање концентрације у продајним мрежама и адвертајзинг фирмама. Трећи је – уређење етра и интернет тржишта. Четврти - образовани, заштићени и добро плаћени новинари.

Баш у том сегменту лако је уочити сву проблематику медија. Интернет сајт може да оснује свако, чак и без регистрације предузећа. Може да га оснује и странац, па и странац оног типа који сад модерно називамо „контроверзни бизнисмен“. Ради се најчешће „на дивље“, без пријаве, пореза и осигурања, запошљавају новинари (са тршишта које је све богатије радном снагом и сиромашније радним местима), али и „новинари“, који раде све шта се каже за кудикамо мање пара и са кудикамо мање других захтева... а тржиште, делиријумски дресирано на живљење туђих живота, посматрање делова тела или сексуалних чинидби, иовако „гута“ све. Бедне плате, мобинг, пијани уредници, уцене... а све зарад бесомучног копирања туђих дела, без икаквог ауторског доприноса.

Где је ово друштво скренуло? Док је постојао један Рака Ишингер, смејали смо му се као негативном изузетку. Сад је већина постала „Рака Ишингер“, само уз „фенси“ називе типа „Курир“ или „Пинк“, а друштво се смеје позитивним изузецима.

Но, да се вратим на отворено писмо Сањи Илић.

Машићево писмо не суди и не пресуђује у случају Огњановић. Много је људи који и данас као главни контра-аргумент Машићевом писму постављају питање што вишак новца са рачуна Огњановића није пребачен... Али, ТО није спорно, и као такво, није ни тема писма. И ТО, и суштина Машићевог писма, се не искључују. Машић и сам инсистира на томе да је интерес јавности, дакле и функција и обавеза медија, да се цела прича око новца расчисти. Медији имају тај задатак, свестан је и Машић. Он, међутим, говори о приступу. О основама новинарства. О новинарској етици. О људскости.

Ех, та људскост. Машић је имао несрећу да прође кроза шта су прошли и Огњановићи. Ја не могу ни да замислим шта би било са мном, да се мом детету нешто догоди. У ствари, и не могу да замишљам како бих се ја понашао, шта бих и како радио, јер би претпоставка била да замислим да се њој нешто догоди. А то не могу ни са замислим, јер бих „на кеца“ дао живот за њу. Зашто ово говорим? И „обичан свет“, и „новинари“, а на жалост све чешће и новинари (без наводника) заборављају на људскост када о нечему пишу или коментаришу.

Управо због тога, писмо написано Сањи Илић, новинарки „Курира“, иако на моменте грубо и нетолерантно према њеном учинку, није превасходно писмо Сањи Илић. Једна „изгубљена новинарска душа“, мање-више, па шта? Многи су посрнули пре ње, многи ће страдати после ње. Новинарство једе своје посленике, били они одани професији или не. Није ни писмо „Кур(в)иру“. Свима је одавно јасно какве су те „новине“ и да ту нема много места за наду да ће бити боље. То је писмо професији, које сјајно лоцира мане и проблеме, и позива да се вратимо новинарству.

Говорећи о професији, писмо је постало и сјајан пример за П.Р. струку. Негативан, додуше. Али, на грешкама се најбоље учи. Да је остало на сајтовима, дан, два или неколико дана би заокупљало пажњу јавности, а потом би отишло у заборав, као и све критике рада појединих „медија“ и „медијских посленика“. Овако, што у знак солидарности са Машићем, што као доказ да се деле исти ставови, што као начелни бунт – писмо је копирало и поставило на десетине људи на друштвеним мрежама и постало је видљиво многоструко већој публици него "оригинал". Ја сам то учинио раније, јер имам блог на коме преузимам текстове других аутора ако оценим да нечим обележавају или објашњавају моменат живота. Тако је писмо постало медијски хит у региону, а на леђа Б92, понајпре, сручио се сав „хејт“ због цензуре. Чак су реаговали и ини новинари самог Б92, препознајући атак на слободу мисли и слободу медија.

Солидарност су, додуше много касније, исказала и новинарска удружења. То кашњење је такође симптоматично, и још једном доказује тромост и суштинску неспособност наших цеховских организација оваквих какве су, да се обрачунају са нарастајућим злом у редовима струке.

Још је нешто интересантно: стичем утисак да се на ружне појаве у и око струке реагује селективно. Не само из редова струковних удружења, и саме колеге често затаје. Зашто оваква реакција, на пример, није била код писма једне новинарке „Пинка“ због неисплаћених плата? Зашто се није жешће реаговало на Ђиласов испад према новинару „Политике“? И тако редом...

На брисање Машићевог писма се можда не би ни реаговало овако жестоко, да није устала онлајн „кука и мотика“, твитераши и блогери. Има ту још питања, које новинари и медијска удружења треба сами себи да поставе и дају што пре одговоре на њих, како би се у процес оздрављења струке ушло што пре.

У сваком случају, иако вероватно ни сам није слутио колики ће домет имати писмо, Душан Машић је у ствари написао "упутство" ранга оног Тијанићевог, студентима ФПН. А то значи: изазвао је контроверзе, још дуго ће се укрштати мишљења, политичари ће бар на неко време бити под притиском да нешто промене набоље, а само од струке зависи да ли ће се вратити добрим старим правилима професије. Или ће, по "куриру", отићи у место рођења светског медијског ђубрета.

Небојшин програм за излазак из кризе

Реално, не разумем се много у економију. Односно, разумем се само толико да знам да уштедим, и да се не пружам преко губера.
То је разлог што не умем да оценим економске мере Владе са економског гледишта, па их оцењујем као обичан грађанин, неука странка, мали миш из чијег се бедног "дохотка" (како смо то звали у социјализму) одваја делић за буџет.

И ево моје оцене економских мера:

Џаба додатно опорезивање високих плата и џаба повећање ПДВ-а. Оно прво је чист популизам, а ово друго кап у мору.
Ало, бре! Разни Ђинђићи, Коштунице, Тадићи, Дачићи, Вучићи... ко год! Натрпали сте најмање 700.000 директних потрошача (јавна управа) на државну сису, а држава вам укупно има десетак пута више становника. А томе броју на буџетским јаслама додајте пензионере, децу, ђаке, радно неспособне...

А фирме сте продали будзашто, ништа нисте учинили годинама да привреду дигнете на ноге.
Па шта сте очекивали? Од чега да се пуни буџет? Докле сте мислили да можете да се зајмите, а да не враћате зајам?

Шта је решење?
1. Отпустити гомилу дебелогузана, лезилебовића, земљака, пријатеља, кумова, комшија, швалерки, швалера, кумових малих, шурњајиних девера... Оставите САМО оне који знају посао, а таквих је мало. Па онда смањите плате веће од 60.000, али и пензије веће од 60.000...
2. Поједноставити СВЕ процедуре до минимума, чиме би се избегла непотребна бирократија, папирологија, губљење радних сати по шалтерима и наравно потреба да се запошљавају (упошљавају) лица поменута у т.1.
3. Укините да се сваки мамлаз вози службеним аутомобилом, блебеће службеним мобилним, користи канцеларију, секретарицу, интернет...

А онда:
1. Побољшајте финансијску дисциплину. Наплатите порезе, али и комуналне трошкове и струју, најпре великим фирмама. Па наниже. Грађане које сте вашим "генијалним" економским потезима довели до просјачког штапа, оставите за крај.
2. Предузмите мере за запошљавање грађана. У то не убрајам само стране инвестиције. С обзиром да још нисмо члан ЕУ, нема разлога да држава не покрене неке инвестиције (уместо плаћања странцима да отварају радна места), а не треба бежати ни од јавних радова. Дајте повољне кредите, али и идеје и потребе, за покретање бизниса.
3. Реформишите ПИО фонд.
4. Вратите СДК или нешто шта на то личи.
5. Дефинишите власништво, али и обавезе власника. Од највећих до најмањих предузећа и радњи.

Ето, нисам завршио Јејл, већ Правни факултет у Београду, где ме 5 пута врли Мирољуб Лабус обарао на Политичкој економији, јер нисам желео да учим глупости под именом "политичка економија социјализма". Али ипак нешто знам, јер сам "у Слобино време" научио да преживим под санкцијама и беди, а докторирао сам после 2000. године захваљујући "генијалном" вођењу економије силних "експерата" из иностранства и остале барабе која је покупила ово мало сиротиње и стрпала у своје џепове.

Отуд се надам да сам квалификован да вам понудим ових неколико идеја за извлачење државе из кризе.

Не дао ти Бог америчку милост...

Док год Сједињене Америчке Државе одлучују о војном нападу на неку суверену државу, а не Уједињене Нације, па шта год да је разлог, ја ћу о САД мислити исто што и о нацистичкој Немачкој, а о оправданости америчке интервенције гдегод - исто што и оправданости, рецимо, немачког напада на Пољску 1939.

Да будем сасвим јасан: тако бих третирао (и третирам!) СВАКУ државу која се на исти начин, и са истом дозом безобразлука и дрскости заснованој на војној, економској и политичкој премоћи, понаша према "остатку света" доживљајући га као своју интересну сферу различитог степена "употребљивости". Сједињене Државе се истичу по својој разметљивости, витлању најмодернијим наоружањем, честим генерисањем кризе на истом месту одакле се касније "породи" решење. Сједињене Државе "суде и пресуђују" по целом свету, али то не аболира мање државе. Мале, као оне које су од некад великих колонијалних сила постале искомплексирани сплеткарошки испрдак на рубу политике, попут Британије, и оне заиста географски мале чији људождер на власти освајањем неке још мање државе скреће пажњу свог народа са крупних проблема и продужава свој век. И те друге државе, копирајући амтрицу насилништва, на исти начин, али са мањим ентузијазмом "тумача и чувара светског мира", раде ствари потпуно исте логичке основе, само "у комшилуку".


Елем, уопште не улазећи у разлоге зашто (не)долази до неке војне интервенције, подсећам да је суверенитет и територијални интегритет држава једна од основа функционисања модерног света, и да било какво нарушавање тог базичног стуба треба да буде изузетак у (правном терминологијом) крајњој нужди, о коме искључиво, и то на основу валидних доказа и права нападнуте државе на одбрану и изношење контра-доказа, одлучују Уједињене нације.
У том смислу снаге које интервенишу морају да буду мултинационалне, под командом и једином ингеренцијом УН, са циљем да употребом минимално потребне силе спрече даље догаађје у држави у којој се - утврђено - угрожава или руши неки други базични стуб функционисања модерног друштва.

Све друго је, по мом мишљењу, најобичнији освајачки рат, бандитско-пиратски  или акт истинског државног тероризма, којим се - коришћењем војне, политичке и економске премоћи - остварују појединачни интересу неке државе у другој држави или региону. А такву врсту сукоба забрањује и Повеља УН.

Знам, чак и најоправданију акцију је могуће блокирати директно или посредно у Уједињеним нацијама, где се преламају различити интереси различитих сила, а сви су, као по правилу, себични у односу на државу која је "на тапету" и њен народ. Али, то само значи да ваља проналазити адекватније механизме за одлучивање и реаговање, а не лаконски их и прећутно препуштати у руке једној (или другој, зависно од распореда интересних зона) супер-сили. А чињеница је да у тој сфери директног "дељења правде" Сједињене Државе после Другог светског рата убедљиво предњаче, а посебно после распада СССР, САД су и једини "светски жандар, судија и џелат у исто време".

Најцрње од свега, у случају многих америчких "милосрдних интервенција" до сад, показало се да су докази изнети у прилог - фалсификовани, недовољно добри или осмишљени и намештени да би се остварио неки други, а не хумани, циљ. Модерном свету заиста није потребно да се 10, 20 или 30 година после неке америчке акције, испостави да су "чињенице" исфабриковане зарад нечијег (или државног) пословног интереса, да је интервенција са становишта међународног права била нелегална и нелегитимна, а са позиција  хуманости непотребна уопште или непотребна у таквом обиму. На примере не бих подсећао, али ни у једном случају утврђених фалсификата није дошло до "повратка у пређашње стање", нанета је огромна штета држави и народу где је интервенисано, што само по себи доказује неопходност да се међународне интервенције спроводе искључиво на начин на који сам описао у другом пасусу.

Овим нипошто не тврдим да неки режим од оних које у последњих 60 година Вашингтон спорадично прозива - није онакав какав Бела кућа и Пентагон тврде да је. Само тврдим да ни једна држава нема право да сама утврђује чињенице, суди, пресуђује и извршава пресуду над другом државом, и да на нивоу држава, баш и као када су појединци у питању, морају да важе правна правила: да нико није крив док се у законом прописаном поступку не утврди супротно и да је боље ослободити 100 злочинаца, него осудити једног невиног.

Да ипак не заборавимо да је узимање правде у руке једне државе, довело до краха Друштва народа и потом до погрома по броју жртава и посредним последицама досад незабележеног у историји.

Новинари, уредници, и српски медијски свињац

И тако, ја се повремено (изнова и изнова) изненадим какав се све талог и шљам наскупљао у српском (србијанском) новинарству.  Иако сам тога реално свестан већ дуже,  ваљда је то оно људско - потиснем у подсвест и верујем да је боље него што је заиста, док се не догоди нешто минорно, али довољно да ме врати у реалност.

Добро, постоји ту и неколико рационалних објашњења - на пример, сад сваки тајкун који је опљачкао народ, или неки тајкун "из увоза" (бивше југословенске републике, нпр.), или кафеџија, аутолимар, продавац сапуна... може да буде власник медија; медија је у моменту све више, јер је бар интернет неограничени ресурс у који је улагање минимално; да би се ти медији попунили, потребно је новинара, али они су скупи, траже нормалне плате за своје знање, па се посеже за "новинарима": три разреда основне школе и научене команде Ctrl-C и Ctrl-V сасвим довољно за то "новинарство"; понуде медија, упркос томе, није довољно, јер се гаси више него што се оснива: зато новинара и "новинара" има на кило на тржишту, јер суштински, најчешће раде посао који може да ради и Жика Обретковић; свесни да је данас лако ући у новинарство, ухлебљење траже и налазе и они који су пропали у другим професијама; одржавање медија скупо, колико год да је, одржавање "новинара" јефтино: па је то оборило и цену новинара; упркос што имају два удружења и неколико синдиката, новинаре у пракси нико не штити, а синдикати више не купују ни полутке...

Особито ме фасцинира какви се све облици називају "главним и одговорним уредницима". Заиста ми је тешко схватљиво да власник медија (ко год био и одакле год му паре за газдовање) ангажује за глиодгура облик полуписмен, опште необразован, диваљ и бахат. Очекујеш профит, а њега треба да ти донесе "звезда" каквог риалити шоу програма, изазивач ексцеса на спортским догађајима, ког запослени не поштују јер редовно урла на њих? Очекујеш профит од вечито пијаног лика са очигледним комплексом ниже вредности, који гађа запослене разним предметима, опет без икаквог поштовања у колективу? Очекујеш профит од комплексаша, који кризу средњих година ублажава дрпањем колегиница по редакцији, и поново - ког нико не поштује? И тако редом.

Главни уредник треба да је ауторитет, новинарски и људски. Апсолутни ауторитет, рекао бих, који изазива и дозу страхопоштовања. Господин од главе до пете, и у сваком смислу. Неко ко "све зна" и "за све има решење", чак и кад није тако (а не може да буде, јер нико није такав) - зато што има сараднике који то "покривају". Главни уредник мора да има циљ, визију, јасан пут. Да не решава ствари ад-хок и не прави експерименте на основу сна претходне ноћи. Главни уредник мора да има на реалности заснован углед у заједници и поштовање запослених...

И тако, маштао сам довољно. Можете и ви са мном. Пробудићемо се кад-тад, свеједно је,и опет ћемо бити у смрдљивом медијском свињцу званом Србија.

Вози, Мишко!

Не осуђујем никог унапред, (само) зато што је нечији син.
Полиција и суд треба да утврде шта се догодило, и да се донесе праведна одлука, без обзира на то ко је шта и ко је чије дете.

Али осуђујем родитеље.
Пустити младића (20) са недавно положеним возачким испитом самог за волан није само противно новом Закону. То је противно свакој родитељској логици и разумној бризи.
Дати младићу са недавно положеним испитом велики, моћан, брз, аутомобил - није противно само родитељској логици и разумној бризи. То је свесно давање недовољно обученој и недовољно зрелој особи у руке опасног оруђа, којим може да убије, или да се убије.
Са друге стране, можда ово моје питање неће бити популарно, али јесте родитељско - шта ће дете од 17 лета на улици само у поноћ?

То што су (неки) медији дигли дреку, и што је главна вест да је "син Ж.М. убио" није ништа друго до примитивна борба за читаност (данашње прегледе на нету и сутрашњи тираж), слушаност и гледаност. На жалост, какви смо људи постали, и какви смо као нација - кад у трагичној ситуацији више ликујемо што је убица син Ж.М. него што жалимо јер је страдало дете од 17 година - такви су нам и медији.

Баталимо медије. Медији људима дају оно шта осете да им је потребно. Осећај за добро и зло, за правду и неправду - он је у нама. Како се ми постављамо према стварима - тако ће и медији третирати те ствари.

Медији ће нама давати крв, док год је тражимо. Док год је неки Ж.Л. диван, леп човек, велики глумац, а не обични брутални убица са дебелом историјом бахатог понашања, медији ће нам давати "истину" о њему као праведнику који је са такође наоружаним братом убио два и ранио трећег ненаоружаног дечака, јер су као дивљи Црногорци то заслужили. Док год "све знамо о свакоме" и пуштамо да нас предрасуде носе, возачи разних Р.Љ, С.Л, Д.В... биће аболирани за дело извршено "по наредби", јер наша глупост, примиртивност, хипокризија и страх су најплодније тле да се бахатост и дивљаштво провуку, па и да буду окарактерисани као часне и племените особине.

Пустимо, дакле, медије. Много је битније како ће се полиција и правосуђе поставити према овом случају. Као и у сваком другом, бар убудуће, ако смо до сад допуштали да наша глупост, незаинтересованост и погрешна или примитивна перцепција буду "рупа у закону", због које нисмо реаговали када се одради лоша истрага (јер је, можда, неко неком тутнуо паре, понудио другачију награду или запретио) или тек тихо мјаукали када се донесе лоша, неправедна, нелогична, на закону и чињеницама незаснована пресуда.

Усмеримо погледе на полицију и суд. Нека знају да народ и у овом, као и у свим другим случајевима, од њих тражи да се часно, потпуно и игноришући притиске било чије и било које врсте, баве својим послом. Да се све радње у процесу обаве како треба и потпуно, да се све чињенице појаве пред судијом, да вештаци професионално и без спољних утицаја одраде посао, и да судија пресуди на основу тога, а не на основу било чијег сродства са било ким, не на основу дебело плаћених најбољих адвоката који судијама утерују страх у кости, не на основу медијске кампање и антикампање... Сходно томе треба да буде утврђена и казна: адекватна делу, правична по чињеницама и закону, јер никаква казна не може да врати оног кога нема, али (казна је) и адекватна опомена за друге и за будућност.

Јер, извините господо из полиције и правосуђа, али само слеп и луд човек не зна да се у Београду викендом вози "рулет", само глув човек не чује шкрипу гума и кочница од разних дивљања после 22 сата, само крајње лицемеран и безобразан човек могао би да каже да је овај догађај с врха Устаничке неки изоловани инцидент.

Људи, и што је још горе - деца, нам гину по друмовима као муве. У Србији није ништа чудно да се седне пијан за волан. Ствар "мушкости" да се "дода гас" или пројури кроз жуто или црвено. Култура у саобраћају је нула, и возачка и пешачка.

Са свог прозора сваког другог дана видим "добрану" саобраћајку на раскрсници испод. На тој раскрсници је погинуло дете прелазећи улицу баш у време када смо се ми досељавали. Иако је на преостале три стране раскрснице било пешаког прелаза, ту, из необјашњивих разлога, није, упркос чињеници (и логици) да ту широка саобраћајница дели два међусобно упућена стамбено-пословна блока. Сад прелаз постоји. Као и букет цвећа за то сирото дете, сваке године у исто време. Само детета нема. На тој раскрсници остао је инвалид дечко који је пијан прелетео целу дијагоналу и закуцао се у ограду (тада) градилишта. На тој раскрсници годинама касније погинуо је онај моториста што је славио рођење детета. На тој раскрсници...

А колико таквих раскрсница у Србији има? Колико правих деоница, "душу далих" за велике брзине? Колико кафана испред којих се неће урадити алко-тест оног момента кад се излазећи лати за браву возачких врата?

Мислите о томе да и ви и ваши најближи имате децу, којој сутра може да се догоди нешто ружно, и радите веома озбиљно на томе да закон не буде само хрпа слова на папиру којим су и политичари и судије и полицајци опрали савест (јер, ето, постоји!) већ га примењујте и контролишите у оно време када знате да се највише крши.

Бомбардовање, 72 године после

На данашњи дан, пре 72 године, нацистичка Немачка злочиначки је сравнила са земљом отворени, безмало небрањени град, Београд. После тога је окупирала и раскомадала читаву државу и планским суровим ликвидацијама и одмаздама, ратним злочинима извршеним над српским народом уписала га међу првих пет који су имали највише цивилних жртава у Другом светском рату.

До тог масакра дошло је када је Енглеска (не Британија или УК; под тим именима Енглеска држи окупиране Ирску, Шкотску и Велс), преко својих шпијуна, испровоцирала демонстрације и директно извела државни удар, којим је тадашњу Југославију (у пракси: Србију и Србе) себично ставила под нож Немаца, како би са себе скинула ратни притисак. Енглези ни у наставку рата нису били пријатељски и благонаклони, упркос блиским породичним везама две владајуће куће, па је Југославија (и Србија) препуштена комунистичкој диктатури.

Ступању комуниста на власт значајно су допринеле Сједињене Америчке Државе, које су, затварајући злочиначки круг, на захтев Тита поново бомбардовале Београд, изазвавши у њему - сиц! - и већи број жртава и већу штету, него нацистичка Немачка. Иако су циљеви, наводно, били војни, регистровано је да је убијено само 18 Немаца! Број српских цивилних жртава мери се хиљадама.

Те исте три државе провоцирале су, подржале и у много чему организовале крвави грађански рат на тлу бивше СФРЈ, а потом помагале и помогле шиптарској националној мањини да терористичком оружаном побуном отцепи део суверене територије Србије.

Те исте три државе бомбардовале су Београд и Србију и 1999, убиле око 3.000 цивила, разориле привреду и инфраструктуру, и сада не поштују ни споразум које су саме иницирале, за повлачење српске војске са Космета. Признавањем "независног Косова" те три државе јавно су - још једном - манифестовале до које мере не поштују Србију, њен територијални интегритет и суверенитет. Експлоатацијом природних ресурса на Космету показали су праву природу своје "хуманитарне интервенције". И да им је стало да Србија у ЕУ уђе једино као распарчана, привредно тешко зависна, морално и национално обезглављена и неспособна да се супротстави било каквом даљњем цепању и експлоатацији.

Ја рекох. Душу нисам спасио. А ви мислите о томе.

Kako je umrlo srpsko novinarstvo

Sećam se svojih novinarskih početaka u - nazvaću tako - ozbiljnom novinarstvu. Te 1988, u SR Srbiji, ako koristimo sad popularnu terminologiju, vlada "medijski mrak": dnevni listovi su "Večernje Novosti", "Politika", "Politika Ekspres" i "Borba". Na TV - dva "državna" kanala. (Za mnoge koji ne pamte, ostali TV kanali i dnevne novine pojavljuju se posle 1989.) Reklo bi se - ni traga medijskom pluralizmu.

U to vreme, kao i pre toga - o čemu su mi pričali novinarski mentori i učitelji - kruna novinarstva bila je karijera spoljnopolitičkog novinara. Odatle su regrutovani dopisnici u inostranstvu, odatle se "stizalo" u glavnouredničke kabinete... Sećam se, kao mlad novinar, imao sam ozbiljnu "prpu" da prođem kroz redakciju pored "bloka" u kome su sedeli novinari spoljne rubrike "Novosti", pravi vukovi u profesiji, koji sve znaju, sve vide - posebno greške, i ne ustručavaju se da ti sve kažu.(Za one koji ne znaju, "pojam" spoljne u to vreme bila je spoljna "Politike")

Alternativa tom "prolazu" bio je deo između DESK-a i fotoreportera: podjednako opasan tesnac, jer je s jedne strane sedeo neprikosnoveni šef DESK-a Mića Bogdanović, prototip "kako mi deca zamišljamo strogog urednika", s novinarstvom u malom prstu leve noge, a s druge, "svevideće oko" Branko Bosić, urednik fotografije, legenda međ majstorima objektiva. Tu, ako te Mića ne nagrdi, sačeka te Branko, i obrnuto. (Za početnike u profesiji: tadašnji moj urednik imao je običaj da prvu brljotinu svog novinara okači na tablu, podvuče greške i precrta potpis; drugu brljotinu bi takođe okačio na tablu, podvukao greške, ali i zaokružio potpis, da ga učini vidljivijim)

E, sad. Ovo nije omaž ovim ljudima, koji su to svakako zaslužili, već formiranje slike potrebne za bolje razumevanje onoga šta ću u nastavku pisati.

Novinari su u to vreme imali mnoge kočnice, ali one bi sve mogle da se svedu u jedno: ne udaraj na Tita (jedan glodur Novosti, iz plejade velikih, smenjen je što je skratio govor voljenog maršala), partiju, revoluciju i socijalizam. Sve ostalo - može. Novinara nije bilo previše, ali, i tada se pravila razlika između novinara i "novinara", pa su s indignacijom i prezirom posmatrani delatnici raznih informativnih službi i fabričkih glasila, koji su sebe nazivali novinarima.

S početkom 90-ih, ratom i raspadom "velike" države i aktivnim Miloševićevim režimom, neke stvari su se promenile: moglo se po Miloševiću (da, da! ne onoliko koliko bi neki želeli, ne koliko je trebalo, svakako ne ravnopravno, ali, ja još čuvam isečke svojih tekstova kao dokaz), pisalo se o svim partijama (doduše, sa malo više muka oko ubacivanja "opozicionog" teksta, i sa vrlo različitim aršinima u pogledu dužine, ali - da, moglo se), revoluciju niko nije pominjao (mediji su se tad već brukali izveštavanjem o građanskom ratu; i moje "Novosti" imale su gaf, objavljujući sliku Uroša Predića kao aktuelni dokaz ustaškog zločina te 1991.), a socijalizam je već dobrano ustupio mesto drpizmu i anarhiji. Medija je bilo koliko ti duša želi: zafalilo je novinara, pa su regrutovani pisci sa "ispravnim" ("prodemokratskim") političkim stavom, bez obzira na zanatsko, esnafsko znanje (koje je najčešće bilo nikakvo ili minimalno) i opštu kulturu i pismenost (takođe).

Prave stege nastupile su u doba bombardovanja (vojna cenzura) i nekoliko godina pred kraj Miloševićevog režima, kada su njegovi satrapi delovali kao muve bez glave, i zaista medije doveli u fazu divljačkog iživljavanja nad osnovnim postulatima profesije. Profesionalci se dele na "demokratske" i "nedemokratske", formira se i "slobodno" udruženje novinara naspram onog "režimskog".

Onda dolaze oktobarske promene. U Srbiji "procvat" medija: teško je i pobrojati novootvorene TV stanice i pokrenute dnevne i periodične novine. "Demokratski" novinari uživaju u pobedi revolucije i svom doprinosu tome, verujući da je mnogo veći nego što je realno bio. Kraće odstranjivanje onih "režimskih", dok se ne snađu i dodvore novom režimu; sećam se samog 5. oktobra, kada smo upali u redakciju nas nekolicina, a oni koji su, od marta 2000. do tad, otvoreno služili režimu i pravili tadašnje, okupirane "Novosti" dočekali nas sa "srećna nam sloboda!".

No, dobro. Čovek bi pomislio da je s demokratijom došla i sloboda novinarskog stvaranja. Ali, ne leži vraže. Već sa "abolicijom" promiloševićevskih kameleona, i dopuštanjem grobarima srpske kulture, oličenim u TV Pink i TV Košava, da nastave rad, kreće pravi profesionalni sunovrat.  Tome doprinosi i uporno nastojanje svih "oslobodilačkih" političkih garnitura da stave medije pod kontrolu, nejasna medijska strategija i nerasčišćeni vlasnički odnosi.

Ekonomska kriza samo udara glogov kolac u srce profesije. Uprkos dva udruženja i jednom sindikatu, novinari su žrtve pretnji i ucena, često i fizičkih povreda, a na kraju i ubistava. Ucene moćnika utiču na moral. Političari laki na telefonu, diktiraju glavnim urednicima mnogo više nego što su to činili oni iz Brozovih "diktaturskih" vremena. "Bizmizmeni" i "tajkuni" daju pare za medije dok im to odgovara: tako zapuše usta u vreme kad otimaju društvenu imovinu. Višak radne snage i manjak radnih mesta, kao u svakoj privrednoj grani, dovodi do obaranja cene rada. I cene čoveka.

Država ne pomaže. Razne vlade se utrkuju u debilnim i neživotnim rešenjima za medije. Tako je, na primer, nekoj novinskoj kući sa određenim tiražom zabranjeno da ima, recimo, radio stanicu, da bi se izbegla koncentracija medijske moći, ali zato radio stanicu može da osnuje kasapin ili obućar, koji veze nema sa profesijom, niti ima ikakvu obavezu da se pridržava esnafskih pravila. Mediji se ubrzano tabloidiziraju, pa recimo "Novosti" (da, da; ja najpre polazim od svog dvorišta), kojima su 80-ih kačili epitet "tabloid" sada postaju super-ozbiljne novine naspram gomile đubreta koje se pored njih nađe na kiosku. Opšta besparica (plus politika, nerasčišćeni vlasnički odnosi, izostanak sponzorstva iz privrede...) gasi iole normalne medije; uporno se osnivaju tabloidčići kratkog veka trajanja, malih troškova i malih redakcija, ili "kablovske" TV stanice čiji program niko ne kontroliše. U ovim potonjim "novinama" i na TV stanicama, sadržaj je, u najmanju ruku, zakonski diskutabilan. Ne štiti se maloletnik, ne štiti se identitet... Pristojnosti nema, pa se prečesto i prelako nađu polni organi u tekstu, ne čuva se jezik, pa se piše slengom... Traje trka ko će pre staviti "ekskluzivno", "skandalozno", "tragično"... ispred naslova teksta ili priloga o kakvoj bizarnosti, za koju se obično na kraju čitanja/gledanja ispostavi da takav epitet ne zaslužuje...

Voditi računa o pravilima pisanja ili etici, gdegod, postalo je "out". Obaška što su svi zaboravili onu drugu, veoma bitnu, osobinu javnog informisanja: obrazovnu. S jedne strane izostaju sadržaji koji treba da nauče nekog nečemu, s druge, i sami mediji manifestuju toliki nivo neobrazovanja, nekulture i nepismenosti, da ja - priznajem - kad vidim prvu glupost tog tipa u "Novostima" iste momentalno gužvam i šaljem u kantu. I da, iskreno, mislim da su ostali - još gori. Njih i ne pokušavam da čitam.

Internet, moćno medijsko sredstvo i velika profesionalna šansa, koju na žalost mediji u Srbiji nisu znali da iskoriste i još je ne koriste - postaje ubica tradicionalnih pravila struke.

Umesto da izlaze na teren - jer, što bi Mića Bog s početka ovog mog eseja rekao "događaji nisu u redakciji, već napolju" - mladi novinari se stimulišu da sede za računarom i o svemu saznaju sa "gugla", "vikipedije" i saopštenja razmnoženih PR službi i agencija... Izvori informacija postaju neproverene vesti, blogovi, komentari... Mladi novinari gube osećaj za priču i za "meso".

U zakonski neregulisanoj sferi internet izdaštva (mada, iskreno, ni u ovoj koja je zakonima regulisana ne vidim preveliku korist od zakona koji se ne primenjuju) - svako osniva veb sajtove, portale, s različitim temama, i suštinski jedinstvenim ciljem: da što pre i što lakše zgrne pare. Novinari tako dolaze do svog dna: postaju sredstvo za činjenje atraktivnim prostora za koji gazda portala treba da proda reklamni prostor ("baner").

Ukratko: umesto "psa čuvara demokratije" postali smo "psi čuvari onih koji imaju moć i novac". Prodali smo i profesiju i sebe za kilo mesa. Koje ćemo već danas pojesti.

Kaubojska zemlja Srbija

Živimo u čudnoj državi, u kojoj pripadnici oficijelne, državne, naoružane formacije ubiju premijera, posle nekoliko neuspešnih pokušaja, na koje očigledno nikad nije niko obratio potrebnu pažnju, a onda se cela zavera i jedan čak i za naivne jasno dugo i temeljno, na drugom mestu, smišljan plan - svedu na nekoliko dugogodišnjih zatvorskih kazni za neposredne izvršioce.
Onda, nekoliko godina kasnije u toj istoj čudnoj zemlji, službeni džip visokog oficira druge državne naoružane formacije par puta ispreseca strogo štićeni eskort šefa države, to se medijski digne na rang pokušaja atentata, i odjedanput - sve "legne" kao da se nikad ništa nije desilo.
Ako na sve to dodamo dugačku istorijsku tradiciju vojnih udara u Srbiji, negde mi se čini sasvim logičnim insistiranje zaplašene javnosti da se i ubistvo Đinđića (sa sve neuspešnim pokušajima) i pokušaj atentata (prvi?) na Nikolića rasvetle do kraja, rasčiste sve nedoumice, učesnici, inspiratori i pomagači smeste iza brave. Da se daju odgovori na sva pitanja i reše zbunjujući momenti. Da se javnost uveri da nije baš tako lako ubiti visokog državnog funkcionera, i da pritom, taj isti funkcioner ne šuruje sa mafijom.

Mene zaista zanima zašto još Đinđićevo obezbeđenje onomad nije reagovalo po pravilima službe - jer, štićena osoba na visokom državnom položaju tu se mnogo ne pita - kao što me zanima i zašto, ako su se stvari dešavale onako kako je predstavljeno putem medija, Nikolićevo obezbeđenje nije reagovalo kako knjige nalažu? Ne želim da nagađam - ni da li je jedno plod izdatih mafijaških interesa, ni da li je drugo nevešti pokušaj da se iskonstruiše čistka kako bi se policija oslobodila neželjenih, a partneri u vladajućoj koaliciji doveli u nepovoljniji položaj.

Na primeru zaštite šefa države ili vlade "lomi" se i zaštita običnog građanina. A tu, u istoj zemlji Srbiji, običan građanin odavno nije zaštićen.
Na poslu mobing, u porodici nasilje. Ekonomska beda dovodi građanina da mora da trpi neistrpivo, da bi zadržao kakav-takav posao i koliku-toliku, najčešće neredovnu platu. Sileždije na drumu, siledžije na ulici. Tučnjava oko saobraćajnog prekršaja, poteže se oružje zbog prekog pogleda u pekari.
Policija nekad reaguje, češće ne reaguje. A i kad odreaguje, bogat i moćan je u boljoj poziciji. Pa čak i kad ne bude tako, sud najčešće pokvari sav dotadašnji trud policije - rastezanjem postupka, oslobađajućim ili uvredljivo blagim kaznama.

Moralni okvir, i moralni sudovi građana, posebna su priča. Ne moram daleko u prošlost: koliki procenat srpske javnosti je opravdavao Lauševićev zločin samo zato što su žrtve bile Crnogorci, za koje se "pretpostavlja" i "zna" da su barabe i bitange, a ubica je, jelte, poznati glumac, koji je, usto, i lep? Činjenicama celog slučaja malo ko se bavio, kao i osnovnim: Ž.L. i njegov brat su potegli oružje na jednog nenaoružanog mladića i ubili ga, onda su ubili i drugog koji je u međuvremenu došao na mesto zločina, pa ranili i trećeg koji je tridesetak sekundi posle drugog ušao u kafić... Šlag na tortu stavila je kriminogena ekipa Tadić-Homen, iskoristivši takvo raspoloženje dela javnosti za prikupljanje jeftinih predizbornih poena.

Najnoviji slučaj - "momak" je maltretirao devojku, i na kraju je ubio, u Novom Sadu - samo potvrđuje tezu o potpunoj moralnoj izopačenosti primitivnih organizama koji bivstvuju na tlu Srbije. Ne, ne zaključujem o nekom po fizičkom izgledu, pa neću govoriti o izrazu lica, očiglednom mentalnom sklopu i obrazovnom profilu koji "izviru" iz fejsbuk stranice ili "jakuza stajl" tetovažama ubice. Ne, ne povodim se čak ni za primarnom logikom koja nalaže pitanje jednog oca - a šta je normalna, dobra devojka tražila sa nekim takvim, što ne pobeže, dete? Ne, neću čak ni pitati gde su sve vreme bili porodica, prijatelji, policija, društvo kao takvo...
D.M. je zverski tukao i mučio svoju devojku V.Č. i na kraju je ubio. To je prva činjenica. Druga je - činio je to i ranije, samo smrtni ishod nije usledio. I to je jedino bitno.

Onda kreće manifestacija nacionalnog moralnog sunovrata. D.M. najavljuje samoubistvo. Psihijatri kažu: onaj ko priča o samoubistvu, želi pažnju, želi da ga neko od toga odvrati, želi neki efekat za koji je ipak bitan preduslov - da ostane živ. Odmah se pojavljuje "zainteresovana" javnost, koja se deli na dve podjednako odurne grupe: jedna unekoliko "opravdava" ubicu sažaljevajući ga, ubeđujući ga da se ne ubija i neretko sugerišući da se suoči sa pravdom, a druga kreće u osudu žrtve, tumačeći ceo čin po sistemu "sama je tražila": htela je pare i luksuz, a ko će to da joj u današnje vreme da, osim "kontroverzni biznismen". Naravno, što je "kontroverzni biznismen" više na mafijaškoj lestvici, njegove "starlete", "manekenke i fotomodeli" su bliže imidžu i standardu Marijane Mateus. Ova sirotica je očigledno tek zakoračila pogrešnim putem potrage za boljim životom, pa ništa bolje nije ni mogla da nađe od izopačenog krimi-pilićara.

Elem: šta je to što može da opravda ubistvo, sem ako neko ubistvom ne odbija istovremeni protivpravni i intenzitetom i oruđem slični nasrtaj na sebe ili svog bližnjeg? Da li to što pristaneš da budeš sa nekim "sa one strane" znači i da pristaješ da te ubije onda kad mu se ćefne? Da li to što u životu napraviš neki pogrešan izbor znači da neko za to svakako nepozvan može da te nesrazmerno visoko kazni? Da li tvoj niži društveni (nacionalni, verski...) položaj automatski znači da neko na boljem ili višem položaju može da ti naudi?

Na žalost, izgleda da veoma veliki broj ljudi u zemlji Srbiji na ova i slična pitanja odgovara sa - DA.